Bilo mi je 14 godina 1968. i jedan od užasa mog tinejdžerskog uzrasta zvao se Enoh Pauel (Enoch Powell). Za decu iz rasno mešnih brakova, ovaj oštri zelota, bivši kolonista – sa opscenim i odvratnim govorima o bičevima, krvi, izmetu, uriniranju i crnčićima sa velikim očima – je bio monstruozno zastrašujući zloduh. Sećam se da su njegovo ime moji ujaci šaputali između sebe, plašeći se da ću ga čuti.
Odrastao sam pored aerodroma Bigin Hil u Kentu, u senci Drugog svetskog rata. Prolazili smo pored bombardovanih delova svakog dana. Moja baka je bila osmatrač požara u ratu, i pričala je o strahu od noćnih napada Luftvafe. Sa svojom strogom proročkom nostalgijom, buljavim očima i vojnim brčićima, Pauel nas je podsećao na Hitlera, i patološko povećanje broja njegovih sledbenika ubrzo je postalo uznemirujuće kao i njegove izjave. U školi je njegovo ime uskoro postalo reč koja zastrašuje – Enoh. Korišćena i kao uvreda, počela se koristiti i sa ushićenjem: “Enoh će se obračunati s tobom”, “Enoh će ti uskoro zakucati na vrata, drugar” i “Kuc, kuc, Enoh je”, govorili su ljudi u prolazu. Susedi u londonskim predgrađima počeli su sa nekim prkosom da govore: « Naša porodica je sa Enohom”. Bilo je sve više skinheda.
Pošto je Pauel stavio na diskusiju ideju o Ministarstvu repatrijacije, rečeno je da ćemo mi „potomci“, kako je on nazivao decu imigranata, biti oterani. „Politika pomoći pri repatrijaciji, koja podrazumeva plaćanje troškova puta i davanje izvesnih stipendija je deo zvanične politike Konzervativne partije“, rekao je 1968. Ponekad bih se, besposlen, pitao kako bi mi se svideli Indija ili Pakistan, gde nikada nisam bio, i da li bih tamo bio dobrodošao. Ali drugi su govorili da, ako smo rođeni ovde, kao što jesmo, da samo naše roditelje treba poslati nazad. Mi bismo onda morali da se brinemo o sebi, i zamišljao sam nas grupu dece iz neželjenih zemalja bez roditelja, kako tragamo za hranom u obližnjoj šumi.
Kako je Pauel govorio, repatrijacija “bi pomogla da se konflikt svede na minimum i postigne ono što je sigurno svima cilj – prevencija, koliko je to moguće, rasnih problema u Britaniji 2000. godine .”
Bilo je jasno: da je Britanija izgubila carstvo i još se nije oporavila od rata, naše dodatno prisustvo bi samo izazvalo veće podele: beskućništvo, nezaposlenost, prostituciju i narkomaniju. Ubrzo bi domaći belci postali “progonjena manjina” ili “stranci” u sopstvenoj zemlji. Bio bi, pretpostavljam, naš red da krenemo u progon.
Uticaj Pauela, ovog duha carstva, nije bio zanemarljiv: pomerio je britansku politiku u desno i postavio agendu kojoj se obraćamo i danas. Nemoguće je ne prizvati njegovog duha sada kada je pitanje imigracije opet u središtu nacionalne debate. Političari napadaju manjine kada žele da impresioniraju javnost svojom snagom “zagovornika istine”. A Pauelov uticaj se proširio daleko. Godine 1976. - godinu dana pre “White Riot” benda Clash – i osam godina nakon glavnih Pauelovih glavnih govora, jedan od mojih heroja, Erik Klepton, je naredio publici da glasa za Pauela kako bi sprečili da Britanija postale “crnačka kolonija”. Klepton je rekao da “Britanija treba da protera musavce i crnčuge”, pre nego što je nekoliko puta ponovio slogan Nacionalnog fronta “Zadržimo Britaniju belom”.
Sin jedinac iz srednje klase Birmingema, društveno neprilagođen i stegnut, Pauel je spas uglavnom nalazio u knjigama i “obrazovanju”. Verovatno je bio najsrećniji tokom rata, provodeći tri godine u vojno - obaveštajnoj službi u Indiji. Kao i većina Britanaca, voleo je carstvo i kolonijalnu Indiju, gde je mogao da pobegne od roditelja i ograničenja u Britaniji. Mnogi Indijci su bili u strahu I podređenom položaju pred britanskim vojnicima, kao što to i moja familija potvrđuje. Kao i većina kolonijalista, Pauel je bio veći i moćniji čovek u Indiji, nego što je to bio u Britaniji. Nije ni čudo što je bio rodoljub i što je verovao da će odustajanje od imperije biti katastrofa. “Uvek sam bio imperijalista i torijevac”, rekao je.
Po povratku 1945, Pauel ulazi u politiku. Kao i svi velikani kojima se divio, počeo je da odlazi redovno u crkvu i lov na lisice. Pre nego što je počeo javno da govori o rasnim pitanjima, bio je poslušan i neprimetan državni službenik. Isto tako je bio u stvari i proto-Tačerijanac: pobornik slobodnog tržišta i niskih poreza sa utopijskom vizijom neuređenog kapitalizma gde, na čudesan način, sve što ljudima treba obezbeđuje jednostavna potreba za profitom. Uskoro, kako je to Tačer rekla, neće biti alternative.
Međutim, 1968, te velike godine novina, eksperimentisanja i nade, kada su ljudi raznišljali na nov način o ugnjetavanju, odnosima i jednakosti, došlo je do strašnog zaokreta. Ova čudna edvardijanska figura je uskočila u javni život i odlučila da postane demagog. Ričard Krosman je u svom dnevniku iz 1968. pisao kako je zabrinut zbog Pauelove harizme i sposobnosti da “kroji mišljenje zaobilazeći parlament i partijsko vođstvo”.
Apelovanje na ono što je najgore u ljudima – njihovu mržnju – je garantovan način da se privuče pažnja, ali je isto tako i fatalan. Govorio je u složenim rečenicama i vazda je prevodio Herodota, bio je poznat po pameti. Ali nije bio dovoljno pametan da odoli iskušenju instant populizma zbog koga je izgubio svoj ugled. Rasizam je zamka za lakoverne, ili još bolje, krek politike. Sedamdesete su bile opasne godine za ljude obojene kože – Nacionalni front je bio aktivan i nasilan, posebno u južnom Londonu. Pauel je tražio da se nesvesno žrtvuju najranjiviji i nezaštićeni, oni radnici koji su napustili sopstvene domove i došli u Britaniju. Svoju fobiju je podigao na politički nivo i povratka više nije bilo.
Kao i mnogo rasisti, Pauel je nostalgičan u svojim fantazijama: pre ovog mešanja, bilo je vreme slave i bogatstva, kada je bilo jasno definisano šta znači biti Britanac i ljudi su znali ko su. Pauel je odbijao da svoja ubeđenja dovede u kontakt sa stvarnošću. Želeo je da upozna Indiju, ali se nije mnogo mučio oko Britanije i osim vikenda provedenih u Volverhemptonu, najveći deo života je proveo u Belgraviji.
U suprotnosti sa slikom grubih obojenih ljudi koju je stalno stvarao Pauel, pisac E. R. Brejtvajt, poreklom sa Gvineje, školovan na Kembridžu i služio u ratnom vazduhoplovstvu pre nego što je postao učitelj jer nije mogao da dobije posao kao inženjer, piše detaljno o pitanju rase od kasnih četrdesetih do sredine šezdesetih godina. Posebno se ističu tri dela, “Gospodinu sa ljubavlju”, “Neodlučni susedi”, “Izvlačenje slamki” koja se bave tim periodom. Od ovog romanopisca bistrog pogleda saznajemo o svakodnevnim poniženjima, zlostavljanjima i primedbama sa kojima su se suočavali ljudi tamne boje kože pošto su bili pozvani da pomognu rad Nacionalne zdravstvene službe i transporta. Kako bi stvorila željenu budućnost, Britaniji su bili potrebni doktori, inženjeri, arhitekte, umetnici i radnici svih profila i ona ih je uvezla pre nego što ih je vređala.
Enoh Pauel / Getty images - Guardian
Pauel je voleo da se žali na svaku prljavu “imputaciju i insinuaciju” o sebi. Rado je bio mučenik i žrtva. Breitvajt je zaista propatio. On izlistava sistemsko i ponižavajuće isključivanje sa određenih poslova i iz određenih krajeva, koje je razbilo sve iluzije koje su imigranti mogli da imaju o Britancima i njihovom naklapanju o jednakosti, slobodi i matici. Njegove knjige opisuju bes i mržnju koju neprestano ponižavanje neumitno stvara – kao što je to bi slučaj svojevremeno sa kolonijalizmom. Pauel je najverovatnije naslutio jednostavnu ideju da tiranija stvara otpor i pretpostavio da će buduće konflikte izazvati uprvo tiranija koju je podržavao, otuda i njegov apokaliptizam.
Pauel je sam razvio svoj stil koji podseća na učitelja. Uvek u crnom, ponekad dugom kaputu, povremeno sa homburg šeširom, izgledao je umorno i subverzivno. Vremenom je naučio da uživa u tome što sve ljuti svojim provokacijama. I imao je hrabrosti da nas nazove “sobom punom baruta”. Nije se uklapao, ali je svakako voleo da nas dezorijentiše i traumira. Pošto bi završio govor, nismo znali ni gde smo ni ko smo. Pauel je želeo da potvrdi naš status autsajdera, koje niko ne razume i ne želi. Ali ovo nam je pomoglo da raščistimo stvari i stvorimo otpor. Iz Kleptonovih izjava, nastao je Rok Protiv Rasizma, koga su stvorili slikari, muzičari i aktivisti u borbi protiv fašizma. Onda je tu bila i politika indentiteta. Nismo bili ništa, imali smo istoriju i za razliku do njega i budućnost.
Pauel je stvarao konflikt za koji je tvrdio da donosi rešenje. Uskoro je dobio i podršku od Nacionalnog fronta. Pauel je u mladosti sebe smatrao pobornikom Ničea, ali Niče bi mrzeo to jadno podilaženje masi i gomili. Pauel se samo obraćao ogorčenoj glasnoj rulji, što bi za tako izbirljivog čoveka trebalo biti neukusno. On mora da je razmišljao o tome koliko je skučena naša inteligencija po pitanju zaštite pred iskušenjem samouništenja.
Obmanjivao je svoje sledbenike, jer jedino što im je pružao je kratko oduševljenje superiornošću i mržnjom. Ništa se u osnovi nije promenilo u svetu, a divlji i amoralni kapitalizam, koji se razvio iz njegove ekonomske vizije inspirisane Hajekom, je stvorio bogatstvo pojedincima, ali nije poštovao domove ni poslove Pauelovih sledbenika, kao ni druge stvari do kojih je njemu bilo stalo – tradiciju, nacionalne granice, patriotizam ili veru.
Iako su ga studenti napadali i osuđivali kud god da krene, on se nije pomučio da razmisli o dubokim društvenim promenama koje potresaju zemlju, dok su mladi pokušavali da se oslobode zastarelih pretpostavki. Britanija nije propadala, već se iznova stvarala čak i ako nije znala kako će se ta priča završiti.
Ako prošetate kroz masu ljudi po svetlom nedeljnom popodnevu, pored muzeja i ukrašenih izloga prodavnica, čak i za nas koji smo ovde već godinama, London danas, kao metropola – manje histerična od Njujorka i sa više smisla od Pariza, uz veliku jezičku raznolikost – izgleda kao nešto što do sada nikad nije bilo stvoreno. Iz dana u dan sve više raste, brz i privlačan u svojoj lepoti, šarolikosti i obećanju, posebno za nas koji pamtimo koliko je London beživotno mogao da deluje sedamdesetih godina, naročito nedeljom.
Britnija je preživela Pauela i postala nešto što on nije mogao ni da zamisli. Bio je pesimista i nije imao vere u sposobnost ljudi za saradnju i stvaranje saveza. Kulturni sudari kojih se on plašio su pozitivna strana globalizacije. Ljudi ne vole jedan drugog zato što su "isti" i ne ubijaju uvek jedan drugog zato što su različiti. Gde zapravo počinje različitost? Zašto bi počinjala rasom i bojom?
Rasizam je najniža forma snobizma. Njegov jezik mutira. Reč "imigrant" je postala uvreda. Zamena za "paki" i "crnčuga". Mi ostajemo prepreka na putu ka "jedinstvu" i ljudi popute Pauela, ljudi potisnute zavisti i mržnje sa svojim crnim slutnjama i željom da ponize će se vraćati stalno da pokušaju da podele i stvore razlike. Neoliberalni eksperiment koji je počeo osamdesetih godina koristi rasizam kao lošu zabavu za skretanje pažnje, dok bogati nastavljaju da se bogate. Ali mi smo svi imigranti, i ako se toga setimo svi možemo da odemo nekud, zajedno.
