O šoferskim pravima, turističkom vodiču kroz dalmatinska pravila ponašanja, fanovima Petra Lukovića vs Teofil Pančić, globalizacijskim jurišnicima, ljudima koji jedu železo te mnogim drugim zanimljivim stvarima pričalo se na petom Književnom regionalnom okupljanju koje otklanja dosadu i letargiju. Ukratko – KROKODIL-u koji je održan u Beogradu od 13. do 15. juna.

Književni festival koji već petu godinu zaredom u Amfiteatru ispred Muzeja „25. maj“ uspeva da okupi nekoliko hiljada ljudi radih da slušaju čitanje poezije i proze, na ovim našim prostorima se svakako može nazvati malim čudom, obzirom da su retke promocije knjiga na kojima ima više od 50 posetilaca. No, KROKODIL je nešto drugo. Festival koji pršti od kreativnosti, humora i dobre poezije i proze.  Koji svakako ne bi bio to što jeste da nije voditeljskog dvojca Kruno Lokotar & Ivan Bevc.

„Ako je neko od vas došao na duhovnu dijetu, odmah idite, biće obilno i masno i izaći ćete sa većim glavama“, poručio je na početku Lokotar.

Festival je ove godine bio malo drugačije koncipiran, tematski odvojen, pa je prvo veče bilo „U novinarstvu“, drugo „U prozi“, a treće „U muzici“.  Bez obzira što je akvatorij oko pozornice očišćen i sređen, žabe nigde nisu pobegle pa su i ove godine upotpunjavale ceo doživljaj svojim kreketom i skakanjem po bini.

Ljubomir Živkov, Melinda Nađ Abonji, Ante Tomić, Teofil Pančić, Abdulah Sidran, Želimir Žilnik, Njuz.net, Amitz Dulniker... Samo su neka od imena koja su se ove godine predstavila beogradskoj publici. Tu su i Muharem Bazdulj, Vladimir Arsenijević i Silvijan Prudom, a za muzički deo poslednje večeri zaduženi su Ah, Ahilej, Rodolf Burger i Marko Brecelj.

O velikoj polemici da li novinari mogu biti pisci i obrnuto, razgovaralo se prvo veče. Tim povodom ponešto je rekao kolumnista nedeljnika „Vreme“ Ljubomir Živkov.

„Na novinara se gleda kao na nekog ko bi voleo da bude pisac, a kome se to neće posrećiti. Svako ko radi u novinama piše, pa je prema tome pisac, a ima neke obaveze koje veliki neki umetnik uopšte nema. Dakle, nije to razvojna faza, to je jedan solidan posao“, kazao je Živkov.
 

Ljubomir Živkov na KROKODIL-u (foto: Srđan Veljović)

Pisac, kompozitor, muzičar, aranžer i reformator saobraćaja, kako ga je predstavio Lokotar, pročitao je svoje dve priče, jednu u kojoj se zalaže da šoferska prava budu osnovna ljudska prava, a drugu namenjenu onima koji su zaboravili kako je bilo živeti pod vlašću Demokratske stranke Borisa Tadića. Posvećenu proganjanom građaninu Petru Lukoviću, glavnom i odgovornom uredniku portala e-novine.com, u to vreme rekorderu u broju tužbi podignutih protiv tog medija.

A onda su na scenu izašli Dragan Ilić  & Gorica Nešović, još jedan čuveni voditeljski dvojac, ovaj put u ulozi spikera Njuz Dnevnika koji je izazvao salve smeha, uzvike i aplauze.

Bilo je vreme za blogere. Jedan od najpoznatijih iz te branše u regiji, Milan Kamponeski aka Amitz Dulniker pojasnio je kako piše: „Probudim se ujutru, otvorim njuz fid, vidim neku budaletinu koja okači nešto nenormalno, dobijem nervni slom i napišem tekst“.

Opet red njuza, pa „globalni jurišnik“ Muharem Bazdulj, red Njuza, pa „sekvoja novinarstva“ Teofil Pančić. Uvertira za njegov nastup bio je sjajan video prilog iz Njuzovog dnevnika o dogovorenom obračunu pristalica Petra Lukovića i Teofila Pančića.

Pančić je ponovio zašto je protiv komentara na internetu.

„Ja sam apsolutni protivnik anonimnosti na internetu i to je poznato, po tome sam zloglasan. Ako ja nisam anoniman, očekujem elementarnu ravnopravnost. Dakle, ni onaj koji to komentariše ne treba da bude anoniman. To je fer plej.“

Lokotar mu je dobacio da je potpuni anti-Ćiro Blažević, pa se Teofil setio njegove omiljene izjave „Svašta se kaže kada se priča“. Teofilove dve recitacije, bez monologa i vreme je za nove Njuz vesti. Ovaj put izašli su i momci koji su ih napisali – svi Viktori Markovići domaćeg novinarstva.

Voditelji Njuzovog Dnevnika Dragan Ilić i Gorića Nešović (foto: Srđan Veljović)

Otkrili su da im stalno postavljaju pitanja ’kako vi razumete taj potez i šta to konkretno znači za građane Srbije? i ’je li vam ovo zaista trebalo?’.

Viktor Marković je najavio novu knjigu do Sajma knjiga u oktobru, nadajući se da im štand neće biti ponovo preko puta štanda Ljiljane Habjanović Đurović  „jer je bilo depresivno videti red za njen štand i onih dva tri prolaznika na našem“.

Drugi Viktor Marković kazao je da im je glavna inspiracija Srbija – jer je velika tajna, dobacio je Bevc.

„Meni je i ovo veče jedna velika tajna. Navikli smo da je sve što je nenormalno normalno i onda kada se desi nešto što je normalno - budem iznenađen. Mene iznenađuje što ovde ima više ljudi nego što će Karleuša da skupi na koncertu“, rekao je Viktor Marković.  

Prvu veče je završio u velikom stilu hrvatski pisac i kolumnista Ante Tomić, čovek sa klasičnim Panama šeširom, koji kao da je stigao sa dalmatinske na beogradsku „plažu krokodila“. Kao i svaki Dalmatinac, Tomić nije krio svoju frustriranost turistima.

„Meni su turisti iritirajuća pojava i zapravo volim turobne jesenske dane u Dalmaciji kad nema tih užasnih turista. Poslednjih godina dolaze nekakvi turisti od 90 godina. Pomislite kako je proći jednom uskom dalmatinskom ulicom kad je ispred vas jedna grupa od 50 devedesetogodišnjaka sa hodalicama.... I onda ih idete zaobići oko kvarta i naletite na drugu grupu i onda shvatite da ste upali u zasjedu.“

Detaljan pravilnik o ponašanju u Dalmaciji kako ne bi previše ljutili domaćine, bio je sjajna završnica prve večeri. Tomić je, uz veliki aplauz, na bis pročitao još jednu, treću priču i bilo je vreme za gibanje iz Amfiteatra.

Ante Tomić i picigin (foto: Srđan Veljović)

Drugo veče bilo je rezervisano za prozu, a otvorio ga je osnivač Festivala, pisac Vladimir Arsenijević, koji je nedavno objavio knjigu „Let“. Sem o tridesetim godinama prošlog veka koje su tema knjige, razgovaralo se i o ljubavi u domaćoj književnosti, koja se, kako je rekao Bevc, uglavnom shvata u pežorativnom smislu.

„Postoji ogromna kvalitativna razlika između ljubića i ljubavne priče. Ljubavne priče su sa nama od prapočetaka književnosti, oni su jedna od glavnih motivacija za stvaranje umetnosti uopšte. Meni je jako interesantna muzika u toj priči, iako se raslojila mnogo više od knjževnosti, na neki vulgarni pop i muziku za masovnu proizvodnju i onu koja se pravi za zahtevnije slušaoce, ali ni jedna ni druga ne isključuju ljubavnu tematiku. Ljubav  se tematizuje u svim muzičkim nivoima. Međutiim, kod nas ima neki mentalitetski đavo koji dodiruje i film i književnost, nešto nejasno. Ako se u domaćem filmu objavi erotska scena obično je u štali ili seniku, traje dugo ali je brutalna i obično ženska leđa stradaju. Ana Pejović, Ursula Burger i ja, dakle trojac KROKODIL-a, pokušavali smo da se setimo šta bi bio pandan klasičnim ljubavnim parovima u domaćim književnostima. Nije da ih nema, ali to jako teško ide. Došli smo do zaključka da imaju Omer i Merima i... Omer i Merima i ....Merima i Omer (smeh). Ima sjajan prikaz jedne velike ljubavi u knjizi ’Očevi o oci’ Slobodana Selenića“, kazao je Arsenijević.

Priča o ljubavi bila je uvertira da se najavi gostovanje KROKODIL-a na BELEF-u 5. jula. David Albahari, Rumena Bužarovska i Predrag Lucić će tog 5. jula u Beogradu čitati o ljubavi.  

Deo iz svoje višestruko nagrađivane knjige „Golubje srce“ čitala je Melinda Nađ Abonji. Knjiga koja se bavi detinjstvom, putovanjem iz Jugoslavije u Švajcarsku, uspomenama, prevedena je na srpski jezik. O tome koliko u njoj ima fikcije, a koliko realnog sećanja, rekla je: „Mnogi karakteri su izmišljeni, mnogih stvari i ne možeš da se setiš. Taj nedostatak sećanja mi je bio interesantan i ispunila sam ga svojom maštom. To je za mene književnost.“

Drugo veče zatvorio je bh. pisac Abdulah Sidran.

Ovogodišnji KROKODIL, bez obzira na promenjenu koncepciju, jednako je kvalitetan i zabavan kao i sva četiri letnja festivala koja su mu prethodila. Ono što je sigurno, jeste da je pridobio stalnu publiku, koja nije malobrojna. Što takav festival i zaslužuje.

Na sofi sa Želimirom Žilnikom

Druge večeri festivala videli smo novu formu predstavljanja na festivalu – Sofa intervju. Prvi, nadamo se ne i poslednji gost, bio je režiser Želimir Žilnik. U polusatnom razgovoru, presecanom isečcima iz nekih od njegovih najpoznatijih filmova poput „Lijepe žene prolaze kroz grad“, „Kako se kalio čelik“, publika je mogla čuti razne anegdote sa snimanja, te Žilnikovo mišljenje o Jugoslaviji i današnjem odnosu prema njoj, stavu prema aktuelnoj situaciji.

Zapravo ovo poslednje je vrlo kratko pojasnio: „To su ljudi koji hoće da nam navuku mrak na oči i ludost“.

Da bi što vernije dočarali ovaj deo festivala izdvojili smo nekoliko najinteresantnijih priča iz Žilnikovog gostovanja, bez prepričavanja.

Ćaskanje sa legendom YU filma: Ivan Bevc, Želimir Žilnik i Kruno Lokotar

O KAPITALIZMU NAŠEM NASUŠNOM: Dobili smo poziv da gostujemo u Luksemburgu sa filmom „Stara škola kapitalizma“. Kad su nas pozvali začudio sam se otkud sad taj Luksemburg da poziva priču o neuspeloj tranziciji i postkomunizmu, međutim, video sam da su napravili čitavu seriju filmova sa sličnom temom koja je prikazivana nekoliko meseci u jednoj kinoteci. Pitam organizatora ’Otkud to da nas zovete?’, a on mi odgovara: Znate šta, imamo veliki problem i možda će filmovi na taj način moći da nam približe rešenje.
Koji je vaš problem?
Imamo ogromne lične dohotke i ne znamo šta da radimo sa novcem. Vidite, naš Luksemburg  je zapravo sagrađen na dve tvrđave. Izgradili smo most koji je spojio te tvrđave, ali nas hvata tolika fjaka da je veliki broj ljudi koji ne zna šta da radi sa tim novcem izvršio samoubistvo skačući sa tog mosta. Kako vi živite interesantno i dinamično....

O LIJEPIM ŽENAMA RASPADNUTE JUGOSLAVIJE:  Delimično se moglo osetiti u vazduhu da je nešto počelo da se nabija tim nabojem izazivanja mržnje i generisanja mržnje od gore, ali je zanimljivo da smo film „Lijepe žene prolaze kroz grad“ (1986) napravili bez problema i uz pomoć Beogradske televizije. Kad sam otišao sa tim konceptom u televiziju, rekli su mi da je blesava ideja ali zanimljiva, malo preblesava za televiziju.  ’Ne možemo to da finansiramo nego ajde napravi ti neku dramu o životu tih radnika raznih službi koji će ti pomagati kad budete pravili taj suludi film - đubretari, vodovodžije i razni majstori. Napravi o tome dramu, a ovaj tvoj film snimaj kao inserte i ilustracije za tu našu dramu...’

Imali smo dva filma i dve ekipe, radili smo noću i danju, ali svi su osećali da nešto od svega toga postoji u toj ideji, da je to zaista realna opasnost o kojoj treba razmišljati. Međutim kad se film pojavio prve reakcije su bile 'Žilnik je uvek bio malo otkačen a sad je jadan potpuno poludeo'. Radnja filma je kraj devedesetih, prošli su ratovi kroz Jugoslaviju, Beograd je razrušen, Balkanom vladaju nacionalisti... Pozvao sam i Ljubišu Ristića da igra jednog lika kao Staljina i on je rekao ’Ko će drugi’

O RAZVRSTAVANJU: Sećam se vrlo dobro tih godina, samog momenta u proleće 1980. kad je Tito umro. Mi sad svi govorimo kako je to bila jedna užasno tenzična situacija ali vi ste pored toga imali osećanje da će možda sada neke od tih postavki titoizma početi da se realizuju s obzirom da nema te velike figure koja je ujedno i vršila pritisak svojim autoritetom. I onda, prvih nekoliko godina, najedanput ste mogli da radite, u kulturi se osetila relaksirana atmosfera gde ste vi mogli da radite zanimljive stvari. I onda odjedanput vidite da se u tu normalnost i relaksiranost počinju da mešaju oni subjekti kojima to smeta. Počelo je generisanje mržnje i nacionalizma pre svega na nivou delova političke elite. Nećete verovati kad vam ja kažem da sam prvi put tada čuo da je moj veliki prijatelj Rade Šerbedžija Srbin, ja sam njega 20 godina smatrao hrvatskim glumcem... Počelo je razvrstavanje i ja sam imao utisak da to ne može da odvede dalje od puta nacionalnog sentimentalizma sa opasnim spajanjem iz socijalizma i racionalizma, govorio sam da je to put Musolinija. Nemojte misliti da sam mislio da će se Jugoslavija raspasti i da će doći do krvavog rata. Mi smo mislili da treba možda ovo što počinje da se širi kao jedna neprijatnost i nelagodnost, da na to treba nekako ukazati.

O DOBROM NOVINARSKOM POSLU: U vozu sam upoznao jednog čoveka. Priđe mi i kaže 'ja vas znam, bili ste na televiziji, vi ste glumac. Ja bih voleo da budem glumac'. Ja ga pitam - šta ste vi, a on kaže ’ja radim u novinama’.
Pa jel’ prodajete novine?
Ne, ja čitam novine. Kad izađu novine ja ih sačekam i čitam smrtovnice i tu gledam da li je umro neko mojih godina i odmah odlazim sutra na groblje, predstavim se udovici da sam bio dobar s njenim mužem i da me ne interesuju dugovi koje ima da mi vrati nego samo odela i cipele. Ona kaže to mi svakako ne treba. Onda ovo što je elegantno ja nosim. a ostalo prodajem na najlon pijaci....
To je vrlo dobar novinarski posao....

O KARELIJU:  Kad smo došli kod njega i pitali ga jeste li vi taj Kareli koji jede biciklove, on kaže ženi ’Daj bicikl!’,  stavi ga na sto, kao ćurku, uzme parče blatobrana i počne da žvače. Kažem snimatelju da snima, a on pao pod astal....

Onda nam je rekao da nije to ništa. ’Pojeo sam fiću, nisam mogao da pojedem sedište jer nisam vegetarijanac. Najgore je kad sam rešio da pojedem most preko Nišave. Onda je došla cela pijaca da me moli, da će mi dati staro gvožđe samo da im ne pojedem most.’

O UČENJU: Snimiti tonske kadrove je bilo teško jer su kamere bile preteške u to vreme, po 200 kilograma, i kad je došao autobus tehnike iz Filmskih novosti pitaju me kako si mislio da radimo. Kažem - jako dinamično, sa mnogo kretnji kamerom i on mi odbrusi ’ti si budala, vidiš da jednu kameru nose četiri čoveka'.
Kako da to napravim?
Slušaj buzdovanu, ja ću stajati sa kamerom, a ti šetaj ove ljude napred – nazad. Krupni plan je dinamičniji nego bilo koji pejzaž!

O UTOPIJI: Dosezi državnog socijalizma u pogledu mogućnosti zapošljavanja , školovanja, lečenja, pa u krajnjoj liniji i putovanja, komunikacije i tog životnog standarda bili su u vreme SFRJ na višem nivou. S druge strane je sigurno da smo došli i u ovaj sistem, ne nečijom tuđom delatnošću nego očiglednom činjenicom da su neke najgore stvari koje su onda socijalizam dovodile u priličnoj meri do zastoja po pitanju ne samo kreativnosti, nego i obećanja, te najgore stvari su ostale. Uzmite sada ovo što je recimo partijsko kadrovanje, pokornost s jedne, a s druge strane obračun sa svime što je kompetentno i stručno. To je počelo još u socijalizmu. I to je u velikom procentu tako. Imamo te raznorazne katastrofalno neobrazovane tipove koji nam vode društvene poslove, ali to se vuče iz onoga vremena. U sretnim periodima, govorim o 60-im godinama, kada se sistem stabiliovao i bio priznat u svetu, u tim vremenima je definitivno on bio uspešniji nego ovaj. Ali bilo je i perioda, ja se sećam 1949. godine, užasnog siromaštva, velike rigidnosti, ogromnog straha, sećam se da je nestajao jedan deo nastavnika i neki rođaci, a da se nije smelo ni pitati gde su nestali i sl....