Kada se, sa 22 godine, Derel Anderson pridružio američkoj vojsci, znao je da će biti rata i želeo je da se u njemu bori. „Mislio sam da ću osloboditi narod Iraka“, rekao mi je, „Mislio sam da ću učiniti nešto dobro“.

Sve do trenutka dok nije jasno shvatio šta je to što je trebalo da radi. Dok je patrolirao Bagdadom, pomislio je: „Šta mi radimo ovde? Da li tražimo oružje za masovno uništenje? Ne. Da li pomažemo ljudima?  Ne, oni nas mrze. Čemu stremimo, osim pukom preživljavanju? Da je ovo moj kraj i da se strani vojnici ovako ponašaju, šta bih ja uradio?“ Posle nekoliko meseci, kako kaže: „Potezao sam oružje na nedužne civile bez ikakvog saosećanja i humanosti.“ Dok je bio kod kuće na odsustvu, shvatio je da neće moći da vodi normalan život ako se bude tamo vratio. Mama ga je odvezla u Kanadu, gde sam ga i upoznao 2006. na pikniku za protivnike rata u Fort Iriju.

Andersonov put od nekritičkog patriotizma do svesne nelojalnosti i, na posletku, do svesnog neslaganja, nije redak među generacijom Amerikanaca koji su politički stasavali posle septembra 2011. Vremenom, napori da se nađe balans između mita o američkoj slobodi, na kome su rasli, i stvarnosti američke moći koju, po pozivu, nadgledaju ili njome upravljaju, su promenili njihov pogled na svet. Kao mesožderi u klanici, naterani su da se suoče sa brutalnošću sveta kojem su saučesnici i užasom nad sopstvenom ulogom u njemu i to ponekad na dramatičan način. 

Baš iz te generacije potiču skorašnji istaknuti zviždači. Edvard Snouden, (29), bivši zaposlenik u Agenciji za javnu bezbednost, sada u bekstvu posle objavljivana dokaza o masovnom prisluškivanju u The Guardianu; Bredli Mening, (22), koji je preko WikiLeaksa objavio poverljive diplomatske i vojne informacije i sada se nalazi pred vojnim sudom; pokojni Aron Švarc koji je do svoje 24. godine bio haker veteran kada je uhapšen zbog nelegalnog skidanja akademskih članaka sa stranice Instituta za tehnologiju Masačuseca i koji se potom ubio; i Džeremi Hemond (28), koji je optužen da je objavljivao interne podatke jedne privatne špijunske agencije.

Na isti način na koji je američka vojna aktivnost u inostranstvu, zajedno sa mučenjima i “kolateralnom štetom”, doprinela da se određen broj nezadovoljnih mladih muslimana širom sveta okrene terorizmu, tako je i kršenjem građanskih sloboda i privatizacijom informacija naterala neke razočarane Amerikance da kod kuće pribegnu protivzakonitom izražavanju neslaganja.  

U knjizi objavljenoj 2008. “Kakvi ćemo biti” (The Way We'll Be), anketar Džon Zogbi je ovu generaciju opisao kao prve globaliste. Prateći sve, od braka za homoseksualce do sklonosti ka putovanjima, opisao je mlade Amerikance stare od 18 do 29 godina kao “generaciju koja je najradoznalija i najotvorenija u američkoj istoriji”. Izloženi društvenoj raznolikosti kod kuće, otvoreniji su ka ostatku sveta. Češće su putovali u inostranstvo od drugih, tamo nalazili prijatelje i stvarali porodice i upoznavali se sa međunarodnom politikom. “Oni možda nisu sposobniji od pripadnika drugih generacija da nađu Darfur na karti”, navodi Zogbi, “ali makar znaju da Darfur postoji i stalo im je do toga šta se tamo dešava”. 

Neprekidan rat i prateća, “anti-teroristička” sigurnosna struktura posle septembra 2011. su jedino što je ova generacija ikada znala i to je upravo imalo presudan uticaj na formiranje njihovih stavova o američkoj inostranoj politici.

Godine 2007. 63 odsto pripadnika te generacije (značajno više nego bilo koja starosna grupa) nisu se složili sa izjavom "Podržavam svoju zemlju, bilo da je u pravu ili u krivu”. Godine 2004. 86 odsto njih je mislilo da je izjava “imperijalistička sila koja se ponaša po svome bez obzira na to šta ostatak sveta misli” bila delimično ili potpuno ispravna, dok je samo tri odsto imalo suprotan stav. Vezano za kasnije pitanje, Zogbi je napisao: “Nijedna grupa koju smo proučavali, ni demokrate, ni samozvani progresivci, ili čitaoci The New York Timesa, nisu imali tako veliko razilaženje između dva ekstrema”. U ovom kontekstu je potrebno razumeti inat i odlučnost mladih ljudi.

Godine bi takođe mogle biti ujedinjujući faktor. S obzirom da ti poslovi zahtevaju poznavanje novih tehnologija, oni koji se time bave moraju biti mlađi ljudi. Stariji, sa svojim karijerama, porodicama i penzijama se ređe odlučuju na poteze koji bi ih mogli odvesti u zatvor ili naterati da beže. Ipak, bez obzira na sve sličnosti, među njima ima i značajnih razlika. Snouden je donirao novac kampanji republikanca Rona Pola dok Hamond sebe opisuje kao "anarhistu - komunistu".

Iako su obojica delovala odvojeno, kada se čitaju njihova zvanična objašnjenja, ima se utisak da su delovali zajedno. "Verujem da ljudi imaju pravo da znaju šta vlade i korporacije rade iza zatvorenih vrata”, napisao je Hamond.

"Moramo uzeti informaciju”, napisao je Švarc. “gde god ga je pohranjena; uzeti je, napraviti našu kopiju i podeliti je sa svetom”.

"Ovo je istina. Ovo se zaista događa”, kazao je Snouden. “Na vama je da odlučite da li treba da nastavimo da radimo”.

Mening je rekao: “Želim da ljudi vide istinu, jer bez informacija javnost ne može donositi ispravne odluke”.

Oni traže oslobađanje, ne ljudi ili zemalja, nego informacija. Država traži da budu  žigosani kao špijuni. Ali nije ih izdaja, nego patriotizam (nekada slep, sada širom otvorenih očiju i verovatno uvek nepodoban)  doveo dovde. Njihovi ciljevi nisu bili da proslave sebe ili da dobiju podršku iz inostranstva, nego da, dajući moć onome u šta su investirali veliki deo svog identiteta – Americi – da je učine transparentnijom, obrazovanijom, odgovornijom i časnijom.

Anderson, Mening i Snouden, na primer, pridružili su se vojnom bezbedonosnom sektoru nakon što su Gvantanamo i Abu Graib postali poznati javnosti. Znali su šta se može učiniti u ime Amerike, samo jednostavno nisu ni pretpostavljali da će biti dovedeni u situaciju da  moraju da biraju da to učine ili da prikriju ili da s tim izađu u javnost. Odgajani u idealističkom duhu Amerike da pojedinac može da napravi razliku, progovorili su.

Prisiljeni da biraju između odanosti uniformi i zastavi i lojalnosti onome što bi ta zastava trebalo da predstavlja, a uniforma da brani, izabrali su ovo drugo. Ne veruju da su otporom, ponašajući se na već poznat način, izneverili Ameriku. Oni veruju da su morali da reaguju jer je Amerika izneverila samu sebe.

* Prevela Marija Šerban