Opšte je mesto da su traume, emotivni i psihički lomovi, krize identiteta, egzistencijalni strahovi, pogonsko gorivo u stvaralaštvu. Ne postoji umetnička forma u kojoj autori nisu iskazivali svoj osećaj sveta kroz optiku ličnih životnih poremećaja, bilo da su cedili na hartiju “gorki talog iskustva” (D. Kiš), bilo da su prenosili teskobu i užas postojanja na slikarsko ili filmsko platno ili da su u akorde i rime pretakali prazninu koju osećaju spram života. Lista takvih stvaralaca je duga, no postaje svedenija kada očekivanja postavimo tako da su autorove lične krize i nama, konzumentima njihovog rada jednako bitne, to jest da imaju veze sa našim životima.

Otkako je pre 17 godina objavio prvi album “Slušaj mater” (Menart), Edo Maajka je u rime utkao sve one traume koje je Edin Osmić morao pokupiti i strpati u izbeglički prtljag kada je kao 14-godišnji klinac iz ratnog plamena Bosne otišao u nešto mirniji (barem što se direktnih ratnih dejstava tiče) Zagreb. U tom su se “prtljagu” prepoznali i oni koji nisu  iza sebe ostavili dom pod kišom granata i najezdom krvožednih “pasa rata”. Slušali smo “Sevdah o rodama”, “Nemoj se bojat”, “Savske meduze”, a “Mater vam jebem” je za čitave ratne i postratne generacije alternativaca postala ono što je “Hej, Sloveni” bila za nekadašnje vlasnike crvenog pasoša.

U međuvremenu, Edo Maajka promenio je nekoliko adresa stanovanja – od Zagreba do Tel Aviva i nazad – i u poslednjih godinu i po dana objavio pet singlova koji su najavili album “Put u plus” (Dallas records). Ploča sa 11 pesama izašla je čitavih šest godina nakon “Štrajka mozga” (Menart) i za razliku od tog albuma, koji je nezasluženo prošao neprimećen kod publike, novi je kompletno snimljen sa živim instrumentima. Od te 2012. godine do danas u našem vokabularu su centralno mesto zauzele sintagme poput “fake news”, “migrantska kriza”, “Brexit”, “rast populizma”, “trampizacija Amerike”… Svim tim fenomenima Edo će prošarati novi album, a da nijednom direktno ne pomene niti jednu od ovih pojava.

“Miriše fašizam u zraku, osjeća se ono/Ono ‘milu im majku’, i svi su u strahu”, napisaće u svom prvom singlu “No pasaran”. Nema potrebe  Nema potrebe za eufemizmima, Maajka puca direktno u srž nacionalističke matrice koja pretnju uvek vidi u Drugom&Drugačijem i – pogađa pravo u metu.

Na istom tragu je i atmosferična “Ti meni ništa”, no u njoj ovaj reper poreklom iz Brčkog ide i korak dalje, pa žaoku sarkazma usmerava i ka armiji ravnodušnih kojima je najveći domet empatije klik na ekranu pametnog telefona:

“A svijet je ozbiljno zabrinut,
Dijele emotikone, huda majko, pate,
Ko će ih rastavit sada
Kad im je počeo novi ‘Big Brother’?
Svijet je ozbiljno zabrinut
Tek kad krvava djeca pune ekrane
Sipaju ulje na vatru
Kad počne klanje gledat će sa strane...”

Višegodišnji život izvan Balkana, i to u zemlji svakodnevnih turbulencija kakva je Izrael, Edi je doneo neveselo ali i lekovito saznanje da poluostrvo na kojem je rođen poluostrvo sa kojeg dolazi nije ni jedina niti najgora nacionalistička crna rupa koja proždire individualnost dok ne ostane samo goli kolektivizam koji je potom lako rasporediti u vojne formacije i rovove. Kao što kažu stihovi pesme “Izdajničko kolo”:

“Bilo je lijepo živjet u neznanju i u zabludi
Da ta glupost postoji samo oko nas i kod nas
A sad vidim da je to posvuda, zauvijek i oduvjek
Manji intenzitet ne znači spas
Džaba mi bježanje”

Nema bekstva od Ovoga. Ovo nije nešto autohtono naše. Da, mi smo Ga decenijama apsorbovali, kontaminirali se i postali ovisni, ali daleko od toga da To nije stiglo i odomaćilo se u drugim delovima planete. Spas i utehu Edo traži u sebi, ali i u davanju sebe. Zato će u već pomenutom “Kolu” napisati:

“Globalno drukčiji, globalno kriv
Globalni izdajnik otkad sam živ
Globalno, lokalno, vječna manjina
U srcu je ljubav, u srcu širina”

“Put u plus” nije samo još jedan katalog društvenih tumora kojima smo okruženi, već i priča o pojedincu koji otkriva zrelog sebe, koji se suočava sa svojim slabostima (“Istrenir'o pesimizam, navuk'o se na zavjere/Ništa ne uradim što započnem, uzgajam samo namjere”), ali se i upoznaje sa svojim potencijalima (“Hranim svoju volju, pronašo sam i vrline/Rastjero sam mrak i strahove, popunio sam i praznine”) i prioritetima ("S kćerkama plešem i gledam kako rastu dok plešemo/Prebrzo mi sve to, većinu dana skupa pričamo i šetamo./Pokušavam to nekako usporit, šesta joj se neće ponovit”.)

Ovo je na koncu album sa uigranom postavom dobrih muzičara koji su doprineli tome da “Put u plus”, iako ni u jednom trenutku ne beži od teških tema, bude razigrana i zabavna ploča sa pesmama nad kojima se slušalac zamisli dok mu se telo njiše uz rock/funk ritam, pa zašto da ne, čak i uz mrvu kafanskog, halidbešlićevskog vajba (“Odlazim i dolazim”). Finalni pečat sa oznakom “Obavezno preslušati” daju i gostovanja Jadranke Ivaniš Yaye ("Bolje je bolje"), Dine Šarana (“Otrov”) i Saše Antića (“Novi dan”).

Dok se svet strojevim korakom vraća u četrdesete godine prošlog stoleća, utehu, koje je ionako sve manje, valja pronaći u saznanju da je Edina ploča ne samo dokument jednog sumornog vremena, već i intimni soundtrack svakog slušaoca na njegovom putu ka plusu.