U pustinji, krijumčari pomešaju vodu sa benzinom, kako je migranti ne bi pili i tako koštali više. Ponekad su kamioni koje organizuju, prepuni ljudi kao u štali dok prelaze Saharu; moraju iskakati kako bi ih pogurali, a neki od migranata znaju biti i ostavljeni kad kamion konačno upali i krene dalje. U izbegličkim prolaznim kampovima u Libiji, pre nego krenu u avanturu preko Plave pustinje, oni igraju fudbal, svađaju se i skupljaju novce da i neko od siromašnijih prijatelja može da plati put. Jedan čovek kaže da njegov mali drveni čamac čuvaju delfini, po tri sa svake strane, kao anđeli čuvari, što mu je davalo nadu.

Ovo su ljudi kojima dopuštamo da umru u Mediteranu. De fakto politika EU je da puste migrante da se udave kako drugi ne bi krenuli njihovim stopama. Prošle godine je najmanje 4.000 tela izvađeno iz Mediterana. To su tela koja su pronađena. Broj migranata u Italiji se u 2014. godini povećao za 300 odsto u odnosu na prethodnu godinu, na preko 170.000 ljudi. Odgovor EU na to, vođen najokrutnijom britanskom vladom u istoriji, bio je da zaustavi glavnu operaciju spasavanja – Mare Nostrum.

Neizbežan rezultat je da je već preko hiljadu ljudi nastradalo ove godine. Cifra za isti period prošle godine je 15. Pola miliona ljudi čeka u Libiji da pređe more. Koliko još smrti možemo probaviti?

Fenomen migracija ilustruje jednu od karakterističnih osobina savremenosti - pakost "na daljinu". Kao u slučaju dronova i bankovnih derivata, migracijska politika omogućuje moćnima da izazovu užase u životima nemoćnih bez da uprljaju ruke. Džejms Brokenšir, ministar koji je branio ukidanje Mare Nostruma na osnovu licemernih stavova koji su ohabrivali migraciju, nikada nije dozvolio da smrti kao posledice te odluke, pokvare njegov ručkove sa lobistima. Ne dotiče ga.

Ali dotiče nas. Mi smo sada umanjeno društvo, opterećeno sumnjama i nepoverenjem drugih dok se perverzno borimo protiv samoće i naseljavanja. Dišemo otrovni smog mržnje prema migrantima koji pumpaju Najdžel Faridž i Kejti Hopkins, i to nas čini lošijim ljudima.

Zaboravimo činjenicu da ovo društvo ne bi funkcionisalo bez migranata, da niko drugi ne bi izabrao tvoje povrće i doneo ti kafu niti ustao u četiri ujutro da ti očisti kancelariju. Zaboravimo ogroman porezni doprinos koji migranti plaćaju trezoru. Ovo nije ekonomsko pitanje. Isuviše često, čak i pozitivni istupi o migrantima, vođeni su brojkama i finansijama, uz moto “Šta oni mogu da urade za nas?”. Ovde govorimo o dve stvari: sažaljenju i odgovornosti.

"Lampeduza", moja predstava koja trenutno igra u teatru Soho, fokusirana je na dvoje ljudi koji su na ivici Evrope pod merama štednje. Stefano je čuvar obale čiji je posao da vadi mrtve migrante iz mora. Denise je uterivač dugova za kompanije koje posuđuju novac. Oni nisu liberali. Ne vole ljude s kojima rade. Kao što je Stefano rekao: “Trudiš se da ih uhvatiš za ruku i nogu. Previše ih je. Natera te to da pomisliš na slučajnost činjenice da ti hodaš ovim ulicama, a on ne. Tlo pod tvojim nogama postaje okean.”

Ipak, ljudski uticaj onoga što rade uklanja barijere i obojica u svakodnevnoj borbi, vođeni su prijateljstvom, odbijanjima i preispitivanjima sa nekim koga su nedavno smatrali svojim teretom. To je saosećanje, ne kao uzvišeni osećaj za nekoga ispod nas, nego sirova potreba ljudskih bića koji nemaju ništa sem jedni druge. To je mesto na koje nas je dovela korumpirana politika 21. veka. Moćnike boli đon. Sve što imamo smo mi.

Međutim, jednako važna je i odgovornost. U svom tom besu prema migrantima, o jednoj stvari se nikada ne raspravlja: šta smo uradili da takvu pojavu prouzrokujemo. Izveštaj koji je prošle nedelje objavio Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara otkriva da je Svetska banka iselila neverovatnih 3, 4 miliona ljudi u poslednjih pet godina. Zbog podržavanja privatizacija, otimanja zemlje, zbog podržavanja vlada optuženih za silovanja, ubistva i mučenja, i zbog davanja 50 milijardi dolara za projekte najvišeg rizika po društva okarakterisane kao “nepovratne i bez presedana”, Svetska banka je mnogo doprinela migracijama osiromašenih ljudi širom sveta. 

Najveća pojedinačna stvar koju možemo uraditi da zaustavimo migracije jeste da ukinemo razvojnu mafiju: Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond, Evropsku investicionu banku i Evropsku banku za obnovu i razvoj.

Sahrana migranata na Malti, 24. april 2015. 

Tu je i druga stvar – da prestanemo da bombardujemo Bliski istok. Zapad je uništio infrastrukturu Libije bez ikakve ideje šta će je zameniti. Dobili smo vakuum državu vođenu gospodarima rata koja je postala centar krijumčarenja ljudi. Stojimo iza Sisijevog režima u Egiptu, koji je poništio Arapsko proleće, slamajući muslimane i privatizujući infrastrukturu brzinom nautičkih čvorova, što je dovelo do guranja još više ljudi u brodove ka Evropi. Naši raniji radovi u Somaliji, Siriji i Iraku doveli su do toga da su građani tih država na vrhu migracionih lista.

Nije sve migracije izazvao Zapad, naravno. Ali hajde da iskreno razgovaramo o delu u kojem jeste učestvovao. Hajde da iskreno razgovaramo o sve starijoj demografskoj slici i masovnom nedostatku određenih profesija ovde, šta znači za već preopterećene javne službe ako migrante pustimo unutra (treba da podignemo ulog za sve češći zahtev, a najčišći i najpošteniji način je podići poreze za bogate), etika ubiranja najboljeg dela uroda sa useva siromašnih zemalja.

Migracije su kompleksna tema. Ali ne budimo kukavice i ne pretvarajmo se da će migranti prestati dolaziti. Jer neće. Ovo nikada neće stati. 

* Guardian