Zapušten, neuredan, sa bradom zainaćene četničine, ovih je dana u bečejskom ataru pronađen I.Đ, čovek kojem se pre nešto manje od dve godine izgubio svaki trag. Unezverenog, izgladnelog i preplašenog I.Đ-a ugledao je, a nedugo zatim teškom mukom savladao i u kabinu svog traktora ubacio poljoprivrednik iz malog vojvođanskog mesta koji je želeo da ostane anoniman (“zašto bih se ja razlikovao od sela u kome živim, što bi bilo ko morao znati za mene ”, skromno je  izjavio paor  za lokalne medije, dok mu je iz džepa virio čitljiv vrh biometrijskog dokumenta).  Posle detaljnog lekarskog pregleda, ustanovljeno je, srećom, da je zdravlje I.Đ-a (puno ime i prezime, fotografije u HD-u i adresa vikendice  dostavljeni odabranim tabloidima) besprekorno, maltene čelično - na krvnoj slici pozavideo bi mu i potomak kavkaskog ispijača kefira i japanske ribarke, čiji direktni preci zajedno, samo dva kolena unazad, imaju oko 754 godine.

Čim su se strasti malo smirile, a I.Đ-a okupalo, obrijalo i ošišalo, krenule su i čaršijske priče. Veliki doprinos njihovom munjevitom širenju imao je i ponovo pronađeni građanin, jer je u početku odbijao da sa nadležnima komunicira verbalno. Već i ta činjenica ogolila je teško sakrivane razlike u političkim svetonazorima lokalnih vlasti - jedni su govorili da nije važno gde se I.Đ. sakrivao i sa kim je, na dan pronalaženja, pričao, dok su drugi lobirali  za  detaljnu  istragu, koja će rasvetliti sve detalje gotovo dvogodišnjeg samovoljnog izbivanja jednog čestitog građanina. Insistiranje na drugačijim metodama verovatno bi dovelo i do sitnijeg fizičkog obračuna da I.Đ. u jednom trenutku nije zaustavio sva nagađanja i progovorio. Prema još nezvaničnim, ali dosta pouzdanim informacijama, on je zaprepaštenim istražiteljima pod noge bacio neverovatnu priču, mračnu i opominjuću čak i u zemlji gde su svi odavno prestali da se bilo čemu čude.

Odluku da pobegne u inostranstvo I.Đ. je  doneo  u junu 2012. godine. Krenuo je put severa, na granice Evropske unije, ali je usput shvatio da je zaboravio pasoš. Bilo ga je sramota da se vraća kući, a bio je i u ogromnoj žurbi, pa je promenio plan - pokušaće ilegalno da se dočepa slobode. E sad, da je to neka krštena granica, sa nepristupačnim  planinčinama, bilo bi mu dosta  lakše. Nepregledna bačka ravnica nije mu davala previše šansi za realizaciju poduhvata, pa se posle tri neuspela pokušaja primirio  na nekom  napuštenom  salašu (sa vojvođanske strane, naravno)  . Nakon  izvesnog vremena pronašao je drugo, pa treće, da bi za skoro dve godine promenio desetak skloništa, sasvim se udaljivši od aktuelnih dešavanja  i civilizacijskih dostignuća sa početka dvadeset prvog stoleća. Drugim rečima, njegovo nimalo skromno znanje, broj informacija kojima raspolaže  i obrazovanje isti su kao što su bili u junu 2012. godine.

Islednici su odmah uočili da se I.Đ. sakrivao zato što je osećao ogroman strah, te su pokušali, pažljivo odabranim pitanjima, da izvuku od njega informaciju šta ga je to toliko uplašilo. I tu im je I.Đ. priskočio u pomoć, ispričavši direktno ono što ih je zanimalo. On je, naime, bio vatreni simpatizer jedne političke stranke i bezgranično je verovao u ono što visoki funkcioneri te partije pričaju. Tako se dogodilo da se zatekao na jednom predizbornom skupu, krajem marta 2012. godine, i tu čuo  predviđanje  od kojeg mu se zaledila krv u žilama. Gospođa visoko pozicionirana u tada moćnoj hijerarhiji partije na vlasti upozorila je građane Srbije da 6. maja biraju između rata i mira i da od njihove odluke zavisi da li će biti novih mobilizacija, obaeznog služenja vojnog roka i sličnih stvari, za koje smo mislili da su, bar za izvesno vreme, gurnute u stranu.  I.Đ-a je to žestoko uznemirilo i dao je sve od sebe da do promene vlasti ne dođe, agitujući i  ubeđujući poznanike da obavezno glasaju, gonjen nadom da do najgoreg ipak neće doći. 

Najviše energije I.Đ. je trošio na rasprave sa rastućom grupacijom koju je teško podnosio - tzv. belim listićima. Taj malograđanski soj, što  je sebe voleo smatrati elitom, iznosio je ideje koje su mu bile apsolutno nerazumljive. Posprdno su govorili (ti nadobudni  beli listići) da im je svejedno da li im ruke u džepove zavlači napirlitana, šarmantna i lepo vaspitana kleptokratija ili pak njena  osiona, bandoglava i privilegija žedna alternativa. Ubeđivao ih je da je to što oni zastupaju letargija bez zadrške, defetizam koji može imati opasne posledice, na šta su mu oni odgovarali da je kroz egzistenciju  apostola političkog nečinjenja (sasvim slučajno i apsolutnog predsednika) cela država dovedena u stanje sveprihvatljivog oportunizma  sa opasnim posledicama, te da je letargija samo kolateralna šteta u pokušaju da ih se četvrti ili  peti put ubedi da glasaju za jedne jer su drugi ovakvi ili onakvi. Bezuspešno je I.Đ. ukazivao na to da će za kajanje  biti kasno kada ONI dođu na vlast, jer su mu beli listići posle toga iznosili još jednu od svojih suludih teorija - svaka psina i budalaština novih vlasti biće ništa drugo do jak dokaz polazne teze da su, kad se sve sabere i oduzme, svi oni isti. Vlast su, kraće ili duže, jahali na smenu, dok su se jedine očigledne promene dešavale u njihovim imovinskim stanjima. Na kraju je I.Đ. odustao od pokušaja ubeđivanja belih listića, ali im nikada nije zaboravio izborni poraz, dodelivši im, potpuno zasluženo, titulu najvećeg krivca za krah. Kada je video da je đavo odneo šalu, te da na vlast zaista dolaze oni koji će nas mobilisati i sve u rat poslati, I.Đ. je naglavačke pobegao.

I to bi bila njegova priča, izrečena u jednom dahu, pred zaprepaštenim istražiteljima u lokalnoj policijskoj stanici na jugu Bačke. Upitan da li zbog nečega žali, I.Đ. je odgovorio potvrdno. “Samo zbog jedne stvari, zapravo - žao mi je što sam toliko dugo bio odsutan i nisam imao priliku da, svaki put kada aktuelna vlada napravi neku budalaštinu, izgovorim rečenicu koja tako dugo čeka da izađe iz mene - eto vam ga, beli listići!”

P.S. Priča i priključenija glavnoga junaka plod su neuravnotežene i nekontrolisane uobrazilje autora teksta. Politički akteri koji se u njoj pominju su stvarni  ljudi od krvi i mesa, kojima se tu i tamo, bog ih veselio,  omakne neka nepromišljena izjava.