Ruski lučki grad Arkhangelsk (broji oko 350.000 stanovnika) izlazi na Belo more i nalazi se 1.230 km severno od Moskve. Osim što je bio glavna saveznička tačka za dopremanje namirnica Saovjetima u oba svetska rata, predstavljao je i polaznu tačku za prvi sovjetski gulag. Ovaj grad je paradoks: tokom većeg dela godine je nepristupačan, ali istoriski predstavlja mesto kontakta između Rusije i sveta. Ipak, još uvek je sumoran i posetiocima pruža delić nekadašnje sovjetske oskudice. Drvna industrija koja je nekada hranila grad, skoro da je nestala u postkomunističkom vremenu. Nedavno, pošto je mećava protutnjala gradom, upoznao sam 22-godišnju kondukterku u autobusu po imenu Varya. Imala je gotik frizuru – glavu obrijanu na vrhu, sa bordo kosom koja joj pada niz ramena. Imala je bebu i živela je sa svojom devojkom i devojčinom ćerkom u u nekoj vrsti porodičnog uređenja koje su neki zakonodavci, zajedno sa ruskim predsednikom Vladimirom V. Putinom, želeli da iskorene. Progurali su predlog zakona – koji je za sada blokiran – koji bi dozvolio režimu da oduzima decu od roditelja homoseksualaca.

Varya kaže da su mnogi njeni prijatelji nezapolseni i dodaje da se smatra srećnom što ima posao. Pokazala mi je nalepnicu koju je tog jutra pronašla na putu; na njoj piše “Nalepnica fegeta” i prikazuje čizmu koja gazi glavu klinca s roze kosom. “Neonacisti”, kaže. “Ove nalepnice se nalaze svuda. Mogu da rade šta god hoće, pošto znaju da ih vlasti neće sprečiti.”

Šest meseci ranije, Rusija je usvojila nacionalnu zabranu “propagande netradicionalnih seksualnih odnosa”, koja smatra zločinom samo pominjanje homoseksualnosti među maloletnicima. Zabrana je lansirana u dvema provincijama – najpre 2006. u Ryazanu, jugoistočno od Moskve, a potom u Arkhangelsku na severu 2011. Postojalo je svega nekoliko tužilaca, ali je zakon počeo da deluje i u drugim pravcima. U Arkhangelsku je korišćen kako bi se sprečile ulične demonstracije. A, otac Varyinog deteta, ranije odsutan, počeo je zakonom da preti zbog starateljstva. Čovek je odustao tek nakon što je Varya kontaktirala Rakurs, gradsku organizaciju koja zastupa prava LGBT osoba, koja mu je poslala pismo.

“Ali dogodiće se nešto drugo”, kaže. “Znamo da smo ranjivi.”

Mnogo je razloga za ovo dramatično pomeranje Rusije ka homofobiji. Ova zemlja je oduvek tražila načine da se definiše kontra Zapada. Sada su Kremlj i nacionalistička desnica pronašli zajednički osnov u svom pogledu na homoseksualnost koju vide kao sve jaču dekadenciju u eri globalizacije.

Mnogi Rusi smatraju da mogu međusobno da se ojačaju protiv ovog kulturnog cunamija tako što će braniti “tradicionalne vrednsti”, među kojima je najjednostavnija odbacivanje homoseksualnosti. Ova poruka posebno dobro funkcioniše za vladu koja želi da mobiliše ljude protiv demografskog pada (homoseksualci bez dece su zlo), a godi i Ruskoj pravoslavnoj crkvi (homoseksualci sa decom su zlo).

Međutim, često se ignoriše jedan, možda najočiti razlog, za ovaj talas homofobije: reakcija. Šta god drugo da je, ruska homofobija je direktna, čak i nasilna, reakcija na prostor koji su manjine stvorile, a koji je postao vidljiv u poslednjih deset godina. Ovo poslebno važi za Arkhangelsk, gde je Rakursu 2010. zabranjeno da se registruje kao neprofitna organizacija zbog toga što promoviše “ekstremizam”. Rakurs je uspeo da obori sudsku presudu, ali je ubrzo nakon toga stupio na snagu zakon o “gej propagandi”.

“Zakon je jasno napravljen da ograniči naše aktivnosti”, kaže direktorka Rakursa Tatiana Vinnichenko. “I u mnogo čemu je uspeo. Ne možemo organizovati proteste na kojima će biti više od jedne osobe. Guši se svaki pokušaj da pomgnemo mladima.”

Četrdesetogodišnja Vinnichenkova, profesorka ruskog jezika na lokalnom univerzitetu, nije obeshrabrena. Pokazuje mi centar koji je osnovala. Očekivao sam da će me odvesti u neki podrum na rubu grada. Umesto toga, zatekao sam se na spratu višespratnice na Lenjinovom trgu. S jedne strane Gradska vijećnica, s druge Duma. Rakurs (što znači “Perspektiva”) je možda u defanzivi, ali ne može se reći da je marginalizovan – za sad.

U Rakursu upoznajem psihologa i advokata, otvoreno biseksualnu ženu koja je radila u opštinskoj kancelariji te mornara i njegovu ženu koji pokušavaju da pokrenu grupu za podršku roditeljima sa lezbijskom i gej decom. Takođe sam upoznao i Varyine prijatelje: Vadima, koji planira da se preseli u Moskvu kako bi započeo proces promene pola, i Sergeia, koji je nedavno održao spontani “one man” protest tokom kojeg je uzvikivao “Uhapsite me! Ja sam propaganda!” pored policijskih patrolnih kola. Policija ga je privela, ali ga je kaznila za komunalni prekršaj. Izgleda da su bili mnogo više zainteresovani za njegov angažman na alternativnoj muzičkoj sceni nego za njegovu seksualnost.

Varya, Vadim i Sergei su se upoznali nekoliko godina ranije preko muzičke scene. Okupljali su se na lokalnom groblju. “Bilo je to jedino mesto gde nam niko nije smetao”, objašnjava Vadim. Pretražuju svoje profile na društvenoj mreži Vkontakte i pokazuju mi fotografije na kojima imaju dramatične gotik frizure, šminku i androginu crnu odeću. Alternativna muzička scena otvorila je prostor za klince koji se osećaju drugačijim, što privlači mnoge “LGBT-ovce” – akronim je postao deo ruskog kolokvijalnog govora.

Kasnije, u Moskvi, upoznao sam mladog blogera koji se predstavlja kao Harry. Bio je deo muzičke alter scene u prestonici, a druge queer klince pronašao je posredstvom online zajednica koje okupljaju ljubitelje japanske animacije. “Nismo čak ni znali za reči 'gej' i 'lezbo'”, kaže. “Koristili smo izraze iz japanskih anime filmova da bismo se opisali: 'yaoi' za homoseksualca, 'yuri' za lezbejku. Bilo nas je na stotine.”

Kada je zakon protiv propagande stupio na snagu, “poslao sam poruku za osnivanje omladinske LGBT grupe”, kaže Harry. Između 20 i 50 klinaca redovno se okupljalo prošlog leta u parku, gde inače dolaze različite neformalne grupe. Harryjeva grupa počela je “flash mob” akcije: na Dan zaljubljenih, na primer, okupili su se u poznatoj pešačkoj zoni Stari Arbat i delili poruke o istopolnim temama.

Internet inicijativa “Deca 404” (broj 404 označava kod za grešku na web stranici koja ne može da se otvori) prikuplja svedočenja queer omladine iz cele Rusije – upravo maloletnih koje zabrana propagande štiti. Svedočenja ovih izolovanih klinaca su stravična. Ali, kao i Harryjev aktivizam, oni pokazuju neizbežnu dinamiku: čak iako uspon pokreta za queer prava izaziva reakciju, ona (reakcija) podriva samu sebe time što učvršćuje odlučnost pokreta i ukazuje (čak i kroz mržnju) postojanje grupe ljudi koji su dugo bili nevidljivi.

“Vlada nam kaže da su Rusi homofobični”, kaže Vinnichenkova, “ali naše iskustvo pokazuje da je to značajna manjina. Arkhangelsk je tolerantan grad. No, naravno, državne akcije ga mogu učiniti manje tolerantnim.”

Dok su nacionalni mediji pod državnom kontrolom kontinuirano neprijateljski raspoloženi, Rakurs je pronašao neočekivanu podršku u lokalnoj štampi.

Vinnichenkova me je upoznala sa novinarom Alekseyem Filatovim, koji prati Rakurs za lokalni portal. On ne vidi razloge da ova priča ne bude ispraćena “objektivno, poput svake druge teme”. Dodaje: “Kakva god da su nečija lična osećanja, mora se priznati da se svet menja.”

Svi koje sam upoznao u Rakursu slažu se da bi zapadni aktivizam u njihovu korist trebalo da se pojača pre Zimskih olimpijskih igara koje počinju u februaru u Sochiju, ako ništa drugo – onda bar da bace svetlo na njihove neprilike. Ipak, masovni bojkot vodke ili Koka Kole (sponzora Olimpijade) su mač sa dve oštrice: on učvršćuje zvanično mišljenje da su lezbijska i gej prava opsesija dekadentnog, komercijalizovanog Zapada, od kojeg se ruske vrednosti moraju braniti.

Postoji samo jedan izlaz iz ovog zamršenog klupka: da Rusi glasno daju podršku seksualnim manjinama. Ono što je najinspirativnije kod grupa kao što je Rakurs, koje deluju u zabačenim sredinama kakva je Arkhangelsk, je kontrapunkt koji one predstavljaju samim svojim postojanjem – kontrapunkt zvaničnom mišljenju da su homoseksualci opasni otpadnici ili, još gore – zlostavljači dece.

U Arkhangelsku, Varya i njeni prijatelji udaljili su se od alternativne muzičke scene. “Sada smo odrasli”, kaže, “imamo decu, imamo posao.”

Podiže nalepnicu koju je pronašla u autobusu i dodaje: “I moramo da se borimo protiv ovoga.”

*NYTimes.com

**Preveo Dušan Komarčević