Da li književnost može, na koji način i u kom obimu suočiti postkonfliktna društva s prošlošću, gde je u procesu suočavanja pisac, a gde publika, kakvu ulogu u svemu tome imaju institucije, neke su od tema kojima su se bavili pisci Daša Drndić iz Hrvatske, Saša Ćirić iz Srbije  i Belgijanac Peter Vermeersch na panel diskusiji "Suočavanje s prošlošću" u subotu na Sublitu u okviru Subversive festivala u Zagrebu. Panel je moderirao Seid Serdarevič

„Književnost treba zatući, ionako nestaje, postaje virtualna, ako ne napunite bateriju na latopu ili čitaču, ne možete čitati“, rekla je Daša Drndić u trenutku kada se razgovaralo o tome koliko književnost u odnosu na druge umetnosti može učiniti na suočavanju s prošlošću. Pojasnila je da druge vrste umjetnosti, poput konceptualne, nude drugačiji, direktniji susret sa traumama. Međutim, svako pisanje je angažovano, pa samim tim i književnost, smatra.

„Književnost nije šta je rečeno, nego kako je rečeno“, dodala je.

Književnost ne može da tumači istorijske činjenice, ali može da otvori prostor da se o njima govori na drugačiji način. Međutim, problem nastaje u interpretaciji javnosti i, na prvom mestu, političkih elita.

„Čini mi se da je ovde problem u tome što su raspadom SFRJ nastale države sa vladajućim elitama koje su jednostavno odlučile da zaborave zajedničku prošlost i da obezvrede ono što je bilo vredno. Mislim da su kriterijumi  za to odnos prema antifašističkoj borbi, jugoslovenskom kulturnom prostoru, posebnom socjilističkom sistemu, pitanju jezika i na kraju pitanje identiteta. Paradoksalno je da u Srbiji tek posle pada Miloševića dolazi do porasta nacionalizma, stvaranja novog identiteta i diskursa forsiranje nacionalnih simbola, činjenicu da te tzv. demokratske elite uzimaju nacionalizam kao crvenu nit svoje ideologije, blagi nacionalizam koji se podrazumeva“, rekao je Saša Ilić.

Dodao je kako je neophodno da postoji konsenzus u tumačenju prošlosti, jer u suprotnom, ako svako ima svoje favorite, ako deo javnosti svoje pretke vidi na poraženoj strani, a drugi deo u partizanima, onda je to u najboljem slučaju potisnut konflikt i, kao takav, svakako izvor novih sukoba u bliskoj budućnosti.

Upravo zato je važno je da se o prošlosti razgovara, da ratne traume izađu u javnost, smatra belgijski pisac Peter Vermeersch. On je kroz primer dvojice straijih Belgijanaca, koji su u vreme Drugog svetskog rata bili deca čije su porodice bile na suprotnim stranama, pokušao da pojasni ulogu književnosti u lečenju trauma postkonfliktnog društva.

„Pričajući o istoriji mi menjamo ljudima mišljenje o njoj, i to je snaga umetnosti, otvaranje dijaloga o istoriji na drugačiji, intimniji način.Poznajem skulptora u Belgiji, sad ima 80 godina, koji je bio dete u vreme Drugog svetskog rata, a njegova porodica je sarađivala sa Nemcima.Veći deo svog  odraslog života proveo je suočavajući se sa ličnom istorijom svoje porodice tražeći način kako da živi s tim. Znam i čoveka koji je kao dečak bio sa majkom otpremljen u Aušvic. Dok su bili u vozu, koji je na trenutak stao, dečak je uspeo da pobegne, ali ne i njegova majka koja je kasnije ubijena u Aušvicu. Jedini je preživeli član porodice.  Njih dvojica su se sreli, i pričali o svojim borbama, na kraju su postali i prijatelji. Na Međunarodnom festivalu u Briselu prošlog meseca, organizovali smo diskusiju gde su njih dvojica javnosti gde su se njih dvani, vojica sreli, i javnosti ispričali svoje priče. Iz svega je nastala knjiga, koja je ilustrovana radovima skulptora. To je snaga književnosti, ali i mnogo više od toga jer mi ne pričamo mnogo u javnosti, ali je ta prošlost veoma živa i jaka u našim umovima, to se videlo na reakciji publike“, kaže Vermeersch.

Daša Drndić je napomenula da praksa konfrontacije nije ništa novo, da traje od kraja Drugog svetskog rata i da su mnoge knjige napisane o tim ratnim traumama.

„Tri faze suočavanja sa prošlošću -  bes, prihvatanje i borba protiv toga - jednake su fazama u borbi sa bolešću.  Suočavanje sa traumom ide od Drugog svetskog rata. Osnovni proces je najpre da prihvatite da imate traumu da bi se suočili sa istinom. Mnogo toga je urađeno, ali ono što me uznemirava je koliko je urađeno u Hrvatskoj i mislim da u poslednjih 70 godina nema kontinuiranog rada na ovoj temi. To nije samo tema nevladinih organizacija i civilnog društva, nego dužnost i onih koji imaju moć, vlade, a to se ne dešava ni sad ni u Jugoslaviji“, kazala je Drndić.

Premanjenim rečima, pitanje nacionalizma još uvek nije rešeno, pa je podsetila na godišnjicu paljenja knjiga u nacističkoj Nemačkoj i paljenje ćiriličnih i knjiha srpskih autora u Hrvatskoj početkom devedesetih.

„Nije prošlo mnogo vremena kada su u nacističkoj Nemačkoj sa knjiga prešli na ljude“, kazala je.

Saša Ćirić je takođe rekao da pitanje nacionalizma nije završeno.

„Ako je broj Srba u Hrvatskoj smanjen, ako oni ovde dolaze kao gosti, to je takođe važno pitanje isto kao i pitaje položaja radnika“, kazao je.  

Problem podeljenosti u Belgiji takođe ima korene u Drugom svetskom ratu, zbog saradnje sa nacistima.

„Nismo se suočili na najbolji način i još uvek je tu negde, ono što je u ovom kontekstu važno jeste da je potraga za istinom veoma komplikovana. Ipak, ne možete je izbeći, nešto morate uraditi“, zaključio je Vermeersch.

U subotu su održane još dve tribine na temu književnosti – „Pisac kao aktivista“ i „Okupiraj književnost“ čime je završen deo Subversive festivala nazval Sublit.