Slogan ovogodišnjeg Bitefa možda je mogao biti “A gde je revolucija, stoko?“ po istoimenoj predstavi Boruta Šeparovića. Slogan „Prošlost je sada“ dat prema nazivu predstave koja je možda zanimljiv „gest“ dokumentarnog teatra, ali nikako proboj i osvetljavanje, šamar ili mučnina ili kakav drugi osećaj koji izaziva prazno polje promišljanja i inertnosti.  Bez obzira što je, po rečima selektorke ovogodišnjeg Bitefa, Anje Suše, fokus festivala bio na percepciji Prvog svetskog rata, što je dominantna tema ovogodišnjih konferencija, seminara, izložbi,  izbor predstava je mahom doneo one koje su posvećene propalim, podignutim, a neuspelim makro i mikro revolucijama. U njima se lamentira jednim jedinim pitanjem: „Ko su to današnji revolucionari i gde je ta revolucija, ako ni ‘pozornica nije revolucionarna?’“

Četrdesetosmi BITEF. Posle dugo godina, nasuprot građanskoj poslušnosti, primerenoj toaleti i usiljenom pljesku, festival je otvoren predstavom “A, gde je revolucija, stoko” u produkciji Montažštroja, u režiji Boruta Šeparovića, koja ne pruža mogućnost udobnosti. Ovaj projekat nije samo deo prepoznatljivog rediteljskog manira Šeparovića koji ogoljava aktuelne socijalno-društvene prilike, pre svega u Hrvatskoj. On razotkriva teškoće revolucionarnog iskoraka na primeru propadanja projekta “Mali čovek želi preko crte” zabranom, zbog umontiranog snimaka, obrazloženom kršenja autorskih prava. Zbor malih ljudi, sastavljen od obespravljenih članova društva (staraca, lezbejki, žena, Srba, crnaca. ..) će ustuknuti pred institucionalnim zabranama, pred jednom opomenom, rasturiti se i povući iz projekta tako da od četrdeset onih koji su prvobitno predviđeni da u njemu učestvuju, ostaje samo šestoro. Projekat, dakle, o  propasti projekta, ali, pre svega, o statičnoj rezignaciji običnog čoveka i čoveka institucija. Šeparović na ovom mikro-slučaju razmatra (i nagoni nas da razmišljamo) mogućnost  strategije i funkcionisanja današnjih revolucija. Istovremeno, korišćenjem, između ostalog, i prepeva sa poznatog albuma “Paket aranžman” koji obeležava početak muzičkog “novog talasa” – on ironično dovodi u sumnju iluziju pozorišta kao mogućeg mesta revolucije.

Neoplanta

“Neoplantu” Andraša Urbana, nažalost nisam bila u prilici da pogledam, ali prateći njegov rad, osvedočila sam se o beskompromisnosti u otkrivanju i ukazivanju na ono što se ne želi čuti. U ovoj predstavi, kako je izveštavano, on se bavi multikulturalizmom Novog Sada, zapravo slepilom i nemogućnošću bekstva od nasleđenih “formula” delanja. U svojoj triologiji  Subotica – Grad Demona, Sam Đavo, i Passport Europe, govore o srpsko- mađarskoj granici iliti o životu ljudi koji žive na dve suprotne strane od zvanične granice između Evropske unije i Balkana i zapravo prate zloupotrebljene međuljudske odnose minucioznim mehanizmima stvaranja mržnje.

Poludela lokomotiva

Predstava koju bih svrstala u predorgazmična stanja pobune je “Poludela lokomotiva" Stanislava Ignacija Vitkijeviča, u režiji Jerneja Lorencija.  Samo delo sažetak je njegovog umetničkog i filozofskog istraživanja. Mašinovođa i ložač odlučuju da voze lokomotivu izvan granice, izvan sopstvene opsesije. Glumci, skoro sve vreme za klavirom, demonstriraju dramsko uprizorenje nastalo pod uticajem Vitkijevičeve studije “Uvod u teoriju čistog oblika u pozorištu”. Konstantnom prederuptivnom stanju na sceni doprinose oštre replike, muzika koju izvode sami glumci. Predapokaliptični osećaj nestajanja u kome samo naizgled vlada vankategorijska, vanpolitička atmosfera je, zapravo, poziv, skoro vapaj,  da se u gledalištu probudi potreba za pobunom. Na samom početku predstave glumica nudi za nagradu večeru sa “nacionalnim blagom” slovenačkog glumišta. Ovaj gest predstavlja ironičan pristup utopiji pozorišta, populizmu iz koga, kao produkt, izlazi glumac kao objekat želje, kao roba.

Grobnica za Borisa Davidoviča

Jedna naizgled ekstatična predstava “Grobnica za Borisa Davidoviča” po romanu Danila Kiša je hrabar, ali neuspeo pokušaj telesne revolucije, dovođenja glumčevog tela do iscrpljenosti karakteristične za režije Ivice Buljana. Ovaj put ona nije donela ništa “revolucionarno”. Svaki glumac je imao zadatak da uspostavi telesni odnos sa tekstom. Od početka je to jedan recitativ) koji u svom kovitlacu izgleda prilično lažno. Ono što je porazno u širem kontekstu je brujanje i hrvatskih i srpskih medija o stvarno golotinji na sceni, o mogućem ili nemogućem seksualnom činu. Kao da nije prošlo 30 godina od kako je to izgledalo kao civilizacijska i teatarska provokacija. Ili je to samo pokušaj otpora danas potvrđenom jačanju desnih i konzervativnih struja?

Predstava koja razmatra tabu teme je “Naš razred” Tadeuša Slobonađeka, poljskog reditelja, u režiji Jane Ros. Tekst prati eskalaciju zla u jednom razredu u Poljskoj usmerenog ka progonu Jevreja u toj zemlji.  (I zabrana predstave Olivera Frljića koja upravo obrađuje progon Jevreja u Poljskoj potvrđuje kolika je to tabu tema..). Po rečima rediteljke Jane Ros predstava se ni na koji način ne odnosi na specifičnost ovog problema u Poljskoj, već i u Litvaniji. Sjajan tekst, predložak, temelj za eventualni, najbanalniji potez “prst u oko “. Ništa se od toga, međutim, nije desilo u dugoj predstavi od tri sata i četrdeset pet minuta. Samo beskrajni tekst i studentska vežba psihološkog realizma.

Grupa predstava koje se bave Prvim svetskim ratom  bile su ”Bojno polje sećanja”, “Mali mi je ovaj grob” i “Zmajeubice”.  Ovogodišnja premijera predstave “Mali mi je ovaj grob” Biljane Srbljanović u režiji Dine Mustafića desila se nakon pobuna širom Bosne i Hercegovine. Rad na predstavi odvijao se tokom pobuna i tom prilikom sam napisala na online portalu Kontrapress: “ono što mene lično zbunjuje je da Dino Mustafić, reditelj nesumnjivog osećanja za društveni kontekst, nije osetio tu mogućnost. Niti je nasluto (ili svesno odbacio?) da kreativno iskoristi manevarski prostor. Naime, on je radio predstavu u vreme pobune naroda u Bosni, a ta zbivanja su, čini mi se, mogla da nađu svoj refleks u njoj. Jer ti događaji izražavaju kompleksnu prirodu revolucionarnog poriva: potencijal za stvarne promene i zamke utopije. Utoliko pre što akteri drame Biljane Srbljanović nose u sebi i jedno i drugo. I zato što je njihov revolucionarni žar usmeren prema jednoj utopiji koja je nedavno razorena, a bosanska drama posledica tog malignog procesa”.

Zmajeubice
Nevoljno priznajem da me je predstava “Zmajeubice” dovela do izvesnih neduoumica. Čak i prema samom tekstu Milene Marković čiju dramsku poetiku izuzetno cenim. Koliko god da je jasna osnovna ideja da se uspostavi veza motiva i formi pobunjenika iz vremena atentata na Franca Ferdinanda sa modelima i motivima iskazivanja pobune savremenih buntovnika, prezasićenost primera ovih veza otežala je da se postigne jedinstven doživljaj predstave.  Sve ono što bi se kao ideja i izraz moglo prihvatiti kao inventivno iskazivanje (kroz simbole, literarne i istorijske reminiscencije) ove osnovne namere donekle se gubilo svojim umnožavanjem. Moja nedoumica u vezi sa tekstom potiče možda i iz toga što je moguće da bi on, u pouzdanijim rediteljskim rukama,  postigao uverljiviju kompaktnost. To se, nažalost, nije desilo. Ako se i može pohvaliti efektnost pojedinih rediteljskih rešenja, stiče se utisak da se u celini rediteljka Iva Milošević nije snašla i kao da je skoro nasumično vodila ovu predstavu. Mešanje stilskih žanrova (drama, cirkus, lutkarski teatar, mjuzikl, pantomima) samo po sebi je trebalo da dovedu u vezu tragičnost i farsičnost istorije. Ali ovo mešanje nije dobilo svoju organsku teatarsku celinu.  To je imalo za posledicu i nesnalaženje samih glumaca koji su lutali i često bili neubedljivi u svojim interpretacijama.     

”Bojno polje sećanja” Hansa Wernera Kroesingera i Regine Dure u režiji Hansa Wernera Kroesingera je projekat koji poredi materijal prikupljen u Beogradu, Sarajevu i Istanbulu u vezi sa sarajevskim atentatom.  Glumci su prolazilli kroz brojne procese izučavanja ovog događaja, glomazne dokumentovane prikaze aktera iz Nemačke, Bosne i Hercegovine i Srbije što je dovelo do inflacije informacija u samoj prezentaciji. Dokumentarna hladnoća pripovedačkog modusa.

Iskorak programa Nove Tendencije bio je projekat Teorije koje hoda i Per Art Comunitas na ispitu. Scena postaje otvoreni prostor za raspravljanje o relevantnim društvenim pitanjima. Svaka predstava zavisi od učešća publike, tako da ispituje stepen spremnosti za revolucionarne promene.

Predstavu “Front” Luka Percevala Nemačkog teatra izvedena na zatvaranju BITEF-a ne vredi posebno spominjati jer ona, po estetskom dojmu, predstavlja školski primer postdramskog teatra Lemanove studije.  Ako je težnja reditelja bila da postigne jezivost nemošću, frontalnom nepomičošću aktera i licima u polusenci, nije mu uspelo. Poštovanje scenske minucioznosi i sekunda u teatru zaglušuje prenatrpanost tekstom  (jedan od njih je i Remarkov roman “Na zapadu ništa novo”. ) Rešenja kao što su njihova odela (crne pohabane pantalone, bela košulja, umorna lica) mogu aludirati na današnjeg devastiranog čoveka, jednog od bezbroj proizvoda korporacija.

Ovogodišnji festival je poneo slogan po švajcarskoj predstavi “Past is present” Korine Majer, koja je i deo svojevrsne novine ovogodišnje manifestacije. Dokumentarni teatar u svom najsirovijem obliku koji je doveden do banalnosti dokumentarnih zapisa. Na osnovu ličnih video zapisa svog protagoniste, Šahina Dil Rajza, tvorca dokumentarnih filmova, ona pravi predstavu u čijem je fokusu porodica protagoniste koja je rasejana na četiri kontinenta. Ovaj postupak može biti zanimljiva dokumentarna sekvenca, ali odsustvo stava, promišljanja klasnih odnosa, današnje uloge žene u odnosu na tradicionalnu porodicu ostavlja ipak prazno polje koje može da ispuni možda samo “život kao takav” u svojoj samodovoljnosti.

Aleksandra Zec

Autorski projekat Olivera Frljića “Aleksandra Zec” (podrazumeva minimalno predznanje o ovom događaju) koji je dobo Gran pri ovogodišnjeg BITEF-a predstavlja još jedno ukazivanje na stanje društva, odnos prema prošlosti, konstantnu borbu za titulu “najveće” žrtve na šta se, ironičnom odstupnicom, ukazuje odmah na početku predstave. Glumica Jelena Lopatić se direktno obraća publici. Frljić ostaje u ovoj sredini baveći se nepodnošljivošću istine. Dvanaestogodišnja Aleksandra Zec ubijena 1991. godine. Počinioci su i dalje na slobodi. Ovo je možda najpoetičniji iskaz Frljića koji ni u jednom trenutku ne sklizne u patetiku. I više: ironijski pristup u upotrebi teatarskih efekata korišćen je da se ukaže na nemogućnost empatije u trenutku suočavanja sa istinom kao demonstracija izbegavanja ovog suočavanja trikovima kako bi se sprečila autentična ljudska reakcija.

Upravo je ova predstava dobila Gran pri Festivala.  A specijalnu nagradu „Gde je revolucija, stoko?“ Boruta Šeparovića.  Dok je Politikina nagrada za režiju pripala Andrašu Urbanu.

Ono što deprimirajuće deluje u pojedinim predstavama – sumnja da se može revolucionarnom akcijom popravljati svet – kao da je obeležila donekle i sam ovogodišnji BITEF.  On je, izgleda, smanjio svoj „revolucionarni potencijal“.  Kao da se oseća i zamor  i ograničenje kao posledica sve manjih finansijskih sredstava.  I ono što preti još više:  kao da donekle gubi sposobnost da se gerilskom akcijom, kao nekad,  sukobi sa aktuelnim društvenim stanjem.  Moglo bi da se strepi da će on postati deo mejnstrima, sa elitnom publikom koja ga posećuje samo da bi učestvovala u jednom elitnom, nekada slavnom, kulturnom događaju. Nadam se, međutim, da je ova strepnja preterana. Ovde ne želim da stvaram ili da održavam bilo kakav "mit" o BITEF-u, ali uvek treba imati u vidu ideju s kojom je nekada stvoren.