Izbori održani u Švedskoj 2010. uveli su po prvi put u državni Parlament rasističku stranku Švedske demokrate (SD). Postizborne diskusije i analize imale su za cilj da objasne prisustvo rasističke partije u švedskom Parlamentu kao refleksiju nezadovoljstva u određenom sloju glasača, bez uzimanja u obzir bilo kakve analize pitanja rase i bele kože (whiteness). Istovremeno, desila se erupcija zvaničnog antirasizma među elitama i u švedskom establišmentu.
Međutim, kritičku analizu Švedske u pogledu rase i bele kože nismo mogli čuti. Zbog čega? Kako da razumemo činjenicu da se bela koža i bele privilegije neguju u zemlji u kojoj vladaju progresivne socijalne politike, projekti demokratizacije, jednakost polova i zvanični antirasizam?
Mi tvrdimo da Švedska trenutno prolazi kroz dvostruku krizu ‘švedske beloće’ (Swedish whiteness). "Stara Švedska", na primer Švedska kao homogeno društvo, i "dobra Švedska", ona zamišljena kao progresivno društvo, imaju percepciju da su ugrožene od strane ne-belih migranata i njihovih potomaka. I reakcionarni rasistički, kao i progresivni antirasistički tabor plaču nad gubitkom ove dvojake ‘švedske beloće’.
Smatramo takođe da je naša analiza o ‘švedskoj beloći’ primenjiva na situacije u susednim skandinavskim zemljama, naročito na Norvešku nakon masakra na Utoji, koji je izazvao slične reakcije poput onih u Švedskoj nakon izbora 2010. godine.
TEMELJI ŠVEDSKE 'BELOĆE'
U savremenoj Švedskoj, ideja o beloj koži čini srž i glavnu oznaku švedskosti (Swedishness), odnosno bivanja Šveđaninom. Šveđanin je bela osoba, dok ne-bela osoba to nije. Drugim rečima, u švedskom nacionalnom imaginarijumu potpuno se urušila razlika o opštem konceptu rase i kulturnom konceptu etniciteta: belo je švedskost, a švedskost je belo.
Stapanje rase i etniciteta i izjednačavanje švedskosti sa belom kožom nije nešto sa čime se sreću samo ne-beli migranti i njihovi potomci, već i usvojeni Šveđani iz mešanih brakova sa južnoameričkim, afričkim ili azijskim poreklom. Iako su manje-više potpuno deo švedskosti na etničkom, lingvističkom, religijskom i kulturnom nivou, ovi ljudi nailaze na rasne prakse zbog svojih "ne-švedskih" tela[1]. Istorijska konstrukcija švedskosti može se pratiti u izuzetnosti Šveđana, zajedno sa Norvežanima i Dancima, u konstruisanju bele rase kao elite homo sapiensa. U naučnom diskursu, koji se skoro 200 godina ponaša hegemono, Šveđani i drugi Skandinavci smatrani su fizički i estetski najsavršenijim ljudima na planeti [2].
Nacionalni naučnici razvili su i značajno doprineli rasnoj nauci: Carl Linnaeus je sredinom 18. veka stvorio prvi moderni naučni sistem za klasifikaciju rasa; Anders Retzius izmislio je 1850-ih indeks lobanje - koji je postao glavni metod rasne nauke; a švedska Vlada je 1922. osnovala Švedski institut za rasnu biologiju[3] . Sredinom 1930-ih Švedska je takođe pokrenula jedan od najefektnijih programa za sterilizaciju ikada: eugenistički projekat koji je bio rasni, heteronormativni, rodni i klasni, i koji je pogodio više od 60.000 Šveđana pre nego što je ugašen sredinom 1970-ih [4].
Međutim, od 1960-ih i 1970-ih, Švedska i druge skandinavske zemlje nesumnjivo su postale vodeći glas (zapadnih) zemalja i (belih) podržavalaca dekolonizacije i pokreta protiv kolonijalizma, segregacije i apartheida. U tom procesu, najradikalniji zagovornik socijalne pravde i rodne ravnopravnosti preobrazio je rasizam u pitanje koje se Švedske ne tiče.
U podvigu nacionalnog brendiranja, "dobra Švedska" se predstavljala kao tolerantnija i liberalnija od ma koje druge (zapadne) zemlje i (belih) ljudi u svetu. Jedan od rezultata toga bio je, na primer, da su Šveđani proporcionalno usvojili najviše dece druge boje kože iz bivših kolonija, u odnosu na sve ostale zapadne zemlje; ili taj da su Šveđani stupali u međurasne brakove i emotivne veze mnogo češće od građana drugih država Zapada. Švedska je sebe zamišljala kao ne-rasističku i postrasnu utopiju bez kolonijalne prošlosti. Švedski koncept beloće razvio se otkako je Švedska postala zemlja s velikim prilivom emigranata. U svakodnevnom životu, u javnoj sferi i političkom diskursu, ljudi koji pripadaju delu populacije od osam posto, među kojima su oni koji vuku poreklo iz neevropskih, postkolonijalnih ili zemalja Trećeg sveta u Aziji, Africi i Južnoj Americi svrstavaju se u kategoriju "emigranata", "stranaca" i "ne-Šveđana", a često i među ne-hrišćane ili barem ne-luterijance.
Emigranti iz zemalja koje nisu sa Zapada počeli su da pristižu u Švedsku i Skandinaviju u manjem broju 1950-ih godina, a potom u većem broju u drugoj polovini 1970-ih, naročito 1980-ih pa nadalje kada je izbeglička emigracija potisnula radničku. Tada je, nimalo slučajno, o iseljavanju počelo da se govori kao o "propalom" projektu. Od 1990-ih, ne-beli i ne-hrišćanski emigranti dominiraju među emigracijom u Švedskoj.
Kada je reč o diskriminaciji migranata i njihovih potomaka, posebno ne-belih i neevropskih grupa, Švedska se skoro i ne razlikuje od bilo koje druge zemlje Zapada danas. Naročito kada govorimo o stambenom pitanju, Švedska se ističe visoko rasističkim obrascem u stambenoj segregaciji.
Protivno ovoj istorijskoj pozadini, predstave o švedskoj beloći razvijale su se uporedo sa slikom Švedske tokom Hladnog rata, dekolonizacije i socijalne revolucije 1968: Švedske kao raja na zemlji i utopije za ljudska prava, demokratiju, rodnu jednakost i antirasizam, gde se rasa kao koncept i kategorija činila nevažnom i zastarelom.
ŠIRENJE GRANICA ‘BELOĆE’
‘Beloća’ je ključni koncept u analizi nedavnih izbora u Švedskoj. Švedska beloća obuhvata rasiste kao i antirasiste, konačno sve Šveđane bez obzira na političke stavove. Ona je slična hegemonističkoj čistoći bele rase koju analizira Matthew Hughey u svojim razgovorima sa belim antirasistima i belim rasistima u Sjedinjenim Državama, a koji kroz ideološki obojene rečenice otkrivaju mnoge sličnosti u vezi sa belim perspektivama i privilegijama.[5]
Kada je reč o konstruisanju i održavanju švedske beloće, treba reći da postoji saučešništvo na svim stranama, čak i kod migranata koji veruju u sliku Švedske kao najegalitarnije i najviše antirasističke zemlje u svetu. Takođe, postoje bojni ne-Šveđani koji čeznu i tragaju za (belim) Šveđanima, bilo kao emotivnim partnerima ili prijateljima, samo zato što su (beli) Šveđani i samim tim najlepši i genetski vredni ljudi na zemlji – prema nordijskom rasnom mitu.
Drugim rečima, solidarnost sa Trećim svetom i antirasizam idu ruku pod ruku sa belom suoperiornošću u belom homogenošću. Upravo je ta dvostruka slika Švedske kao homogenog i belog društva ono za čime čeznu Švedske demokrate, čiji je odgovor generisanje mržnje prema migrantima druge boje kože. U međuvremenu, nestanak slike Švedske kao egalitarnog i progresivnog društva, toliko dragog belim antirasistima, izazvala je tako snažnu reakciju među švedskim elitama nakon izbora.
Ključni momenat ove analize je shvatanje ‘beloće’ kao kategorije koja se konstantno širi.[6] Granice ‘beloće’ uvek su se rastezale kako bi obuhvatile nove članove. Na primer, irski Amerikanci i italijanski Amerikanci u SAD. U nedavnim švedskim izborima širenje ovih granica zamaglilo je klasne razlike, čime je omogućena inkluzija belih ljudi širokog klasnog i kulturnog spektra, koji će se okupiti oko pojma švedske beloće bez obzira na nacionalno poreklo. David Roedrger je za ovaj proces upotrebio izraz “nadnice beloće”, referišući na “kompenzaciju” belih američkih radnika za njihovu ekonomsku potčinjenost javnoj i psihološkoj naknadi koju imaju zato što se smatraju belim i samim tim “Amerikancima”.[7]
Ovo znači da rasa i rasizam nisu samo efekt klasne nejednakosti i nešto što bi obavezno iščezlo u besklasnom društvu. Širenje grannica beloće pomaže nam da razumemo prakse ukrštanja različitih klasa, koje se vide i među glasačima Švedskih demokrata, kao i kod glasača ekstremno desničarskih stranaka u drugim skandinavskim zemljama. Mnoge pristalice Švedskih demokrata su migranti ili potomci migranata iz belih, zapadnih, hrišćanskih zemalja ili ne-belih, mešanih i usvojenih Šveđana, koji se takođe mogu identifikovati sa švedstvom kako bi dobili “nadnice beloće”.
POLNA RAVNOPRAVNOST I BELA ČISTOĆA
Centralni aspekt konstrukta "dobre Švedske" ima veze sa idejom velikodušne države blagostanja i postignućima u polnoj ravnopravnosti. Zajedno sa drugim skandinavskim zemljama, Švedska se smatra državom koja je izuzetno prijateljski nastrojena prema ženama i svrstava se među polno najravnopravnija društva na svetu. Ovaj ideal se izvozio u druge zemlje (Trećeg sveta) posredstvom pomoći za međunarodni razvoj. Međutim, institucionalizovani diskurs polne ravnopravnosti nosi u sebi osećanje nacionalnog identiteta koji je u bliskoj vezi s beloćom i rasnom hijerarhijom i isključuje migrante kao Druge.[8]
Kako bi održali navodno jedinstveni švedski konstrukt polne jednakosti, ne-belci se opisuju kao "polno nejednaki", zajedno sa diskursom "tlačenja Drugih". Da bi postojala bela švedska polna ravnopravnost, potreban je neko ko se ne određuje kao švedski, polno ravnopravan i beo.[9] Ovo bi moglo objasniti zašto su dve žene vođe skandinavskih ultradesničara, kao i zašto je norveški ultradesničarski terorista Anders Behring Breivik bio opsednut polnim i seksualnim pitanjima.
Polna jednakost se u svojoj idealnom formi predstavlja belom heteroseksualnom porodicom. U analizi koju je napisala Patricia Hill Colins, model bele porodice je područje gde su predstave prvorazrednog i drugorazrednog državljanstva, teritorije, "doma", krvnih veza, rase i nacije - neutralizovane.[10] Ideal bele heteroseksualne porodice je učvršćen segregacijom, diskriminacijom, rasnim nacionalizmom i antiimigrantskom politikom. Ovo implicira da bi feministkinje trebalo da ostanu skeptične prema švedskom idealu konstrukta polno ravnopravne porodice, pošto on nadograđuje i reprodukuje društveno, diskurzivno i geografsko marginalizovanje Drugih, što je često maskirano rasnom integracijom kroz prakse potčinjavanja.
BELA ŽALOST I MELANHOLIJA
Normalizovane i odomaćene hijerarhije švedskosti, kao i kontradiktorna snaga švedske beloće kroz oplakivanje izgubljene "stare Švedske" može objasniti postizborni histerični bes među "progresivcima" zbog izbornog uspeha "reakcionara". Tokom predizborne kampanje, Švedske demokrate su išle pod sloganom "Ge oss Sverige tillbaka" ("Vratite nam Švedsku"); taj se slogan obraćao obema stranama. To bi takođe moglo objasniti zašto u antirasističkom pokretu u Švedskoj snažno dominiraju beli Šveđani, za razliku od Severne Amerike i Velike Britanije, gde antirasistički pokret čine većinom pripadnici manjina. Time bi se takođe moglo objasniti zašto se bele švedske feministkinje, koje se identifikuju sa onim što se naziva hegemonijskim feminizmom, ponekad udružuju sa rasističkim ideologijama.[11]
Čežnja Švedskih demokrata za "starom Švedskom" izražava se željom za povratkom u vreme kada nije bilo etničkih i rasnih mešanja niti nezapadnih "patrijarhalnih ekscesa". Za bele antirasiste je, s druge strane, ugrožena slika Švedske kao antirasističke i feminističke zemlje. Na koncu, ove slike o sebi se osećaju ugroženim od prisustva nezapadnih migranata.
Protest švedskih fašista
Činjenica da je nekad nosila titulu najprogresivnije, levo-liberalne zemlje na svetu, u kombinaciji sa percepcijom sebe kao rasno najhomogenije i najčistije od svih belih nacija, čini konfuziju zbog koje je skoro nemoguć preobražaj švedskosti u nešto što će takođe prihvatiti ljude druge boje kože. Kada su objekti ljubavi - na primer, antirasistička Švedska i etnički homogena Švedska - ugroženi ili pod opsadom od strane različitosti, ne postoji ništa drugo osim neizrecive melanholije ispunjene bezgraničnom patnjom.
Pojam "izgubljena Švedska" takođe isključuje ljude koji nisu živeli u toj zemlji tokom perioda koji se oplakuje, kao i ljude koji nemaju bioloških veza sa "osnivačima" etnosa ili zajedništva. Tako je, direktno i indirektno, slika levo-liberalne, antirasističke i egalitarističke Švedske konstruisana oko slike prošlosti u kojoj različitost nije postojala. Drugim rečima, nedavni izbori su se desili u vreme kada Švedska razorena belom žalošću i melanholijom. Nostalgija za belom prošlošću stvorena je oko države blagostanja, a čežnja za homogenom budućnošću u kojoj je hibridnost izbrisana je trenutna odlika bele melanholije, što se takođe moglo čuti u debatama nakon masakra na Utoji u Norveškoj.
Bela melanholija, tako bolna i tako neizreciva, je psihičko stanje, struktura veza sa nacijom, zajednička Šveđanima kao i slici o Švedskoj u svetu. To je ne samo ponižavajuće propadanje Švedske kao predvodnice egalitarizma, humanitarizma i antirasizma, već i patnja zbog nestajanja švedskog naroda kao najbeljeg od svih naroda.
Svaki naredni pokušaj da se raspetlja švedskost i beloća moraće da dekonstruiše švedskost koja ograničava ljude koji nisu bele kože i zbunjuje bele Šveđane dvojakim slikama "stare Švedske" i "dobre Švedske". Nadamo se da će transformišući trenutak patnju za "starom Švedskom" i "dobrom Švedskom" projektovati u mnogo konstruktivnije razumevanje švedskosti.
Međutim, da bi bilo moguće postići ovu transformaciju, neophodno je da, koliko god to teško bilo, priznamo činjenicu da je objekat ljubavi nepovratno i neopozivo izgubljen.
*********************************************************************
[1] Tobias Hübinette and Carina Tigervall, "To Be Non−White in a Colour−Blind Society:Conversations with Adoptees and Adoptive Parents in Sweden on Everyday Racism", Journal of Intercultural Studies 30 (2009); Catrin Lundström, "'Concrete Bodies': Young Latina Women Transgressing the Boundaries of Race and Class in White Inner−City Stockholm", Gender, Place and Culture 17 (2010); Lena Sawyer, "Routings: Race, African Diasporas, and Swedish Belonging", Transforming Anthropology 11 (2002).
[2] Maja Hagerman, Det rena landet. Om konsten att uppfinna sina förfäder [The Pure Country. On the Art of Inventing Ancestors] (Stockholm: Prisma, 2006); Katarina Schough, Hyberboré. Föreställningen om Sveriges plats i världen [Hyperbole. The Image of Sweden's Place in the World] (Stockholm: Carlsson, 2008).
[3] Gunnar Broberg, Statlig rasforskning. En historik över Rasbiologiska institutet [State−Run Race Science. A History of the Institute for Race Biology] (Stockholm: Natur & kultur, 1995).
[4] Mattias Tydén, Från politik till praktik. De svenska steriliseringslagarna 1935−1975 [From Policy to Practice. The Swedish Sterilization Laws 1935−1975] (Stockholm: Fritzes, 2000).
[5] Matthew W. Hughey, "The (Dis)similarities of White Racial Identities: The Conceptual Framework of 'Hegemonic Whiteness'", Ethnic and Racial Studies 33 (2010).
[6] France Winddance Twine and Charles Gallagher, "The Future of Whiteness: A Map of the 'Third Wave'", Ethnic and Racial Studies 31 (2009); Jonathan Warren and France Winddance Twine, "White Americans, the New Minority? Non−Blacks and the Ever−Expanding Boundaries of Whiteness", Journal of Black Studies 28 (1997).
[7] David R. Roediger, The Wages of Whiteness: Race and the Making of the American Working Class (London: Verso, 1991).
[8] Suvi Keskinen, Salla Tuori, Sari Irni, and Diana Mulinari, eds., Complying with Colonialism. Gender, Race and Ethnicity in the Nordic Region (Farnham: Ashgate, 2009); Paulina de los Reyes and Diana Mulinari, Intersektionalitet. Kritiska reflektioner över An article from www.eurozine.com 5/6 (o)jämlikhetens landskap [Intersectionality. Critical Reflections on the Landscape of (In)equality] (Malmö: Liber, 2005).
[9] Sarah Ahmed, Strange Encounters: Embodied Others in Post−Coloniality (London: Routledge, 2004).
[10] Patricia Hill Collins, "It's All in the Family: Intersections of Gender, Race, and Nation", Hypatia 13 (1998).
[11] Mia Liinasson, "Institutionalized Knowledge: Notes on the Processes of Inclusion and Exclusion in Gender Studies in Sweden", NORA −− Nordic Journal of Feminist and Gender Research 18 (2010); de los Reyes and Mulinari, Intersektionalitet. Kritiska reflektioner över (o)jämlikhetens landskap [Intersectionality. Critical Reflections on the Landscape of (In)equality].
