Većina jutara je ista. Za doručkom, urugvajski pisac Eduardo Galeano i njegova supruga Helena Viljagra, raspravljaju o snovima od prethodne noći. "Moji su uvek glupi”, kaže Galeano. “Obično ih se ne sećam, a i kad ih se setim uglavnom su o blesavim stvarima poput nestalih aviona i problema sa birokratijom. Ali moja žena ima divne snove.”

Jedne noći je sanjala da su na aerodromu gde svi putnici nose jastuke na kojima su spavali noć pre. Pre nego što bi se zvanično ukrcali, ubacili bi jastuke u mašinu koja ih je čistila od tih snova i proveravala da li ima nešto subverzivno u njima. Kad mu je ispričala, bio je posramljen banalnošću svog sna. “Sramno je, zaista”.

Nema mnogo magije u Galeanovoj realnosti. Ali nema ni ništa sramno. Ovaj sedamdesetogodišnji novinar – pisac postao je pesnik laureat pokreta protiv globalizacije dodajući lakonski, poetski glas literaturi činjenicaKada je preminuli Ugo Čavez predao kopiju knjige “Otvorene vene latinske Amerike: Pet vekova pljačkanja jednog kontinenta” “Open Veins of Latin America: Five Centuries of the Pillage of a Continent” u ruke Baraka Obame pred novinarima sveta ona je sa 54295. mesta skočila na 2. mesto na Amazonu za samo jedan dan. Kada je Galeanovo putovanje najavljeno za mart u Čikagu, publika je navijala. Kad je Galeano došao u maju, karte su bile rasprodate, kao i za skoro sva gostovanja na njegovoj turneji.

"Novinarstvo se tradicionalno posmatra kao tamna strana književnosti, a napisana knjiga se smatra vrhuncem”, rekao je španskom  El Paisu nedavno. "Ne slažem se s tim. Mislim da sav pisani rad sadrži književnost, čak i grafiti. Pišem knjige godinama, ali sam obučen novinar i taj beleg još nosim. Zahvalan sam novinarstvu što mi je pokazalo realnost ovog sveta.”

Ta realnost se pokazala crnom. "Ovaj svet uopšte nije demokratski”, kaže. “Najmoćnije institucije, MMF i Svetska banka vode tri ili četiri države. Ostali gledaju. Svet je organizovan po ratnoj ekonomiji i kulturi rata.”

Pa ipak, nema ništa u Galeanovom radu što upućuje na očaj ili melanholiju. Dok je bio  u Španiji tokom protesta indignadosa, upoznao je neke mlade demonstrante u madridskom Porto del Sol. Galeana su demonstracije ohrabrile. "Ovo su mladi ljudi koji veruju u ono što rade”, rekao je. “Nije lako naći ovako nešto na političkoj sceni. Zaista sam zahvalan na njima.”

Jedan od demonstranata ga je pitao koliko bi njihova borba mogla da traje. “Ne brini”, rekao je. ”To je kao vođenje ljubavi. Beskrajno je dok je traje. Nije važno ako traje minut. Jer u trenutku kad se dešava, minut može trajati više od godine.”

Galeano upravo ovako uglavnom i govori – ne u zagonetkama, precizno ali tajanstveno i razigrano, koristeći vreme kao zastor. Kad sam ga pitao da li je zabrinut za stanje sveta, odgovorio mi je: “Zavisi u koje doba dana me pitaš. Od osam ujutro do podneva sam pesimista. Od jedan do četiri popodne sam optimista.” Sreo sam ga u hotelskom lobiju u Čikagu u pet popodne, sedeći sa velikom čašom vina u ruci. Izgledao je poprilično srećno.

Njegov pogled na svet nije komplikovan – vojni i ekonomski interesi uništavaju svet, ogromna moć koja se uvećava u rukama bogatih i slama siromašne. S obzirom na široki zamah njegovog rada, primeri iz 15. veka nisu neobični. Sadašnju situaciju shvata ne kao novi razvoj, nego kao kontinuum trajnog mučenja i otpora na planeti. "Istorija nikada zapravo ne kaže zbogom”, smatra. “Istorija poručuje, vidimo se kasnije.”

On je sve sem jednostavan. Oštri kritičar Obamine spoljne politike koji je živeo u egzilu, van Urugvaja, preko decenije, tokom sedamdesetih i osamdesetih, ipak je uživao u simboličkom odjeku iluzija Obamine pobede. "Bio sam srećan kad je izabran, jer je to zemlja sa svežom tradicijom rasizma.” Priča priču o tome kako je 1943. godine Pentagon naredio da se krv crnih ljudi ne koristi za transfuziju za belce. "U istoriji to je ništa. sedamdeset godina je kao minut. Tako da je u takvoj zemlji vredno proslaviti Obaminu pobedu.”

Svi ovi kvaliteti – zagonetnost, razigranost i realanost – isplivali su u njegovoj poslednjoj knjizi”Deca dana” “Children of the Days”, u kojoj daje  po jednu istorijsku epizodu za svaki dan u godini. Cilj je otkriti momente iz prošlosti dok ih kontekstualizuje u sadašnjosti, šetajući iz veka u vek kako bi pokazao kontinuitet. Postiže jednu vrstu epigramatskog iskopavanja, dislociranja priča koje su pogrešno interpretirane i usvajanje da bi ih prikazao u njihovom punom svetlu, stravi ili absurdu.

Njegov uvod u 1. jul, na primer, je naslovljen: Jedan terorista manje. Jednostavno piše: "U 2008. godini, vlada SAD je odlučila da izbriše Nelsona Mandelu sa liste opasnih terorista. Najnagrađivaniji Afrikanac na svetu je imao tu ulogu skoro 60 godina.” Nazvao je 12. oktobar "Otkriće", i počinje sa rečenicom: “Godine 1492. starosedeoci su otkrili da su Indijanci i otkrili su da žive u Americi.”

U međuvremenu je 10. decembar nazvao "Blagoslovljeni rat" i posvetio ga Obaminom receptu sa dodele Nobelove nagrade za mir, kad je Obama rekao da postoje “vremena kada će nacije shvatiti da upotreba sile nije samo potrebna, nego i moralno opravdana.” Galeano piše: "Četiri i po veka ranije, kada Nobelova nagrada nije postojala, i kada se zlo širilo zemljama koje su, umesto nafte, imale zlato i srebro, španski pravnik Huan Gines de Sepulveda takođe je pravdao rat kao 'ne samo potrebu nego i moralno opravdan'."

Uz ironične i oštre opaske, preleće iz prošlosti u sadašnjost i nazad, praveći veze. Želja mu je, kaže, da obnovi ono što on zove “ljudskom dugom. Mnogo je lepša nego duga na nebu”, insistira. “Ali naš militarizam, mačizam, rasizam sve zaslepi. Ima toliko načina da oslepiš. Slepi smo za male stvari i obične ljude.”

Najverovatniji put da postanemo slepi, veruje, nije gubljenje vida nego pamćenja. "Moj najveći strah je da svi patimo od zaborava. Pišem da bih oporavio pamćenje ljudske duge, koje je u opasnosti da bude unakaženo. "

Citira primer Roberta Cartera III – za kojeg nikad nisam čuo – jednog od osnivača SAD koji je oslobodio svoje robove. "Zbog počinjenja ovog neoprostivog greha, osuđen je na istorijski zaborav. “

Ko je, pitam, odgovoran za ovu zaboravnost? "Nije u pitanju osoba”, objašnjava. “Sistem moći koji uvek odlučuje u ime čovečanstva ko treba da bude zapamćen, a ko zaboravljen. Mi smo mnogo više nego što nam kažu. Mnogo smo lepši. “