Autorska prava su jedno od najpodlijih zamešateljstava zapadnjačkih, kategorija osmišljena da bi se uvelo još malo reda u odveć funkcionalna društva. Da se nas pitalo, bez autorskih prava se moglo, štaviše – moralo. Da ih nije, ne bi ih trebalo ni izmišljati. No, kad su već tu, nema nam druge no da ih deklarativno podupiremo i tu i tamo ih se pridržavamo. Zbog autorskih prava mnoge su dobre ideje osuđene na propast, uglavnom iz istog, frustrirajućeg razloga – pre nas sijalica se upalila nekom drugom, pa je plod svoga dumanja zaštitio, neretko zaradivši lepe pare.

Evo onomastičkog primera: daleke 1945. godine kompanija Pjađo (Piaggio), u svetu najpoznatija po skuterima i vespama, proširila je poslovanje i na sportske motocikle, lansiravši novi brend - Aprilia. Aprilia je vremenom postigla zapažene rezultate, postavši simbol uspeha u surovom svetu moto trka. Ime je, naravno, zakonom zaštićeno i trajno pripada italijanskom proizvođaču. Šteta, jer bismo mi svakako znali šta da radimo sa njim.

Tomas Mor je početkom XVI stoleća idealnu ostrvsku državu nazvao Utopijom, te bismo, sledeći njegov primer, jednu geografsku teritoriju sa nejasno utvrđenim granicama mogli nazvati, da to ime već ne pripada industrijskom gigantu - Aprilijom. S obzirom na to da je reminiscencija na ceo mesec preširoka,i u krajnjem slučaju nepotrebna, naziv bi morao biti nešto precizniji. Izdvajanjem samo jednog dana sve bi postalo dosta jasnije - čim vam neko kaže da živi u Prvoapriliji ili, možda, u Velikoj Prvoapriliji, pred vama pucaju jasni vidici i istog trenutka uočavate najvažnije obrise političke tvorevine čije se ime direktno naslanja na dan stvoren da bismo nekog zajebali.

(Velika) Prvoaprilija, kada bi, naravno, postojala, morala bi biti tvorevina čije političke elite zagovaraju teritorijalno proširenje (i po cenu ratova), dok se broj četvornih kilometara pod jurisdikcijom izvršne vlasti neprestano smanjuje. Imala bi, istovremeno, švedski standard i vajmarsku hiperinflaciju, jurodive političare i sluđene glasače, a to što nema izlaz na more Prvoapriliji ne bi smetalo da poseduje sopstvenu agenciju za istraživanje pomorskih nesreća, kao i da na mediteranske igre pošalje poveću skupinu reprezentativaca. Ideologija bi u ovoj utopisjkoj tvorevini bila sasvim suvišna kategorija, pa bi nosioci glavnih političkih struja svoje svetonazore menjali relativno često, evoluirajući od četničkog noža do partizanske puške talijanke i nazad. Državni aparat morao bi, jakako, voditi računa da ne ukalja časno otadžbinsko ime, pa bi u Velikoj Prvoapriliji kuće mogle da se podižu bez neophodne dokumentacije. Kada broj takvih objekata neprijatno naraste, sa nadležnog mesta Prvoaprilijske vlasti svojim bi poreskim obveznicima poručile da za tri i po meseca ističe poslednji, ultimativni, armagednsko - potopski rok za ozakonjenje, posle kojeg će biti uvedena nulta tolerancija prema svima koji se o uputstva ogluše. Zatim bi vuk pojeo magarca, a isti postupak ponovio bi se, utiska radi, na svakih nekoliko godina. .

U (Velikoj) Prvoapriliji klinci bi se snažno podstrekivali na bavljenje sportom, dok bi gotovo sve lige bile na ivici regluarnosti. Sportske šampione uspentravali bi na visoke balkone otmenih državnih kuća i odmah po prestanku slavlja, ili njihovim prvim neuspesima, zaboravljali. O privrednom ozdravljenju najviše bi pričali oni koji su o proizvodnji slušali na intenzivnim večernjim kursevima, dok bi, recimo, neki lekar tokom godina mogao da izmeni pet-šest ministarstava a da pri tome nijedno od njih nema ama baš nikakve veze sa onim za šta se školovao. U toj državnoj tvorevini deklarativno bi se najviše računa vodilo o prirodnom priraštaju, dok bi od podizanja bebe bilo skuplje jedino presađivanje organa na luksuznim stranim klinikama. Prvoaprilija bi, podrazumeva se, morala imati najskuplje reči, prebrze pruge, jeftinu radnu snagu i bila bi lider u regionu u svim oblastima koje dokonom čoveku mogu pasti na pamet tokom julske obdanice. Nikome tu ne bi bilo čudno što se diplome aktuelnih šefova država pojavljuju niotkuda, bivši predsednici otimaju o mrvice vlasti, prethodno pocepavši sopstvene partije nekoliko dana pred izbore, ili pak, što se kao novo doživljava nešto što smo davno osetili na svojoj koži (i nismo se dobro proveli). Prvoaprilijske mesije morale bi računati na prekratko kolektivno pamćenje, a idealno pučanstvo ove hipotetičke države bilo bi takvo da neprestano sebi mrmlja u bradu, podjarmljuje po kafanama i slavama, istovremeno pokorno ćuteći i gledajući u vrh sopstvenih cipela pred svakim ko bi mu zaličio na autoritet (od poštara-zlojeba do hirovitog očitavača vodomera). Prosečan Prvoaprilijac kleo bi se u crkvu i vojsku, a omiljene psovke uključivale bi boga u nekoliko varijacija, dok bi se svaka ozbiljnija mobilizacija završila velelepnim neuspehom. Život bi se odvijao u skladu sa narodnim mudrostima: vo bi se tu svakog dana klao zbog kila mesa, ono što zahteva napor ne bi bilo vredno truda, bilo bi samara dok je leđa, magla bi izvaljivala panjeve, plele bi se uzice za tuđe gubice, onaj koji čeka ne bi ništa dočekao, a krpež i trpež pola bi sveta držali.

Kažu da su stvari mnogo jasnije tek kada se sagledaju unutar šireg konteksta, pa bi potpuna slika (Velike) Prvoaprilije postala neuporedivo jasnija tek po upoznavanju sa njenim okruženjem. Najzanimljiviji su, svakako , zapadni susedi naše imaginarne državne tvorevine. Ljudi koji tamo žive na prvi pogled su isti kao i oni u Prvoapriliji - neupućen čovek zakleo bi se da govore istim jezikom, imaju slične običaje, čak su im i karakteri (naročito mane) identični. Zbog toga su nekoliko puta dolazili na suludu ideju da žive u zajedničkoj državi, ali bi se već isprečio neki prikladan i pravedan rat da tu nečuvenu glupost spreči. Zapadne komšije Prvoaprilije čak imaju i političke, socijalne, obrazovne i zdravstvene probleme koji su dosta nalik onome sa čime se suočavaju komšije sa istoka. Srećom, tu bi se svaka sličnost završavala, jer bismo jednu veliku, lepu, plavu reku proglasili zidom koji nas zauvek razdvaja i junački bismo zapinjali (i oni i mi) da dokažemo ono što bi valjda svima trebalo biti jasno - mi smo neuporedivo bolji, veći, lepši, plemenitiji…

Najgore bi u svemu tome prošao objektivni i nepristrasni posmatrač doveden sa strane, sa ciljem da utvrdi i popiše sve sličnosti, a naročito razlike. Krenuo bi, izvesno, od naziva dveju fiktivnih državnih tvorevina i odmah bi se zbunjeno počešao po glavi - sličnost pojmova Prvoaprilija i Prvotravanjska obeshrabrila bi čak i nonšalantnog lingvistu plaćenog po satu i spremnog da svoj posao odugovlači do drugog Hristovog dolaska...