Nakon zvaničnog zatvaranja takozvane Balkanske rute, sporazuma EU – Turska, prolazak izbeglica ka Evropi je nastavljen, ali ih je politika EU učinila potpuno nevidljivima. Broj ljudi je manji, prepušteni su u potpunosti krijumčarima, do EU su najmanje jednom kidnapovani ako imaju sreće, obespravljeni, poniženi i teško fizički maltretirani. No, ruta nikada nije prestala da radi.

Umesto da se pobrinu da se ljudima koji beže od rata i bede ponudi elementarna pomoć, zemlje regije su počele da dižu paniku među građanima da se uskoro očekuje veliki migrantski talas. Od kojeg bar za sada nema ništa. No ispao je dobar da se o ugrožavanju života i ljudskih prava ovih ljudi ne govori uopšte, a da glavna tema bude – pretpostavka koja će uznemiriti ionako već ozbiljno uznemirene i islamofobične Evropljane. Za to vreme stvarni ljudi rizikuju živote kako bi se našli bolji život u EU.

Ovo su priče dvojice mladića iz Avganistana.

N

Zove se Nadžeb. Ima 23 godine, od kojih je većinu proveo kao migrant u Pakistanu, a ostatak u nedovršenom ratu Avganistana. Predaje engleski, tih je, bojažljiv i u izbeglištvu je u Austriji.

Ceo svoj skromni život posvetio je borbi da se školuje. Radio je i paralelno sa studijama, pomagao roditeljima.

“Završio sam srednju školu ali naša finasijska situacija nije bila dobra. Bili smo siromašni i morao sam da radim dok studiram, ali sam uspeo da završim 12. razred i dobijem diplomu. Nakon toga sam pokušao da upišem mnoge koledže, ali kako kao migrant iz Avganistana nisam mogao da dobijem državljanstvo Pakistana, niko nije hteo da me primi. Nisam imao ni pasoš ni ličnu kartu. Na sreću, uspeo sam da nađem koledž koji će me primiti – u Pešavaru i tamo sam završio engleski jezik. Nakon toga sam se vratio u Avganistan i počeo da predajem. Išlo mi je dobro, ubrzo sam imao veliki broj učenika”, priča Nadžeb dok sedimo na klupi u beogradskom parku.

“Znaš, svako dete u osnovnoj školi ima svog super heroja sa kojim se identifikuje.  U mojoj glavi on je radio po ceo dan da se osećamo zaštićeno i podmireno. Bio je odlučan da me odškoluje i da me nauči koliko je obrazovanje važno. Pravi heroj se ne meri vlastitom snagom, nego veličinom srca. Ta njegova unutrašnja snaga je glavni otisak koji od oca nosim sa sobom i on mi je pomogao da preguram sve dosadašnje prepreke u životu.”

Pozdrav iz parka (foto: Žarka Radoja)

Nakon povratka u Avganistan i uspešnog posla, njegov život se našao pod pretnjama talibana, zbog čega je odlučio da napusti svoju zemlju. Nakon što je dobio vizu, avionom je odletio u Iran.  Tri noći je proveo čekajući krijumčara da ga povede preko granice ka Turskoj. Pešačili su tri sata, kaže da je to bila najhladnija noć u njegovom životu, da se tresao i da je bio potpuno smrznut, ali je naišao auto i konačno su tako mogli da nastave put. U autu je bilo 15 ljudi, krijumčar ga je grubo ugurao unutra, ljudi su vrištali da ih je previše i da hoće napolje, ‘gazda’ je zaustavio auto, izašao, išamarao ih i prodrao se: ‘Zavežite! Ako još nekog čujem da vrišti ubiću ga ili ću ga ostaviti ovde da se šakali njime nahrane.”

Konačno su stigli do granice sa Turskom.

“Nakon nekog vremena pešačenja naišli smo na raspadnute leševe ljudi, smrdilo je užasno, umotani u tepihe, i nekoliko kamenja na njima. Iranska policija je pucala za nama, trčali smo koliko nas noge nose. Uspeli smo da pređemo granicu.”

Pešačili su osam sati do mesta u kojem ih je čekao krijumčar. Ubacio ih je u malu napuštenu kuću i zaključao.

“Nakon osam sati doneo je za svakoga po parče hleba. Jedva smo disali. Ljudi poput mene koji nisu imali novaca ostali su u toj prljavoj i odvratnoj kući dugo. Prodavali su nam kartice za mobilne telefone koje koštaju 10 dolara, za 60 dolara. Uspeo sam da kupim jednu i da se javim porodici da pošalju novac za mene. Nakon nekog vremena krijumčar me zovnuo i rekao da su primili novac i da su mi kupili kartu za Istanbul.”

Na stanici u Istanbulu ga je čekao drugi krijumčar, koji ga je odveo do jednog terminala i strpao u kamion sa 39 ljudi, koji je išao ka granici sa Bugarskom.

“U pola noći su nas izbacili napolje, pešačili smo šest sati i umesto dogovorenog kombija koji je trebao da nas pokupi – stigla je policija. Sve su nam uzeli – hranu, novac, mobilne telefone. Pretukli su mnoge od nas, pustili pse koji su ugrizli dvoje ljudi i vratili nas nazad.”

U vreme kada je Nadžeb stigao do granica Evropske unije, na već nekoliko meseci ilegalnoj ruti, koja je zvanično zatvorena ali savršeno funkcioniše za krijumčare, dok su izbeglice koje prolaze potpuno nevidljive i prepuštene svim vrstama maltretiranja, ponižavanja i fizičkog nasilja, počele su da jačaju žičane ograde, a države su pojačale broj vojske i policije koja patrolira granicama.

Krajem aprila kroz žičane ograde Mađarske još uvek se prolazilo, ruta kroz tu zemlju je radila kao i pre velikog talasa izbeglica prošle godine. Žice nisu nikog zaustavile.

U takvu EU je stigao Nadžeb. Sa već čuvenom bugarskom dobrodošlicom. Pet puta su ih vraćali sa granice, šesti put su uspeli da prođu i stigli do Sofije, odakle ih je taksista odveo do granice sa Srbijom. Opet pešačenje, pa taxi koji ih je odvezao do Afganistanskog parka u Beogradu. Tamo smo se sreli. Na klupi sa još pet dečaka sličnih godina.

Ograda kojom je javno preduzeće "Zelenilo Beograd" zaštitilo park od izbeglica (foto: Žarka Radoja)

“Ljudi su nam dali hranu, odeću, dobio sam pantalone i osećali smo se ugodno, kao da smo među svojima kući”, kaže momak koji je nedelju dana spavao napolju, po parkovima, napuštenim stambenim objektima Beograda...

Nadžeb je imao sreće jer je rutu prelazio na proleće. Već u septembru Srbija je počela da pominje promenu odnosa prema migrantima i mogućnost podizanja ograde.

Na mađarskoj granici krijumčar je presekao žicu i rekao im da požure da prođu. Nadžeb je zapeo i posekao ruku. Ulovila ih je policija sa psima, drali su se na njih, utrpali ih u kamion i odvezli u stanicu. Samo je on, od cele grupe, završio u zatvorenom detencijskom centru iz kojeg se nije moglo izlaziti, imali su sat vremena interneta dnevno i hrana je bila loša. Uzeli su mu mobilni i lekove za srce.

“Zašto ne pokušaš da pričaš s nekim, biće lakše”, pisala sam mu na Facebook.

“S kim da pričam? Ovde je 400 ljudi i svi plaču svaki dan”, odgovorio je. Trebalo je da ostane šest meseci u centru.

“Hrana nam je bila toliko loša da sam im na kraju rekao: ‘Idite do Avganistana i donesite nam pravu hranu’.

Nakon intervencije aktivista, Nadžeb je uspeo da izađe. Konačno je krenuo ka željenoj destinaciji – Švajcarskoj. Ceo život je sanjao o tome. No, u Austriji su ga priveli, već drugi put su mu uzeli otiske i odlučio je da ostane tamo. Plašio se da pređe u Švajcarsku.

Imao je dva intervjua i čeka odgovor na zahtev za azil. Kaže da želi da radi, da zarađuje za sebe i da konačno dobije svoj život u ruke. Često u razgovorima pominje braću, govori koliko mu nedostaju. I ako sve bude kako treba, još dugo godina neće moći da se vide. U Avganistanu, zemlji koja na listi većine evropskih država nije ratna zona, poslednjih meseci učestali su bombaški napadi u glavnom gradu.

M

U aprilu 2016. godine, kada je počela deportacija izbeglica iz Grčke u Tursku, prema novopotpisanom sporazumu sa EU, u Grčkoj je ostalo zaglavljeno preko 50.000 ljudi. Razmešteni su u improvizovane kampove, gde mnogi od njih žive i dan danas. Ruta od Grčke ka Makedoniji je zatvorena i prelazak je opasan, zbog čega se manji broj ljudi odlučuje na taj korak. Međutim, proradile su nove rute – preko Albanije i Kosova i preko Italije.

Tog aprila srela sam M. u kampu u atinskoj luci Pirej u kojoj su se kilometrima protezali šatori zaglavljenih, obespravljenih, izgubljenih ljudi.    

Svađe su bile sve češće, nervoza je rasla zbog nemogućnosti izlaska iz situacije, no, u takvom stanju na otvorenom između dva bloka jedan momak je skupio grupicu ljudi svih starosnih kategorija da ih uči engleski jezik. Govorio je  – “Where you want to go? I want to go to Germany / Sweden / France”, a oni su vredno na papirima naslonjenim na lučki beton zapisivali njegove reči. Bio je to dašak smisla u celom tom haosu.


Časovi engleskog na lučkom betonu (foto: Žarka Radoja)

M. je iz Avganistana. Novinar je, što ga je koštalo života u toj zemlji. Bio je pod pretnjama, s kojima je izlazio na kraj jedno vreme. Međutim, nakon što je neko prijavio da je kod ujaka u poseti, talibani su došli na vrata da se raspituju za njega i njegovog oca koji radi u nemačkom kampu na severu Avganistana.

"Pitao ih je zašto su došli po sina njegovog brata. Oficir Golab Khan je odgovorio da njegov brat radi za međunarodne snage, a da njegov sin izveštava o aktivnostima talibana Vladi Avganistana."

Posle te posete, M je skupio stvari i uputio se ka Evropi. Ubrzo za njim, dom je ostavila i porodica njegovog ujaka. Preselili su se u Kabul.

Kaže da je za žene to bilo mučenje, da im je bilo teže nego majkama sa decom.

Graničari su ih spazili, počeli su da ih osvetljavaju i da pucaju.  M i njegov prijatelj J su uspeli da pobegnu za krijumčarem. Međutim, porodica jedne žene je počela panično da beži nakon pucnjave i ostavila je dete u snegu. Krijumčar je poslao M i J da potraže dete.

“Kako da se vraćam sada? Kako da je nađemo? Uhapsiće nas policija”, seća se.

Kad je video majku u suzama i potpuno slomljenu, odlučio je da se vrate. Uspeo je da nađe dete, ali ga je policija uhapsila.  

“Kad sam objasnio šta se desilo i kad je policajac video bebu, počeo je da plače. Uzeo ju je i stavio u kola. Nažalost, bilo je kasno, bila je mrtva.”

Vratili su se i nastavili ka Istanbulu. Odatle ih je krijumčar preuzeo i sa preko 70 ljudi ubacio u gumeni čamac preko Egejskog mora. Sledeća stanica je bila Grčka.

Nekoliko hiljada ljudi našlo se zaglavljeno u luci Pirej nakon primene sporazuma EU - Turska (foto: Žarka Radoja)

Sa Lezbosa je stigao u luku Pirej u kojoj je proveo tri meseca. Shvatio je da mora dalje, jer tu nema pomaka. Pre nego što će krenuti ka Italiji, policija u Grčkoj ga je uhapsila  upravo zbog pokušaja da se prokrijumčari nakon što su mu papiri istekli.

U zatvoru je proveo 15 dana.

“Šta ja radim u zatvoru? U životu nisam prešao zatvorski prag”, uzrujano priča.

Nakon izlaska uspeo je da nađe novog krijumčara koji ga je smestio ispod kamiona. Policijski psi ga nisu otkrili, kamion je ušao u brod i M. je s njim krenuo ka Italiji. Ispod kamiona je proveo 18 sati.

“Da se opruga slomila, završio bih pod točkovima.”

Kamion je stigao do benzinske pumpe u Italiji, na kojoj je M. izašao nakon 18 sati, presvukao se i seo u voz za Milano.

“Imao sam samo opciju da idem u Švajcarsku. Austrija je bila zatvorena iz pravca Italije, a ka Francuskoj je bilo jako teško. Stigao sam u Kjaso, u kantonu Ticino, gde me policija uhvatila i zatražio sam azil.”

Zbog pretrpljenog šoka od putovanja ispod kamiona M nije mogao da spava mesec dana nakon što je stigao u Švajcarsku. Plašio se. Nekih delova se više nije mogao setiti, a jedno uho mu je bilo zatvoreno više od 30 dana. Danas ide u školu, uči nemački jezik i čeka odgovor na zahtev za azil.

"Ostavio sam porodicu, posao, obrazovanje, sve... S druge strane, živim s osećajem krivice da sam ja razlog zašto se moja porodica morala seliti. A ja sam taj koji se spasio, a oni su ostali zaglavljeni. Ja živim u miru, a oni u strahu za svoj život".

Kad razgovara o svom putu ka Švajcarskoj, često kaže da je filmska priča i da sličnu ima veliki deo avganistanskog naroda.

“Da sam znao da je toliko teško, nikada se ne bih zaputio ovamo. Mislim da sam ubio smrt.”