“Svi su bili namazani gorivom, klizili su nam iz ruku”, seća se Domeniko Kolapinto, ribar koji je stigao među prvima do emigrantskog broda koji je tonuo nadomak Lampeduze ovog četvrtka.
“Zgrabio sam jedu ženu, ali nisam mogao da je zadržim. Pala je nazad u vodu dok sam joj vikao ’drži se, drži se’”, rekao je novinarima Korijere dela Sera. “Gledala me je bez reči. Bila je iscrpljena. Nije mogla ni da pluta. Gledao sam je kako klizi u dubinu, bez vriska, ne skidajući pogled sa mene.”
Klapinto je bio jedan od desetine spasilaca koji su se borili za život 155 afričkih imigranataa, uglavnom Eritrejaca i Somalijaca, pošto se njihov brod, koji je krenuo iz Libije, zapalio, prevrnuo i potonuo na pola milje od italijanske obale.
S obzirom na to da je na brodu bilo 440 emigranata, smatra se da je poginulih preko 300, iako su pronađena tijela preko 100 ljudi. Kako su odustali od toga da se zaroni do broda zbog lošeg vremena, na turističko ostrvo je došao trajekt sa stotinu kovčega i četvoro mrtvačkih kola da pokupe mrtve iz hangara na aerodromu. Tamo su ležali poređani u redove i obeleženi brojevima, mnogi od njih su na sebi imali najbolju odeću kao da čekaju venčanje.
U svitanje, sa Kolapintom je bio i njegov nećak, Frančesko Kolapinto koji je rekao da je video više od dvadeset imigranata kako tonu dok su im “ruke bile podignute, kao statue”.
U blizini, Viti Fjorino je spavao na ukotvljenoj jahti sa prijateljima, kada ga je probudila buka slična onoj koju prave galebovi. Trenutak kasnije je shvatio da je more puno preživelih koji zapomažu.
Fjorinova grupa je izvukla 47 preživelih iz mora, od kojih su neki ponavljali reč “dete” kao da ih pitaju da potraže njihovu decu, izveštava Korijere dela sera. “Nismo uspeli da nađemo ijedno dete”, rekao je Alesando Marino, koji je bio sa Fjorinom.
Kako se dizao dan, pet patrolnih čamaca, koji su stigli da pokupe plutajuća tela, viđeno je kako se pretovarenih paluba vraćaju u luku Lampeduze, dok se nekoliko tela otkotrljalo nazad u vodu.
Simon Dipolito se spremao da isplovi sa grupom učenika škole ronjenja kada mu je rečeno da se brod dugačak dvadeset metara zapalio i potonuo ubrzo pošto su putnici zapalili ćebe kako bi privukli pažnju. “Vratio sam se, ostavio klijente i krenuo ka mestu nesreće”, rekao je novinama Republika. “Bila je to šokantna scena koju je teško opisati. Prvo što sam osetio je tuga zbog tolikog broja tela, mora tela.”
Kako se spasilačka akcija nastavila, primetili su da je jedno od tela poređanih na keju počelo da povraća vodu i gorivo. Kebrat, dvadesetčetvorogodišnja žena iz Eritreje je helikopterom prebačena u bolnicu u Palermu na Siciliji. Rekla je da je putovala sama tim brodom, osuđenim na propast. “Bežim od ratom izazvanog razaranja”, rekla je Republici. “Tražim bolji život u Italiji. Tražim posao. Godinama sam živela u strahu.” Ostali preživeli spavaju napolju ili u kamionima hladnjačama u pretrpanom sabirnom centru za nelegalne imigrante.
Berake, tridesetvogodišnji Eritrejac, je pozvao porodicu telefonom da im javi da je bezbedno stigao. “Sve ću nas odvesti u Norvešku, kunem se. Svi ostali su na dnu reke”, navodi Republika.
Otac Musi Zarai, sveštenik iz Rima koji pomaže imigrantima je rekao da je primio stotine poziva od uspaničenih rođaka putnika, koji su životnu ušteđevinu dali kako bi se našli na tom brodu.
“U ovom trenutku, verovatno drugih 10.000 čeka u Libiji da se ukrca na brodove dok se oko 2.500 Eritrejaca drži u pritvoru dok ne potkupe korumpirane zvaničnike koji će ih oslboditi”, rekao je Zarai.
Demokratska partija levog centra italijanskg premijera, Enco Leta je pozvala EU da postavi “humanitarne koridore” koji bi obezbedili zaštitu emigrantskim brodovima.
Antiimigrantska Liga severa je okrivila prvu ministarku afričkog porekla, Sesil Kienge, za davanje “opasne” podrške emigrantima time što poziva na smekšavanje zakona o emigraciji.
“Na tom brodu, umesto tih očajnih ljudi, mogla sam da budem ja”, rekla je Kienge, inače poreklom iz Konga.
Posle izveštaja da su neki ribarski brodovi ignorisali brod koji tone, lokalni ribari često oklevaju da pokupe emigrante na moru, jer rizikuju da im se brodovi oduzmu po strogim zakonima protiv nelegalne imigracije.
“Ovaj zakon o imigraciji ubija ljude”, rekao je Enco, četrdesetčetvorogodišnji ribar iz Lampeduze.
Istražitelji su ispitivali jednog Tunižanina koji je bio među preživelima i za koga se veruje da je jedan od krijumčara koji je svakom putniku naplaćivao barem 1.000 evra za mesto na brodu. Taj živi brodski tovar je imao vrednost od pola miliona evra.
Zerai je rekao da sabirni centri u Libiji koji čekaju emigrante posle njihovog dugog puta iz podsaharske Afrike imaju ustaljene tarife za puštanje.
"Plaćaju 700 dolara da bi bili pušteni iz centra u Čisrati i 1.000 dolara da bi izašli iz centra u Kufri. U cenu je uključen i transport do Tripolija", precizirao je Zerai. "Krijumčari koji imaju brodove su manje više pripadnici te isti naružane milicije koja kontroliše sabirne centre. Od pada Gadafija više nema prave razlike između policije, vojnika i krijumčara".
Naglasio je da je druga razlika u Libiji posle Gadafija nagli porast rasizma prema obojenim Afrikancima i hrišćanima. "UN su prisutne u Libiji ali nemaju ovlašćenje EU da izaberu i pripreme one kojima treba azil i često im nije dopušteno da obilaze sabirne centre", rekao je Zarai.
* Prevela Marija Šerban
