Avgusta 1991. godine uveliko su su trajale naše pripreme za ubilačke pohode, pa smo, iz opravdanih razloga, mnogo vise pažnje posvećivali čišćenju svetlog oružja i nagomilavanju džebane nego dešavanjima u sve daljem i nevažnijem šarenom svetu. Da smo podigli glave iz zaparloženih brloga, smrtno zatrovanih bojnim pokličima, možda bismo primetili zanimljiv sled događaja u omraženoj i neprijateljskoj Belgiji i još mrskijoj i daljoj Velikoj Britaniji.
Sve se desilo naizgled slučajno, ako se o slučajnostima govoriti dâ. Bertran Gašo (Bertrand Gachot) , Belgijanac munjevitih refleksa i nezgodne naravi, u Engleskoj se potukao sa policajcem pa je vrelu glavu morao rashlađivati u britanskom zatvoru. Ni prvi ni poslednji kojem se to dogodilo, ali je kvaka (ne ona polomljena, nego 22) bila u tome što je Gašo bio vozač ekipe Džordan, debitanta u šampionatu Formule 1. Vlasnik ekipe, Edi Džordan, našao se tako u nebranom grožđu, baš pred početak jedne od najvažnijih trka sezone, one na predivnoj stazi Spa Frankoršam u belgijskim Ardenima. Edi je kontaktirao Vilija(a ne Maksa) Vebera, spretnog i darovitog menadžera, koji je, pak, iz rukava izvukao sasvim neočekivan adut. Nasamario je prepredenog licsa Edija ubedivši ga da je pravi čovek za njega izvesni Mihael Šumaher, momčić od dvadeset dve godine, između ostalog i zbog toga što Mihael, navodno, odlično poznaje najdužu stazu u kalendaru Formule 1 (istina je bila malo drugačija – mlađahni Šumaher legendarnu je pistu obišao tek jednom ili dvaput, i to biciklom). Edi je pristao, pa su Vili i Mihael navrat-nanos doputovali u Belgiju. Tamo nisu imali rezervisanu hotelsku sobu, te su spavali u nekom jeftinom hostelu, u prostoriji sa dva mala kreveta i skromnim toaletom. Direktno iz te neugledne sobe, mladi Mihael Šumaher seo je u bolid „Džordana“ i ceo svet ostavio bez daha – u automobilu od kojeg je bilo i mnogo boljih , bez ikakvog prethodnog iskustva, osvojio je neverovatno sedmo mesto na kvaliifikacijama, što je bio najbolji plasman ekipe te godine.
Svako ko je video više od dve trke Formule 1 znao je da se pojavio talenat iz privilegovanog reda odabranih . Legendarni Džejms Hant (James Hunt) po završetku belgijskog vikenda (Šumaher nije zabeležio plasman zbog kvara na bolidu u prvom krugu) nije štedeo komplimente na račun novajlije: „Budućnost Mihaela Šumahera čini se veoma svetlom posle najimpresivnijeg mogućeg debija. On jeste izvukao neku korist od odlično pripremljenog „Džordanovog“ automobila, ali njegova trenutna i konzistentna trkačka forma najavljuje dolazak novog talenta ogromnih razmera“.
I baš kao u godinama koje će uslediti, uz talenat koji nije od ovoga sveta, Mihaelu Šumaheru odmah je pripisana i prva kontroverza – već nakon prve trke potpisao je ugovor sa ekipom Benetona, koji na snagu ima stupiti trenutno. Edi Džordan bio je van sebe od besa, jer je znao šta mu je Flavio Brijatore uzeo ispred nosa, ali nije bilo više ničeg što bi ekscentrični Irac mogao uraditi da u svojoj ekipi zadrži dijamant neprocenjive vrednosti. Kao što nije bilo više ničeg što se moglo isprečiti Šumaherovom putu ka visinama na kojima niko pre njega nije obitavao.
Sedam naslova svetskog prvaka, devedeset jedna pobeda u trista osam nastupa, šezdeset osam pol pozicija, najduži period između prve i poslednje pobede (14 godina), sto pedeset četiri pobednička postolja, dvadeset dve pobede na različitim Velikim nagradama, sedamdeset šest najbržih krugova, te hiljadu osamsto trinaest uzastopnih dana sa titulom zvaničnog svetskog šampiona samo su neki od rekorda koje je Mihael Šumaher zabeležio tokom svoje neverovatne karijere. Cifre kao cifre, mogu ali i ne moraju da govore mnogo, pa bi možda bilo dobro poslužiti se slikama. Evo jedne od najupečatljivijih – na prvom mestu, ispred svih ostalih, Mihael Šumaher odvezao je preko 22.000 kilometara, što su, još malo, dva Zemljina prečnika.
Uprkos krupnim mrljama u karijeri (od kojih je najveća diskvalifikacija iz šampionata 1997. godine zbog namerno izazvanog incidenta sa ciljem da se osvoji šampionska titula) Šumaher je, uz Huana Manuela Fanđa i Ajrtona Senu, ostao najsnažniji simbol Formule 1 u njenoj istoriji. Dominacija Šumahera i Ferarija početkom dvadesetog stoleća gledaocima je možda bila dosadna, ali se, u sportskom i tehničkom smislu, može nazvati jednim od najuspešnijih i najkompletnijih slaganja kockica ikada (Žan Tod, Ros Bron + Mihael Šumaher) . Ferarijev bolid iz 2004. godine, kojim upravlja nepogrešivi Nemac sa crvenom kacigom, tačka je na kojoj je Formula 1 bila najbliže savršenstvu. Brže i bolje od toga, sa ovakvim zakonima fizike, teško je zamisliti.
Mnogo više osporavan nego hvaljen, Šumaher se iz Formule 1 definitivno povukao na kraju sezone 2012. Kao i svaki vanserijski talenat, postao je meta mediokriteta čim su rezultati počeli izostajati. Zamerano mu je da ga je vreme pregazilo, da su mu refleksi oslabili i da je odluka o povratku bila apsolutno pogrešna. Šumaher se za to vreme beskrajno zabavljao, odlučivši da prestane kada mu njegov posao više nije predstavljao zadovoljstvo. Ima jedan zanimljiv podatak koji se ne pominje toliko često, a tiče se Šumaherove poslednje sezone u Mercedesu – da je svaku od prvih sedam trka završio na mestu sa kojeg je morao da odustane, u generalnom plasmanu bio bi- prvi! Čovek od četrdeset tri godine, u kokurenciji i duplo mlađih vozača.
Krajem prošle godine, 29. decembra, kao grom iz vedra neba, svet je obišla vest da je MIhael Šumaher na skijanju zadobio povrede glave opasne po život. U dirljivom članku, napisanom sa namerom da podrži Mihaela u najtežim trenucima, Dejvid Kultard (David Coulthard), bivši vozač Meklarena i Red Bula, rekao je da bi više od svega voleo da se Mihael oporavi i vidi koliku podršku dobija iz celog sveta, jer je činjenica da su Šumaherovi uspesi često relativizovani i nije mu pripisivano onoliko koliko je zaslužio. Kao njegov direktni konkurent na stazi, u automobilu jednakih ili boljih performansi, Kultard se, kako sam kaže, mnogo puta uverio da je Šumahera gotovo nemoguće pobediti zato što je on jednostavno bolji od drugih.
Na dan kada Mihael Šumaher puni 45 godina, sa strepnjom se očekuju novi detalji o njegovom zdravstvenom stanju. Poruke koje u bolničku sobu u Grenoblu stižu sa svih strana mogu se sažeti u nekoliko rečenica: ovu trku moraš dobiti, majstore! Idemo, do devedeset druge pobede. Uz želju da se u narednim danima desi jedna od onih šumaherovskih čarolija, poput legendarnog trećeg stinta u Mađarskoj 1998. godine,
srećan ti rođendan, maestro!
