Rušenje fabrike u Bangladešu prošle srede (u kojoj je prema poslednjim podacima nastradalo preko 400 ljudi op.p) , poslednje, najsmrtonosnije poglavlje u priči o mizernim uslovima rada u međunarodnoj tekstilnoj industriji – nama  sigurno izgleda daleko. Njihova tragedija nije naša jer to nisu ni njihovi uslovi rada ni pravila gradnje.

Ali priča o proizvodnji tekstila na drugom kraju sveta je bliska koliko i majice sa likrom koje se pripijaju uz naše telo. Bliska je našim privatnim interesima kao bokserice koje nosimo, koje su šivene u tamo nekim bunkerima, rukama koje nikada nismo videli i o kojima retko razmišljamo.

Slična katastrofa se desila i u našem delu sveta u prvoj fazi industrijalizacije -  1878. godine eksplodirala je fabrika “Washburn” u Mineapolisu, godine 1905. katastrofa u fabrici obuće “Grover Shoe Factory” u Broktonu, 1911. požar u fabrici majica “Triangle Shirtwaist Factory” na Menhetnu -  ali u vreme kada je tekstilna industrija bila srce  masovne proizvodnje Nove Engleske, najveća katastrofa desila se kada se 1860. godine srušila fabrika “Pemberton” u Lorensu.

Strop zgrade je bio podbočen sa jeftinim železnim stubovima. Kasno uveče, tog 10. januara previše mašina za šivenje je radilo u isto vreme, sve je počelo da se trese i zgrada se potpuno raspala.  Stubovi su se slomili, podovi rastavili, zidovi iskrivili i popadali vani, a veliki broj muškaraca, žena, dece i željeznih  mašina bio je zdrobljen u gomili krvi.

Nekoliko stotina ljudi je bilo zatrpano ili je nastradalo u tom haosu.  Muškarci i žene su teturali preko ruševina pokušavajući da izvuku krvave radnike ispod ruševina. Kada je pao mrak neko je upalio uljanu lampu koja je zapalila prašinu od pamuka i ruševine nekadašnje tvornice pretvorile su se u pakao sa radnicima još uvek zarobljenim unutra.

Književnica  Elizabeth Stuart Phelps, koja je u to vreme bila dete, zapisala je kasnije da su žene, koje su bile zarobljene pod ruševinama pevale, kako bi ohrabrile jedna drugu.

“One su ranije pevale za svojim razbojima – kao što devojke u tom poslu obično rade . Pevale su himne i pesme koje su naučile u crkvama i školama. ‘Heaven is my home,’ ‘Jesus, lover of my soul,’ i ‘Shall we gather at the river?’ Glas za glasom je nestajao. Vatra se širila”, prisećala se.

Kad je sve bilo završeno krajnji bilans je bio - 88 poginulih, 116 povređenih.

U poslednjoj tragediji u fabrici tekstila u Bangladešu, uključujući i onu u Daki novembra 2012. u kojoj je nastradalo 117 ljudi, inspekcija je ukazivala na opasnosti po radnike mnogo pre svega što se desilo.  Tako je bilo i sa fabrikom “Pemberton”. Godinama pre tragedije ukazivano je da su železni stubovi loši i opasni, ali nije bilo profitabilno zameniti ih.

Katastrofe koje su se desile u Bangladešu geneaološki su bliske onoj koja se desila u Lorensu.  One su deo cikličnog sistema koji je izveo tekstilnu industriju iz koliba i smestio je u hale.

Isti obrazac se iznova ponavlja i vraća nas u vreme kada su u Novoj Engleskoj zapošljavane devojke da rade na strojevima za tkanje. Devojke su bile presrećne jer im je taj posao osiguravao  napuštanje  teškog  života na selu.  Nekoliko decenija kasnije, uprava je počela da reže troškove da bi na kraju uslovi rada postali potpuno nepodnošljivi. Radnički aktivizam se proširio i počeo da uzvraća, nekada i brutalno.  Kako bi izbegli povećanje troškova povezanih sa radničkom reformom, uprava fabrika je došla na ideju da ih jednostavno zameni i dovede novu radnu snagu.  Najpre su protestanti zamenjeni siromašnim katolicima.  Irci su bili zaposleni u tim istim fabrikama u Novoj Engleskoj do četrdesetih godina 19. veka, dok nisu postali suviše zahtevni.  Onda su ih zamenili francuskim Kanađanima, pa Italijanima – pa novim imigrantima – jednim za drugim.

Na ovaj način u poslednjih 200 godina proizvodnja garderobe je prelazila iz jedne nacionalnosti u drugu, iz jedne regije u drugu, iz Nove Engleske do srednjeatlantskih država, sa severa ka jugu. I uvek se dešavalo da kada jedna grupa krene da traži veća prava, bude uklonjena.  Proizvodnja promena ide ispred zakonskih rešenja. Kao i voda, menadžment industrijske proizvodnje traži manji otpor, zahvaljujući čemu je sa američkih obala otplovio početkom devedesetih i preplavio (uz mnoga druga mesta) ravnice Bangladeša.

Ovaj krug ima i svoje pozitivne strane, nudeći alternativu siromaštvu u ruralnim krajevima i proizvodnju jeftine garderobe, ponekad za one regije i narode koji su pripadali najnižim potklasama. Postoje i proizvođači poput Levi Straussa koji su uložili solidne napore  da služe podjednako i svojim radnicima i investitorima.

Ipak, uprkos istorijskoj predvidljivosti, ovaj ciklus je doneo i velike patnje: pobune poput onih u Daki prošle godine, progone radničkih organizacija, poput slučaja Aminula Islama koji je mučen i ubijen u septembru 2012. godine, odlaganje zakonskih regulativa poput nedonošenja zakona o minimalnoj plati u Bangladešu, nezakoniti rad dece koji ostavlja cele generacije mladih bez novca, obrazovanja i nade;  i generacije radnika koje su otpušteni u vreme kriza da bi na kraju završili praznih ruku uprkos svom mukotrpnom radu.  A tu su i katastrofalne posledice koje se povećavaju zbog smanjenja troškova proizvodnje.

Najtužniji deo ove priče jeste činjenica da cena pojedinačnih komada odeće uopšte ne bi trebalo mnogo da poskupi – jedan do tri posto, kažu procene – da bi se obezbedili bolji uslovi za rad svih onih koji kroje i šiju odeću koju nosimo.  Ciklus bi se mogao usporiti ili čak i zaustaviti.  Ali taj procenat  od jedan do tri odsto bi morao proći sve u proizvodnom lancu  - od korporatvnih odbora i posrednika do agenata da bi na kraju stigao do onih kojima je stvarno potreban.

Odavno je prošlo vreme da razmišljamo o ovom ciklusu i o tome koliko bi jeftino bilo da ga prekinemo samo da ima dovoljno pritiska javnosti na tekstilnu industriju. Za nas je cena niska, za druge je ogromna.  Lovci na niže cene u Wal-Martu i mušterije u buticima visoke mode na Petoj aveniji trebalo bi da postide one kompanije koje prenose mere štednje na nas kao što patnje prenose na neke druge radnike koje nikada nećemo videti. Ovo, zapravo, uopšte nije toliko dalek problem.

Pogledajte etiketu na svojoj majici. Problem je blizu koliko i ta majica vašoj koži.