Subota je. Noć. Park je prazan. Tek nekoliko porodica po ćoškovima, jedan šator u velikom parku i jedan u takozvanom Picinom parku kod Ekonomskog fakulteta.

Hladno je. Ekipa iz inicijative No Border kuha čaj i supu. Dve devojke su otišle da ponude ljude opranim grožđem i šljivama. Ima garderobe, ali nedovoljno tople odeće.

Pojašnjavam prijateljima iz Holandije da je park obično pun izbeglica i da je očigledno da je ruta prekinuta. Ceo dan stižu grozne vesti i slike iz Makedonije. Policija je brutalna, granica još uvek zatvorena. Nemam odgovor na pitanje – Zašto? Najčešće pitanje koje postavljaju i izbeglice na putu ka EU. Njima nije jasno štošta, meni nije jasno štošta. Super tandem.

Garderobe ima, ali nema ćebadi, a večeras je hladno. Jedna porodica iz Sirije – majka, otac i petoro dece traže smeštaj. Teško je naći smeštaj oko parka, sve je puno. Biznis cveta. Prijateljica mi kaže da se nekome neko žalio kako će morati zatvoriti jer mu ne dolaze stare mušterije u kafić. Slušam i ne verujem.

„Pa, nema šanse. Samo pogledaj. Nikada nisu imali ovoliko posla ni kafići ni fastfudovi, ni grilovi, čak i frizerski saloni. Ubijaju se od posla. Naplaćuju šta stignu, uključujući i punjenje mobilnih telefona.“

„Oprostite, znate li gde možemo da nađemo prenoćište“, pita otac. S njim je još osmoro – dve porodice sveukupno.
„Imate li papir?“
„Nemamo.“
„Onda morate do policije, ni jedan hostel vas neće primiti bez papira.“

Ne žele u policiju. Pokazuje mi prstom na prekrivač.

„Imamo malu decu, imate li neki prekrivač, smrznuće se noćas.“

Nemamo... Ana traži preko FB tople stvari i ćebad. Nismo našli ono što treba.

To je taj trenutak nemoći. Ali te ubrzo preplave potrebe gomile drugih ljudi, i nekome i uspeš da pomogneš. To je svejedno kap u okeanu.

„Čorba“, pokazuje malac od svojih šest godina, držeći ruke u džepovima i prstima pokazuje da mu treba pet komada. Nema problema, mladi gospodin mora biti uslužen kad supa bude gotova.

„Putujem sa sestrom već mesec dana. Uglavnom idemo peške. Avganistan, Pakistan, Iran, Turska, Bugarska, Srbija. Sad smo tu. Novca za dalje nemamo.  Zvao sam ujaka, rekao je da će poslati, ali ne znamo kad. Znaš, imam još dva brata. Krenuli su pre tri meseca. Više od njih nemamo nikakvih informacija. Jedan u Belgiju, drugi u Nemačku. Svaki put kad se čujem sa ocem, on plače.“

Kaže da u Avganistanu nema života, da moraju da idu dalje. Zahvaljuje se na supi. Vraća se po još jednu porciju i objašnjava da nije za njega nego za njegovu sestru.

Prilazi mi malena od osam godina. Pokazuje na oči i ponavlja: “Makiaž“. Tražim nekoga ko govori arapski, ali večeras su takvi u parku u manjini, većinom su Avganistanci. Konačno se pojavi neka porodica iz Sirije i na pola puta do hostela, umorne ljude cimam da mi pomognu i prevedu – šta malena traži.

Dovedem je i zamolim da ponovi šta traži: „Makiaž.“

Muškarac se nasmeje: „Pita da joj date šminku.“

Smejali smo se nekoliko minuta. Olakšanje što nešto imam. Roze labelo.

Od sada uz nekoliko kutija aspirina, u torbi nosim i neseser sa šminkom. Nikad se ne zna.

Mediji javljaju da su Makedonci pustili sve ljude. Nekoliko hiljada ih stiže u Beograd, i, nadajmo se, u EU.

*******************************

Nedelja ujutro. Park je teško prepoznati. Prepun je. Ljudi samo stižu. Tu su i drugarii iz Holandije i Hrvatske. Prvi put srećem volontere i zaposlene iz Komesarijata za izbeglice. Konačno. Dele letke na arapskom i engleskom. Isti sadržaj kao na onim opranim plakatima od pre neki dan, kojih se više niko ne seća. Ukratko, od bitnih informacija ništa. Adrese centara za azil, koji ovim ljudima nisu na ruti i ne služe ničemu.

Nekoliko porodica na okupu, uglavnom žene sa bebama i malom decom. Molim da prevodilica iz Komesarijata za izbeglice pomogne u prevodu. Kako je bilo u Makedoniji?

„Tukli su nas. Bacali su suzavac. Sve sam snimila“, pokazuje mi Sirijka sebe sa bebom u rukama na suprot policajca. Zgodna plavuša, nasmejana, kao da je sve u najboljem redu. Kaže da su čekali dve noći na pruzi dok ih nisu pustili.

Prevodilica nastavlja dalje sama da priča s njima, razumem samo reč „Hungaria“, ništa više. Kasnije mi kaže da je dužna da im objasni da što pre produže ka Mađarskoj. Zahvalim se na prevodu.

Muamal sedi sam ispod drveta. Ispred njega u nizu poredana četiri ranca. Maše.

„Zdravo. Govoriš engleski?“
„Malo, ali učim.“

Iz Avganistana je. Tu je sa još trojicom drugara. Pitamo šta treba – hrana.

Na povratku iz prodavnice nas dočekuje i njegov brat. Muamal čita neku knjigu. Udžbenik za engleski.

Muamalova knjiga

Brat pita gde može da promeni odeću. Putuju već dugo. Vodimo ga u Miksalište. Sa nama ide i porodica iz Sirije. Pričaju o Makedoniji, ali šturo. Jedan od njih je povređen.

„Bilo je strašno. Pitao sam se zašto, a onda su mi objasnili da na taj način hoće da nateraju međunarodne organizacije da im pomognu.“ Hm. Uveče ću videti fotografije koleginice iz Prištine koja je na makedonsko – grčkoj granici – javlja da su razapeli sedam šatora UN i da je Crveni krst počeo da deli hranu. 

Jedan od aktivista iz Makedonije, međutim, kaže da je bilo samo 200 obroka Crvenog krsta, i da su ostalih hiljadu i nešto opet delili oni – od donacija građana.

„Kako mogu da dobijem pasoš Srbije? Ostao bih ovde da radim, pa posle za Nemačku, kad zaradim za put“, pita Muamalov brat. Marta objašnjava da je duga procedura. Godinu dana čekanja. Našao je pantalone i majicu i sad se oseća bolje. Jedini problem je nastavak puta.

„Pomozi mi. Trebaju nam karte za Mađarsku.“ U novčaniku imam hiljadu dinara. Nedovoljno i za pola jedne karte do Kanjiže. Uveče, kad se budem vraćala da uzmem donaciju od drugara iz Sarajeva i upoznam devojku iz Rijeke, koja je kupila izbeglicama voća i podelila u parku, njih više neće biti. Nosila sam novac da kupim te karte. Tražiću ih pogledom još nekoliko puta po parku u narednim danima.

Po povratku iz Miksališta ispred mene veliki i mali čovek. Veliki nosi kese, a mali ponosno svoj ranac. Pokušavam da ih fotografišem s leđa. Otac je čuo i okrenuo se, pa se okrenula i malena. Odmah se namestila za fotografisanje. Ima dve i po godine. Zaboravila sam kako se zove, nešto na M. Nekako sam uspela da napravim fotku s leđa, ali mi je posle toga konfiskovan foto aparat. Samo se smejala i slala poljupce. Kad vidi nekoga da prolazi kroz objektiv kikotala bi se pet minuta. Kikotale smo se zajedno. Kroz objektiv smo se i vratile u park. Otac objašnjava da ne vredi pričati jer malena ne čuje. Sad shvatam oduševljenost pokretima i slikama. Pokušava da mi vrati foto aparat, već sam izvukla karticu da imam sačuvane fotografije i oprostila se od njega. U redu je. Šaljemo poljupce jedna drugoj i mašemo.

Njegov prijatelj mi stavlja telefon na uho. Operater kaže – nemate dovoljno kredita. Odemo do kioska na ulazu u park – opet im ne radi sistem. Odemo do drugog kioska – prodavačica besna ko ris: „Radi njima sistem, ali neće da uplaćuju. Onda sve dolazi meni. Imamo kvotu u hrani koju moramo da ispunimo na dnevnom nivou i onda drugi neće samo da pune račune mobilnih telefona. Znam da ljudima treba, da im je to kontakt za sve.“

Dopunjen je račun, ona šeretski dobaci: „Hoćete li žvakice, čokoladice?“

Zapravo hoću. Ma, ne morate zbog mene. Ne, ne – hoću. Neko će se obradovati.

Vraćamo se nazad, do malene. Foto aparat je više ne zanima i otac mi ga vraća. Iako mi je davni poklon, najradije bi ga ostavila njoj. Majka pokazuje rukama da će ga razbiti. OK.

Malo dalje stoji policija. Neko se potukao. Desetine hiljada ljudi je prošlo kroz ovaj park i ovo je jedan od retkih incidenata u nekoliko meseci.

„Oprostite, šta može da se uradi sa ovim prevarantima koji ljudima prodaju telefonske kartice za 20 evra?“
„Mi ne možemo ništa. Možda inspekcija ili komunalna. Kojim prevarantima?“
„Ovima u fluorescentnim prslucima.“
„Koliko mi znamo, oni su nosači, dakle deo osoblja autobuske stanice.“
„Nisu. Ne znam odakle im prsluci, ali nisu nosači.“
„Koliko mi znamo, jesu.“

Mrak je, delimo to voće. „Koliko je?“ Ništa, to je za vas.

Preko puta parka, na cesti uz Banku Intesu, porodica sa osmomesečnom bebom.

„Treba nam prenoćište, nemamo papire, policija nam nije dala potvrdu.“

Opet ista priča. Iznova i iznova. Policijska stanica u Savskoj nema vremena. Iako ima vremena. Masu ljudi vraćaju pa su mnogi prinuđeni spavati napolju jer ih hosteli ne primaju bez papira. Nikako da se reši taj problem. Nataša se spakuje često sa porodicama i ide i urgira, ali ne uvek s uspehom.

Dolazi taksista koji je obećao da će ih odvesti kod tašte da prespavaju. Išao je s njima i do policije. Kaže da neće da zarađuje na ljudima u nesreći, vožnja od 15 kilometara će biti 10 evra, a vratiće ih nazad besplatno.

Valjda neće kiša.

****************************

„Kažu da će danas stići pet hiljada u Beograd“, upozorava prodavačica svog kolegu. Premoreni su. Rade do deset uveče i nema stajanja, radnja je non stop puna ljudi.

Neće pet, nego tri i deo njih je već u parku.

Od kad sam objavila prvi deo dnevnika, veliki broj ljudi se javio da pita kako pomoći. Od inicijalne ideje da se skupi novac, pošalje i pokupujem šta je nužno u tom trenutku, jer su potrebe svako malo drugačije, akcija se zahuktala i za sada, za vikend dolaze dvoja kola sa pomoći iz Sarajeva i iz Zagreba. To su centri, a pomoć stiže sa raznih strana – od Dubrovnika, Rijeke, Banjaluke...  To je ujedno i najbolji odgovor vlastima koje ponosno čuvaju svoje granice od nas samih. Premijer Hrvatske je izvadio stvar nakon glupe i loše izjave svog ministra unutrašnjih poslova, koji se hvalio da će dobro čuvati granice Hrvatske. Međutim, istu poruku o čuvanju granica šalje ministar BiH. Ko zna, za dan - dva možda se neko pametan oglasi iz BiH.

Uz trčkaranje po parku, ganjam bežični internet, da odgovorim na sve poruke. Ponosna sam kakve drugare imam. Orli kaže – evo, to je civilno društvo. Uzeti stvari u svoje ruke.

Da, i izbeglice su doslovno uzele živote u svoje ruke. Spakovali su nešto stvari u svoje rančeve, pogledali svoj dom poslednji put i zatvorili vrata. Njihovi snovi su skromni – mir i krov nad glavom.

Park vri od života. Ljudi se samo smenjuju. Park sada i park od pre sat vremena nisu isti. Puno je ljudi, ali više nikoga ne prepoznajem. Deca igraju odbojku, badmington, neko ganja velikog crvenog transformersa.

Danas svima treba voda. I poneki sok za dete. I hrana.

„Sedni, polako, odmori se“, nudi mi Fatma parče svog „doma“ - prostirke na travi.

Ja njoj „šukran“, ona meni „hvala“. Svi znaju reći hvala na engleskom. Mnogi ni jednu drugu reč, ali hvala da. Uključujući i malu decu.

"Šta vam treba?" Žena me gleda i objašnjava da je već bila u Miksalištu i da ništa nije našla za devojčice. Hajde da probamo ponovo, možda je neko doneo nešto što će biti za njih korisno.

Rahaf, Rajan, Bisan, Šaman i Kinan... svi idemo u Miksalište. Od sedam meseci do deset godina.

"Znam na engleskom da kažem kako se zovem, koliko godina imam i 'Hvala'. I 'Volim te'", kaže Rahaf.

Opet nema ništa za njih. Majka traži samo jakne i ćebe, jer su noći već hladne. Treba li još nešto?

"Ne, ne. Ne želim da vas opterećujem. Sve sam im to spakovala, ali je ostalo u moru. Tražili su da se rešimo stvari."

*

„Treba nam lekar. Dečak ima groznicu, dijabetičar je.“ Ne znam je li Ped Medic u Miksalištu, ali sam sigurna da znaju šta treba da rade. Idemo tamo. Uz mene je Rami. Ima četiri i po godine, zna malo engleski i mnogo se smeje.

Otac mu je iz Bagdada. Petočlana porodica sa još nekoliko prijatelja krenula je pre nedelju dana na put.

„Makedonija ne. Tamo je policija brutalna. U Grčkoj je još gora. Ovde su nam pomogli i sve je bilo u redu.“ Objašnjavam da nije do skora bilo tako, da smo imali mnogo izveštaja o brutalnosti policije u Srbiji, ali da su promenom politike, malo zauzdali i to, iako dobijamo loše vesti sa raznih strana.

Toksikolog je. Putuju na sever.

„Samo zato jer on voli sneg“, pokazuje na Ramija i smeje se. Obojica se smeju. „Ne podnosi sunce. Kad ga vidi, beži.“

Ne žele ništa od pomoći. Samo vodu. Ipak se izborim za jednu kafu dok čekamo Hitnu, koja dolazi po dečaka u groznici. Odvešće ga u Tiršovu, gde će dobiti svu potrebnu pomoć i biće dobro. Zove je, ni manje ni više, nego žena iz Crvenog krsta.

Ponedeljak - dan čudesa – pojavio se Crveni krst u Miksalištu, princeza Jelisaveta sa kamerama koje je snimaju kako deli pomoć i grli decu i jedno svešteno lice. Otvoren je i info centar za informacije o azilu blizu Železničke stanice, 10-ak minuta od parka. Ko zna, možda i policajci u Savskoj krenu da rade svoj posao.

„Ovo je kao neki šou? Ona je fejk?“, pokazuje otac prstom na princezu.

Rami i ja idemo tati po kafu. Dečak je oduševljen bojama street arta Savamale, pa zastajemo da gleda crteže.

„Brodom smo došli do Grčke. Na Kos. Jedan deo puta je išao peške i sve je izdržao. Ali samo jedan dan“, kasnije, uz kafu, priča otac. Rami se zabavlja Sunđer Bob sličicama i povremeno mi objašnjava likove pa me poljubi u ruku.

Pričam o malenoj avganistanskoj devojčici koju sam upoznala prethodni dan. Kaže mi kako do sada nije video mnogo avganistanske dece i da je zatečen lepotom tih ljudi. "Da, park je pun prelepih ljudi. Kao božja bašta."

Pitam treba li šta da se kupi. Imam novac od prijatelja. Poslao ga je za njih. Ne, ne. Ne treba ništa. Sve imamo, kaže čovek koji će noć provesti u parku sa porodicom.

„Jedino što je uvek dobrodošlo je malo humanosti, ljudski odnos. To je za njega (pokazuje na Ramija)  najvažnije.“

* Pomoć se svakodnevno skuplja u Miksalištu, Mostarska 5, od 10 do 16 i u restoranu "Od usta do usta", Nedićeva 7. U subotu od 13 časova Novi bioskop Zvezda takođe organizuje prikupljanje pomoći.