Projekat pod nazivom „Ukradena sloboda“ rezultat je nastojanja nevladine organizacije Vojvođanski građanski centar da prikupi medijske članke, izveštaje, audio i video priloge o prisilnim mobilizacijama i zabeleži usmena svedočenja prisilno mobilisanih građana na teritoriji Vojvodine, koji su pre toga kao civili izbegli sa zaraćenih područja Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Više od 20 godina nakon pojave prisilnih mobilizacija civilnog stanovništva izbeglog sa zaraćenih prostora ovi događaji i njihove posledice gotovo da su potpuna nepoznanica za društvo u Srbiji i regionu. Oni koji su bili prisilno mobilisani nisu priznati kao žrtve, niti je država Srbija učinila bilo kakav korak ka ovoj grupi ljudi u cilju priznanja njihove patnje.
VIŠE O PRIČI
Nešto više od mesec dana posle operacije Bljesak, u junu 1995. godine u Srbiji počinje organizovana prisilna mobilizacija krajiških izbeglica. Označeni kao kriminalci i izdajnici, ljudi su bili lovljeni. Odvođeni su iz tramvaja, autobusa, na naplatnim rampama, tokom kontrole saobraćaja, iz studentskih domova, pa čak i sa maturskih proslava.
Prilikom legitimisanja lica na javnim mestima, pripadnicima policije rad je bio olakšan činjenicom da su isprave pristiglih ljudi iz Hrvatske i nekih delova Bosne bile posebno obeležene. Sa druge strane, podatke o novim (najčešće privremenim) adresama ovih ljudi su već imali. Odvođenje ljudi se dešavalo tokom noći, najčešće oko tri sata ujutru. Zatečenima se davalo manje od 15 minuta kako bi eventualno uzeli novac i najnužniju garderobu, što nije bilo dovoljno da zbunjeni ljudi uzmu osnovne stvari ili se, ako su zatečeni sami, jave porodici i objasne im šta se dešava.
U perodu koji je usledio, mnogi od njih su pre slanja na ratišta, slani u takozvane pripremne i trening kampove, gde su doživeli mnogobrojna mučenja i svakodnevno bili podvrgnuti različitim oblicima psihičke i fizičke torture.
“Projektom „Ukradena Sloboda“ nameravamo otrgnuti od zaborava sećanje na pomenute događaje, obezbediti im mesto u kolektivnoj memoriji građana i pokušati uticati na institucije Republike Srbije u cilju ohrabrivanja istih da se na odgovoran način ponesu prema onima koji su doživeli prisilnu mobilizaciju i u okviru nje nezamislivu torturu. Prikupljanjem izjava više stotina lica, audio i video zapisa njihovih svedočenja, medijskih članaka, sudskih dokumenata i drugih artefakata tog vremena ispričaćemo ovu skoro zaboravljenu priču”, naveli su u Vojvođanskom građanskom centru.
SVEDOČANSTVA ŽRTAVA I SVEDOKA PRISILNIH MOBILIZACIJA
* Zdravko T. prisilno mobilisan
Zamenio sam kuću 1992. godine u mestu Kula kod Slavonske Požege za ovu u Hrtkovcima.
Sinovi i snaha su već bili u Srbiji. Ja sam ovde otvorio privatnu firmu, sin Igor je radio kod mene, a mlađi Goran je studirao u Novom Sadu.
Mobilisan sam 22. 6. 1995. godine. Tad je u selu to masovno bilo. Dolazila je policija po kućama, uđe ti u dvorište i kaže javi se u mesnu kancelariju u tolko i tolko sati, da ti malo vremena da se spremiš. Nekog su vatali sa radnog mesta, nekog su skidali sa skela, nekog iz auta, na autoputu.
Kod nas su došli tu u dvorište. Ja znam i imena policajaca. Javite se-rekoše, i mi smo se javili. Oni su nas stavili u kombi i odvezli u Rumu, u SUP i u toj velikoj konferencijskoj sali nas sve sakupili i odvezli nas u Mitrovicu, u sabirni centar u Vatrogasnom domu što je bio. Tamo su nam oduzeli dokumente, lične karte i sve.
Ja sam tad imao firmu privatnu i pokojni sin Igor mi je rekao: “Ćale idi ti kući, ja ću otići. Ako se bude ponovo mobilisalo, ideš ti, da ne ide Goran.“ On je tad bio dečkić, omladinac, pa zato.
Moj Igor je imao 25 godina, ostavio je iza sebe ženu i dvoje dece. Pokojni Igor je bio i u Vukovaru na ratištu i znao je te mangupe sa mitraljezima i dogovorio je sa njima da ja odem kući, a on će otići na ratište.
Došao je taj 26.7. 1995. Major Šljukić i doktor jedan medicine, i kažu da je Igor poginuo kod Bihaća, na brdu Bugari. Iskrvario je na smrt. Dovezli su ga 27.7.1995. i mi smo ga taj dan sahranili.
I nikom ništa. Tužio sam državu, izgubio sam sud. Odštetu nisam dobio. Advokat je digao tužbu protiv Savezne Republike Jugoslavije, a tada su prolazile tužbe protiv Republike Srbije. I onda smo ponovo probali i doveli svedoke ponovo.
Rekli su da je zastarilo. Po meni, ne znam kako može da zastari ubistvo nekog.
Mi više nismo ni imali živaca ni snage da se vučemo po sudovima, da stalno pričamo istu priču.
Šta da pričaš kad nema nikog da te čuje.
* MIROSLAV J. prisilno mobilisan
Imam 56 godina, po zanimanju sam železničar. Radim kao građevinski radnik. Imam ženu i dvoje djece.
U Srbiju sam došao posle hrvatske akcije "Oluja" iz sela Grab, kod Gračaca, u selo Jaša Tomić.
Nakon tri, četiri dana došla je policija da nas hapsi. Staro i nejako započelo je sa kuknjavom pa su otišli. Mislili smo da su odustali. Došli su ponovo sutradan i pohapsili nas pod punom ratnom opremom. Policija nas je hapsila i svaki policajac po uhapšenom izbeglici ima 1.000 dinara viška na plaću. Znači, uhapsi nas 10 ima 10.000 dinara na plaći viška. U Jaši Tomiću su nas priveli i vozili su nas u Zrenjanin u SUP, odmah kod autobuske stanice. Tamo su čekali dok nas nakupe pun autobus, da ne bi autobus išao prazan. Kad napune pun autobus vozili su nas za Erdut. Kad je milicija nas hapsila... kad vidiš tu djecu kako vrište, izgubiš se. Nismo mi ni znali kud idemo. Kao čitava vječnost je trajalo, nikako doći. Neprestano sam mislio na svoje dvoje male djece, a njihov plač mi je odzvanjao u ušima.
Ja sam prvo mislio na Kosovo nas gone, a onda smo stigli u Erdut, u Arkanov centar za obuku. Vidim tamo naših ljudi, koji su odmah uhapšeni iz kolone, nisu znali ni đe su im familije ni šta su. Čuda, haos.
Kad smo došli u Erdut, đe je bio kamp Arkanov, tu je bilo zlo. Ta tortura, pa maltretiranje, psovke, pa nam govorili: „ Izdali ste državu“, pa nas tukli. Odmah je tu nastalo šišanje do gole glave, batinanje. Došao si iz jednog zla, a kud ideš, ne znaš.
U šatorima smo spavali 4-5 dana, svako jutro je bila obuka i onda su nas raspoređivali po jedinicama. Ja sam se pogodio u Beli Manastir, tamo na granici prema Dravi. Tamo smo bili četiri mjeseca na liniji razgraničenja i onda je potpisan taj sporazum i onda su nas puštili. Inače, da nije potpisan taj sporazum (Erdutski sporazum 12.11.1995) niko se ne bi vratio od izbjeglica iz tog dijela Baranje. Sa ove strane Dunava je bila vojska jugoslavenska, mi smo svi bili tamo preko na liniji razdvajanja. Ja znam to da bi nas pobila vojska, da se ne vratimo u Srbiju, zbog nemira. Nas je bilo 12000 u Erdutu izbjeglica. Ja kad sam došao u Jašu onda sam morao molbu praviti da dobijem status prognatog lica jer me niđe nije bilo u papirima. Žena i djeca su dobili tri kreveta i tri pokrivača, bez mene, znači ja sam otpisan. Ja sam znao da oni nas neće pustiti da se vratimo nazad, baš zbog tih nemira, to je velika količina naroda koja će dodatno opteretiti državu, pa smo mi planirali da se skinemo u civilno odijelo i bježimo za Mađarsku. Međutim, potpisan je taj sporazum i oni nas raspušte. I onda piši molbu i tek nakon mjesec dana kad su me uvrstili u Crveni Krst dobijem krevet i tu posteljinu.
Tužio sam državu preko Helsinškog odbora, zbog ilegalnog hapšenja, dobio sam 4.000 maraka, ali nema para na svetu koje to što mi se desilo mogu da nadoknade.
* Anka K. majka prisilno mobilisanog Nikole
Došli smo sa Vrhovina, kod Plitvica. Krenuli smo u Oluji 4.avgusta 1995.
Ja sam nas dovezla na traktoru. Troje unučadi, snaju i komšinicinu malu unuku. Nismo znali gdje su mi muž i sinovi, samo smo morali da krenemo.
Sin je danima tražio muža mog, Stojana, tamo po Hrvatskoj, dok ga nije pronašao i dok nisu u Srbiju uspjeli da uđu sa drugim sinom.
U Bajmok smo stigli 13. avgusta 1995. u jedan sat iza ponoći. Smjestili smo se kod rođaka ali smo za dva dana morali da izađemo i odemo u sportsku halu u Subotici, muž i ja.
Sin Nikola je sa ženom i djecom otišao u Kamenicu, kod Novog Sada, i tamo se smjestio sa porodicom od para koje nam je dao moj brat.
Moj Nikola je rođen 1965. godine. Završio je vojnu školu u Sarajevu i bio je učesnik ZOI u Sarajevu 1984.godine, učestvovao je u sletu jer je bio odličan pitomac i odličan vojnik.
Saznala sam da su ga priveli kada je snaja Jovanka došla u sportsku halu u Subotici, gdje smo bili muž i ja, i rekla : „Baba, nema Nikole!“. „Kako nema?“ rekoh ja. Kaže snaja: „Pokupili Nikolu na autobuskoj stanici u Novom Sadu.“ To je bilo 22. Septembra 1995. Nismo znali ni kud je otišao, ni što je. Nije nam se nikada uspeo javiti dok je bio tamo na ratištu.
Mi smo tražili po Baranji, kad je došla jedna žena i rekla meni : „Anka, nemoj tu da tražiš, on je najverovatnije pokupljen i oteran u Bosnu i odatle ga nikad nećeš dobiti.“ Žena je dobro rekla. Nikada ga nisam pronašla.
Dali su mi u Modriči napismeno, jer je njegova jedinica bila u Modriči, da je kod njih priveden i od njih poslan na Ozren i da je nastradao 5.10.1995. između 10 i 11 sati. Na osnovu te izjave ja sam uspela da dobijem nekakvu invalidninu. Da nije bilo tog čoveka iz Modriče, koji mi je dao tu potvrdu, ja ne bih ni danas znala ni gde mi je sin poginuo, ni kad ni kako, ni šta.
Samo mi je žao te vlasti, i beogradske vlasti, što nisu nikad nikakvu reč pomenule, niti knjigu napisale, niti ga gde na spomenik stavile, kao da nikada nije ni postojao, kao da nije dao život -ne znam ni zašto ni kako. Samo mi je žao što mu niko to ne prizna.
Mi smo godinama tražili telo. Pet puta sam išla na identifikaciju, gde ti kažu- tamo ideš.
Jako je žalosno i teško kada majka svoje dete traži među ljudskim kosturima i koščicama. Odemo i gledamo u hali u Banjaluci leševe i nema mog sina. Jednom su mi rekli da je to moj Nikola, ali nije to bilo ni njegovo odelo, nije imao ni metak u levoj ruci koji je ostao u njemu, kad je bio ranjen. Nismo htjeli da preuzmemo telo, nije to bio Nikola. Neću da uzmem što nije moje. Dali smo i krv na DNK analizu ali nikada ga nisu ni po tome pronašli.
Mi smo tužili državu Srbiju, zastupala nas je advokat Olivera J. Tužbu smo podneli 1999. godine. Prvo ročište je bilo tek 2005. godine. Dobili smo odluku i obeštećenje 2006. godine, 5000 dinara invalidnine.
To nam je i sve što smo ikada dobili od ove države za život mog sina.
* Steva D. majka prisilno mobilisanog Milenka
Milenko D., moj sin, rođen je 6. oktobra 1973. u Republici Hrvatskoj, u Šibeniku. Osnovnu školu je učio u Skradinu, srednju školu započeo u Šibeniku a završio u Kninu.
Tokom 1991. počela je da se menja atmosfera među ljudima, počele su provokacije. Moj suprug i ja se nismo nikom zamerali jer smo poznavali mnogo ljudi zbog kafane koju smo držali na Prokljanskom jezeru, blizu Skradina.
Zbog stalnih nemira, bili smo prinuđeni da sa sinom i mlađom ćerkom odemo u Knin u avgustu te godine, dok je starija ćerka bila udata u Dalmatinskom Gračacu. Iako smo se posle mesec dana vratili kući jer je bilo primirje, opet smo morali za Knin, i to smo radili nekoliko puta sve dok Šibenik nije postao hrvatski.
Obe kuće u Prokljanu su nam minirane, a mi smo posle živeli u mestu Đevrske, kod Kistanja dok 1994. godine nismo odlučili da odemo kod rođaka u Suboticu, u Srbiju. Prvo je otišao moj sin Milenko a potom i moj suprug Milan i ja, a tamo smo živeli u iznajmljenom stanu.
Radili smo na pijaci. Milenko je često s nama radio na tezgama sve dok ga 20. juna 1995. nije uhapsila policija i odvela u nepoznatom pravcu. Kada smo ih pitali zašto to rade odgovorili su samo da je tako naređeno. Odmah smo otišli u policijsku stanicu i tražili da ga puste što se naravno nije desilo.
Do anonimnog poziva, kada su nam javili da je živ i zdrav i da se nalazi u vojnom kampu na Plitvicama, prošlo je više od mesec dana. Tokom tih mesec dana ništa nismo znali a tražili smo ga svakodnevno, raspitivali se u policiji i pokušavali da saznamo gde je prebačen. Ubrzo nakon tog anonimnog poziva javio se i moj Milenko. Molio je da dođemo po njega. Odmah smo krenuli ka njemu ali nismo uspeli da pređemo granicu. Nakon nekoliko dana počela je akcija Oluja. Ćerka je došla sa porodicom iz Đevrske, a mislili smo i da je Milenko krenuo s njima. Međutim, nije.
Nakon toga smo prijavili njegov nestanak, a u decembru 1995. dobili smo pismo od pukovnika Miloša Cvijetićanina, koje je rekao da je MIilenko bio u jedinici kojom je on komandovao, trećoj gardijskoj brigadi Vojske RSK, i da je nestao tokom borbi za odbranu Knina, na planini Dinari, lokalitetu Samar. Rekao nam je da se javimo Savi Štrbcu iz udruženja "Veritas". Dali smo i krv za DNK analizu, a od 1997. smo ga tražili u preko Međunarodnog Crvenog Krsta. Svi pokušaji bili su bezuspešni sve do 2006. godine kada su ćerkama javili da je eshumirana grobnica sa Kninskog groblja i da sumnjanu da su Milenkovi posmrtni ostaci tamo.
Otišla sam 22. februara u Zagreb na identifikaciju, zajedno sa ćerkama, i potvrdile smo da je Milenko jedan od iskopanih. Rečeno nam je da je umro od posledica ranjavanja u predelu vrata.
Trećeg marta smo preuzeli njegove ostatke na graničnom prelazu Bezdan-Batina i sahranili smo ga u Subotici na gradskom groblju Aleksandrovo.
* Milena Ć. svedokinja prisilne mobilizacije
To je bilo matursko veče, i zahuktalo se već i ja mislim da je to već bilo posle ponoći. Svi smo bili u jednoj velikoj sali. Dobro, tu je bio neki hodnik i ja sam baš sa drugom bila za šankom u hodniku tako da sam imala pregled situacije, i sećam se da su došli ljudi neki. Meni se čini- ovo je sad rekonstrukcija i ja isto nisam sigurna svih detalja, ali čini mi se da su dve osobe bile uniformisane, sve sa puškom ili mitraljezom. Znam da je prilično to delovalo strašno...
I sad, ono, pošto smo svi mi bili opušteni, zezali se - pitali smo se šta ovi traže ovde?! Odjednom je počela neka… Ja sam to sve sa strane posmatrala i odjednom je tako počela neka…. Sve sam videla… Znači, tu kao neki pregovori, pa profesori su tu neki pokušali da smire situaciju, da kao nešto ispregovaraju. Onda su došli ti momci i puno njihovih drugara i onda sam videla u stvari da se nešto jako… Mislim, meni je strašno kada se sećam toga, zato što mi je traumatično iskustvo. Mislim, prosto ne mogu da verujem da…da smo živeli u tako nekom okruženju groznom, mislim strašno… Samo se sećam reakcija drugarica tih momaka, koje su počele da vrište.
Jako nešto… kao da se nešto jako strašno dešava i samo onako, odjednom -a mi nemamo pojma šta je.
Ali ti momci su bili, onako, skroz smireni i samo su oni svi odjednom otišli.
Dalje u toku maturske večeri ne znam sta se dešavalo, ali smo dobili informaciju da su oni, ta uniformisana lica, došli, pokupila ta tri momka, koji su u stvari bili izbeglice iz Krajine, valjda, nemam pojma…
I znam da pošto smo svi bili potreseni celom situacijom, da smo narednih dana stalno pričali o tome i svi smo jedni druge pitali: “Šta se desilo?”, “ Jeste li čuli nesto?”, “Šta se izdešavalo?”. I sad isto mogu da vam kažem ono što sam čula, od tih drugara iz društvenog smera pošto su oni bili iz društvenog smera. Znači, varijanta je bila da su oni njih to veče, bukvalno, pokupili. Profesori su pokušali da ih odvrate od toga.”Pa pustite ih makar da se završi matursko veče.” govorili su profesori. “Ne!”, ovi su bili izričiti. Onda su ih valjda vodili kući da samo uzmu najosnovnije stvari.
Roditelji isto nisu imali pojma. Oni su se u međuvremenu kad su videli kakva je situacija, samoorganizovali I bukvalno seli u kola i pratili ih. Znači, ti momci su bili u tim nekim kolima ili nekom vozilu, ne znam, a roditelji su ih pratili, u drugom vozilu ili više vozila i samo su uspeli da ih prate do nekog, da li do granice ili…nemam pojma… do nekog momenta i onda su… Prosto nisu imali više prolaz. Nisu mogli više da ih prate i ništa nisu znali. Niko im nije rekao, ni gde ih vode, niti šta će se desiti s njima. Znači bukvalno je bilo...manjak informacija oko toga šta se tu sad dešava. To je ono što sam ja čula.
Isto se sećam da se jedan od tih momaka posle par nedelja javio roditeljima i rekao: “Dobro sam, ništa ne brinite, ok je sve…”
Ali on je, znali smo svi, on je onako zezator bio i nikad nije paničio pa smo pomislili, možda je tako i reagovao da se roditelji ne brinu. To je ono čega se ja sećam i čini mi se da, ubrzo nakon toga, da su se oni vratili nakon nekog vremena.
Mislim da su roditelji pokrenuli razne veze. Nekako su pokušali da intervenišu, preko moćnika,političara, ovih, onih. Znam da je sve bilo ok sa njima. Da su oni živi i zdravi i da je to prošlo. Ostalo je kao jedna ružna uspomena i dokaz, baš onako groznog kršenja ljudskih prava.
