Štrajk prosvetnih radnika traje više od mesec dana i u njemu je preko 60 odsto svih osnovnih i srednjih škola u Srbiji, što ga čini najmasovnijim i najsveobuhvatnijim protestom zaposlenih u srbijanskoj prosveti u poslednjih 20-30 godina. Neposredni povod za štrajk bila je odluka vlade Srbije da smanji plate zaposlenih u javnom sektoru za 10 odsto, pri tome izuzimajući javna preduzeća, koja su po sveopštem uverenju legla korupcije i političkog klijentelizma. U njima su plate zaposlenih daleko iznad proseka plata u javnom sektoru, a naročito iznad plata u prosveti, koje su najniže u javnom sektoru i nakon smanjenja iznose oko 39.000 dinara za ljude sa visokom stručnom spremom. To platu prosvetnog radnika u Srbiji čini najnižom u okruženju.

Dosadašnj tok štrajka uz održavanje minimuma procesa rada koji predviđa držanje nastave u trajanju od 30 minuta, nije mnogo potresao srbijanske vlastodršce, jer je takav štrajk ipak, održavao privid funkcionisanja sistema, pošto je  nastava na neki način trajala, deca su odlazila  u školu, tamo formalno imala  nastavu  predviđenu planovima i rasporedom, prividno se održavale sve aktivnosti koje propisuju školski programi, a deca se nakon završetka nastave vraćala kući, istina par sati ranije. Ovakvim ignorantskim odnosom, vlada je naterala prosvetare u štrajku na potpunu obustavu rada i izlazak na ulice, što je dovelo do zaoštravanja retorike vlastodržaca uz upotrebu pretnji i oveštalih demagoških floskula o interesima  učenika i njihovih roditelja, koje navodno  ugrožavaju „sebični“ nastavnici u štrajku.

Pored zahteva za izuzimanjem od smanjenja plata sa argumetacijom da su najmanje u javnom sektoru, sva četiri reprezentativna sindikata zaposlenih u prosveti traže i uvođenje platnih razreda za zaposlene u javnom sektoru, kojim  bi bili definisani na način da se plate obračunavaju prema stepenu stručne spreme, te složenosti i obimu posla koji se obavlja; kao i potpisivanje novog  Kolektivnog ugovora kojim bi se precizirao socijalni status, te prava i obaveze zaposlenih u prosveti. Ni ova dva zahteva nisu naišla na dobar prijem kod vlasti, jer bi njihovo usvajanje i dosledno sprovođenje bio prvi korak ka demontaži postojećeg klijentelističko-partokratskog sistema u kome se niko ne drži nikakvih pravila i procedura i u kome profitiraju oni koji su trenutno na pozicijama moći.

Umesto konstruktivnog pristupa pregovorima, vlasti su izabrale taktiku odugovlačenja uz sinhronizovane nastupe predstavnika vlasti, tabloida i botova vladajućih stranaka u kojima se prosvetni radnici optužuju za nerad, neznanje, nerazumevanje „reformskih“ poteza vlade, gde im se preti otkazima i dovođenjem „ljudi  sa biroa“ koji će umesto štrajkača, zaključiti ocene za prvo polugodište.

Ovakav odnos vlade i ministarstva prema zahtevima zaposlenih u prosveti, još jednom je potvrdila činjenicu koja je prosvetarima odavno jasna, a radi se o tome da je obrazovanje našim elitama poslednja rupa na svirali i da taj odnos ne nameravaju da menjaju. A i zašto bi ga menjali? Kakav odnos prema radu, učenju i marljivosti mogu da imaju predstavnici vlasti koji su plagirali diplomske / doktorske radove?! Kakva se „poruka“ upućuje mladim ljudima koji se danas školuju, ako na jednoj strani imaju ljude niskog stepena obrazovanja i lične kulture  na pozicijama moći, dok na drugoj strani imaju sopstvene učitelje, nastavnike i profesore u izlizanim decenijskim odelima, opterećenih kalkulisanjem neplaćenih računa i veresijama po bakalnicama, koje im u sopstvenim i očima učenika uništavaju i ono malo ugleda i dostojanstva koje im je preostalo. Dilema je alanfordovska, želite li biti bogati, uspešni, ugledni i  neopterećeni suvišnim znanjima i suvišnim obzirima, ili pak diplomirana sirotinja, tranzicioni gubitnici, potencijalni tehnološki viškovi, kojima  je ostalo samo da se prisećaju propuštenih prilika za odlazak u inostranstvo ili za učlanjenje u vladajuću stranku kojim bi se rešili prinudnih naplata i bakalskih otplata na odloženo!

Problemi srbijanske prosvete su višestruki i mnogobrojni, ali jedna od stvari koja je najviše doprinela srozavanju obrazovanja u prethodnim decenijama je namera vlasti da prosvetne ustanove stavi pod stranačku kontrolu, a zaposlene zastraši i natera na poslušnost. Još od Miloševićevog „vakta“ započela je praksa postavljanja „svojih“ direktora i članova školskih odbora, a to se nastavilo i nakon pada Miloševića i traje nesmanjenom žestinom do danas. Uporedo s tim, nakon 2000, započeli su procesi „reformisanja“ pojedinih segmenata i obrazovanja u celini, bez jasne predstave o tome šta se tačno ne valja i kako prosveta treba da izgleda nakon završetka reformi. Iz tih razloga, reforme u prosveti su se svodile svih ovih godina na puko administriranje koje je nastavnike opteretilo dodatnom, besmislenom i bespotrebnom papirologijom, gde se sve svelo na brigu o mesečnim i godišnjim planovima, evidencionim listovima, škrabanjima po dnevnicima i drugim birokratskim izmišljotinama, posebno tzv. pripremama nastavnika za časove, koje predstavljaju posebnu besmislicu koja se sastoji od prepisivanja sadržine lekcija iz udžbenika i štampanja istih u nekoliko primeraka, kako bi se zadovoljila puka forma. Inspekcije i prosvetni nadzor, koje u dobroj meri čine učitelji koji su na brzinu završili fakultete u poznijim godinama života, uglavnom traže od nastavnika svu tu moguću papirologiju, bez dubljeg ulaženja u sadržaj i kvalitet izvođenja nastavnog procesa. Takođe, školske uprave, nadzorne i inspekcijske službe, pa i samo ministarstvo prosvete se tretiraju kao politički i partijski plen, u koji se smeštaju „zaslužni“ partijski vojnici „drugog poziva“(oni iz „prvog poziva“ idu na lukrativnije pozicije).

U poslednje vreme, pojedini članovi kabineta ministra Verbića prozivani su u javnosti za razne poslove nespojive sa pozicijama na kojima se nalaze u ministarstvu prosvete. Mnogi ljudi su odavno uočili poplavu raznoraznih besmislenih seminara koji se organizuju u svrhu navodne edukacije prosvetnih radnika, a čija je prava svrha odlivanje novca iz budžeta u privatne džepove onih koji su političkim i privatnim vezama došli na pozicije moći i koriste ih da se obogate. Kad se tome doda koncept mera štednje u kojima se i najosnovnije funkcije države, kakve su prosveta, zdravstvo i socijalno staranje doživljavaju kao nepotrebni trošak, jasno je da prosvetnim radnicima, kao i svima drugima u ovoj zemlji koji ne pripadaju nomenklaturi, izlaz jeste u doslednoj i odlučnoj borbi za svoja prava, kojom će redefinisati društveni ugovor i suverenitet  vratiti u ruke onih kojima po prirodnom pravu jedino i pripada - građankama i građanima ove zemlje.

* Autor je profesor u Srednjoj tehničkoj školi u Bajinoj Bašti