O izgradnji stambenog kompleksa na mestu tvornice Beko ispod Kalemegdana u Beogradu govori se već nekoliko godina, ali se tek u petak, i to na jednom portalu na engleskom jeziku, pojavila vest da su radovi na pripremi izgradnje počeli. S obzirom na to da detaljnih informacija još nemamo, samim tim ni potvrdu da li je ovo tačno, sem činjenice da nisu rešeni imoviniski odnosi i da gradnja ne bi smela da krene dok se na to pitanje ne stavi tačka, smatramo da je ovo dobar povod da podsetimo o čemu se radi. Zato objavljujemo tekst koji sažima suštinu problema vezanih za taj projekat.

************************************************************

Sedmog februara 2011, jedan od najpoznatijih i najpraćenijih blogova o arhitekturi, s fokusom na objavljivanje novih projekata, Dezeen, objavljuje tekst naziva “Koncept vile za golf i spa rizort, Dubrovnik, Hrvatska - Zaha Hadid Arhitekti” (“Concept Villas for Golf and Spa Resort, Dubrovnik, Croatia by Zaha Hadid Architects”). Uz kratko uredničko pojašnjenje da je svrha projekta “definisanje arhitektonskog stila budućeg odmarališta”, tekst u potpunosti prenosi saopštenje o projektu koje je priredila marketinška služba ovog, u svetu jednog od najpoznatijih arhitektonskih biroa. Tekst projekta za dve tipske vile za apartmansko golf naselje u zaleđu Dubrovnika, dotiče se prostornog konteksta tek u par rečenica, uglavnom hvaleći pogled na dubrovački Stari grad, i važnost vizura. Nastavak je, gotovo generički opis arhitektonske dispozicije programa u odnosu na zadat projektni zadatak.

Zbog čega započeti tekst koji se bavi analizom “preuređenja” bloka oko zgrade Beka, pričom o projektu Zahe Hadid na Srđu? Gotovo dve godine kasnije, petog decembra 2012, na istom portalu objavljen je projekt “Beko Masterplan - Zaha Hadid Arhitekti”, u trenutku kada je bio na javnom uvidu u podrumu jedne od beogradskih gradskih institucija. Ova dva projekta su sličnija nego što se čini, i to ne samo zbog toga što ih povezuje ista arhitektica. Interesantno, objavljeni tekst nije stigao iz arhitektonskog biroa, već od strane organizatora Beogradske nedelje dizajna, iza kojih stoji jedna od većih marketinških agencija u Beogradu, glavnog promotera plana. Tekst, u najboljem maniru marketinškog teksta, gotovo slavi vizionarstvo grčkog developera da odabere projekt koji će Beograd napokon staviti na mapu i “postaviti nove standarde na srpskom tržištu, kao i tržištu jugoistočne Evrope, posebno vezano za standard života, ali i u polju arhitekture i građenja.” Ono što samo provejava kroz tekst o projektima na Srđu, u tekstu o Beku postaje potpuno otvoreno, arhitektonski projekat se “prodaje” tako što se prodaje ideja životnog stila čiju sliku projekt treba da stvori. Dodatno, arhitektonski program se ne pravi u odnosu na potrebe i potencijale grada, već, na sličan način na koji se planira marketinška kampanja za neki proizvod, u odnosu na sliku u medijima koja želi da se postigne.

Cilj oba projekta, i novog plana za Beko, i golfa na Srđu, je redefinisanje velikih prostornih celina koje imaju potencijal da ključno utiču na budući razvoj grada. Primat i pritisak tržišnog načina mišljenja o gradu kao preduzeću koje treba da proizvodi višak vrednosti, i koji podrazumevaju da je prostor grada primarna roba kojom grad raspolaže, utiču na način na koji Grad pristupa ovakvom tipu projekta. Gradske vlasti, umesto da se bavi razvojem celog grada, ulažu u infrastrukutru i razvoj onih delova grada za koje postoji zainteresovani (komercijalni) investitor, uz nadu da će se profit privatnog investitora preliti i na grad, i tako opravdati budžetsko investiranje u opremanje isključivo onih prostora za koje postoji poznati investitor. Za Grad, investitor je Investitor, benevolentni spasilac koji će pokazati šta i kako s gradom treba. Radi se, dakle, o potpunom prihvatanju ideje investitorskog urbanizma. Sa jedne strane, grad odustaje od ideje planiranja, iako se nominalno prave generalni planovi, što je u stvari jasan znak da grad odustaje od bilo kakve konceptualizacije, ukoliko prostor ne zadovoljava kriterijum robe koju treba po svaku cenu i što pre je moguće eksploatisati. Dakle, imaginacija prostora dolazi isključivo iz pozicije investitora, a nikako iz društvenog imaginarijuma. Lefevr (Lefebvre), francuski teoretičar koji je promovisao sintagmu „pravo na grad“, napade na javni prostor definisao je kroz investitorsko planiranje i urbanizam koji se u stvari osmišljavaju i izvode, bez sakrivanja, za tržište i sa namerom profita. Ono što je novo tu, jeste da investitori više ne prodaju (samo) kuće ili zgrade, već se sada bave prodajom imaginacije. Ovako postavljen sistem vrednosti, gotovo potpuno briše iz jednačine usmeravanja razvoja grada, građane, ne samo kao one aktere na čiji život te odluke direktno utiču, već kao i one koji doprinose ekonomiji grada, bukvalno, plaćanjem poreza i potrošnjom, ali i mnogo više “kapitalom” proizvedenim svakodnevnim životom u interakciji, posebno sa javnim prostorom. Uloga građana u donošenju odluka svodi se na povremeno davanje mišljenja o projektima koji su već završeni, i gotovo odlučeni, i glasanje na lokalnim izborima, i nikada nije vezana za konceptualizovanje budućnosti. Pored uloge građanina kao pasivnog potrošača, ovakav sistem mora da predvidi i arhitektu, koji je protagonist tek manje ili veće umešnosti u oblikovanju prostora na osnovu parametara koje dobiju od strane investora i urbanista, gde se bolje meri količinom kvadrata za prodaju “uguranih” na lokaciju, i spektakularnošću oblika.

Jedna od osnovnih odlika (star)arhitekture je da se ne dovodi u pitanje poreklo kapitala i proces kojim je došlo do projekta na kome su angažovani, niti njegovu primerenost u lokalnom kontekstu. Sa druge strane, profesionalna arhitektonska scena, prihvata ta pravila i često je sklona da “oprosti” poreklo neke arhitekture ukoliko se ona smatra formalnim pomakom u disciplini. Zbog toga i ne treba da čudi stav arhitekte Vuka Đurovića iz CEP-a, koji je bio izrađivač plana detaljne regulacije za blok omeđen ulicama Dunavska, Tadeuša Košćuška i bulevarom Vojvode Bojovića, koji je, upitan da li će novi objekti zakloniti tvrđavu odgovorio: „Sve što nacrt plana predviđa u skladu je sa uslovima koji su dali i gradski i republički zavodi za zaštitu spomenika kulture. Voleo bih i ja da to bude park, ali da je država htela da to napravi, ne bi joj trebalo pedeset godina za to, niti bi to prodala privatnom investitoru“1.

Ova izjava upućuje na dva ključna mesta u, i za razumevanje “slučaja Beko”. Prvo, da je “država prodala Beko privatnom investitoru”, a drugo da je sve što je u planu napravljeno “u skladu sa uslovima” i po propisima. Pitanje da li bi sudbina bloka Beko bila drugačija da su država ili grad raspolagali tim prostorom (primer privatizacije Luke Beograd ne otvara puno prostora za optimizam), ali to ovde nije bio slučaj. Beko (zgradu fabrike) prodao je Odbor poverilaca Beko (fabrike) u stečaju, grčkom investitoru Lamda Development. Grad Beograd otvara prostor za transformaciju bloka oko fabrike Beko, promenama prostornih planova. Zona bloka je važećim Generalnim urbanističkim planom (GUP) označena kao gradski centar. Ovo je tehnička kategorija, koja ne podrazumeva da je zona centar grada, već da se u njoj nalazi koncentracija različitih, uglavnom javnih funkcija, koje su dominantne, i uključuje stanovanje i zelenilo u svoju strukturu. Nakon što je obezbedio vlasništvo nad pomenutim prostorom, grčki investitor inicira promenu Plana detaljne regulacije (PDR). PDR je osnovni operativni alat koji prevodi GUP u konkretne parametre po kome će se neki prostor oblikovati. On je dokument na nivou zakona na osnovu koga se donose sve odluke u prostoru, i definišu parametri za buduće građenje. Jedan od osnovnih zadataka izrade PDR-a je utvrđivanje javnog interesa za neku lokaciju, i taj proces je utvrđen procedurom po kojoj izrađivač plana (Urbanistički zavod Beograda, ili privatni biro sa licencom za izradu urbanističkih planova) kontaktira sve javne institucije od značaja za lokaciju i od njih dobija uslove za lokaciju. Izrada PDR-a je bojno polje na kome se prelama želja investitora za što više kvadrata i komercijalnijim sadržajima, zarad većeg profita i većeg manevarskog prostora za špekulisanje, i svih ostalih javnih interesa. Izradu PDR-a finansira investitor. Do usvajanja novog PDR-a u martu 2012. godine, područje bloka Beko bilo je regulisano Detaljnim urbanističkim planom (DUP) Kalemegdan donetim šezdesetih godina. Grad Beograd je odobrio da se prilikom izrade novog PDR-a, područje bloka izdvoji iz šire celine i planira i programira kao nezavisna celina. Time je narušena ideja da tako veliki gradski potez, treba sagledati u širem neposrednom kontekstu i celini, koja dodatno postaje bitna kada se sagleda centralna pozicija bloka Beko u odnosu na postojeće gradske panorama/vizure, i važnost Kalemegdana, kao neposrednog zaleđa, ne samo za identitet celog Beograda, već i Srbije. U Evropi je uobičajena praksa da za tako bitnu lokaciju grad uključi kao jedan od investitora u proces, često korišćenjem prava prvootkupa ili kupovinom zemlje po tržišnoj ceni, Grad Beograd, i na primeru ove lokacije se vodi neoliberalnim prostornim politikama da tržište najbolje može da odredi šta je potrebno nekom prostoru. Da bi do kraja shvatili drugo ključno mesto moramo razmotriti konceptualnu promenu koja se dogodila prelaskom iz socijalizma u (predatorski) kapitalizam u tretmanu prostora.

Beograd je, kao i svi ostali gradovi bivše Jugoslavije, ušao potpuno nespreman, posebno sa planerske strane, u period posle socijalizma, u kome je prostor od resursa postao roba. Zakonom je bilo regulisano da se prostor planira “u skladu sa ciljevima društvenog i ekonomskog razvoja, očuvanja i racionalnog korišćenja prirodnog bogatstva i zaštite i unapređenja životne i radne sredine”, a zasnovano na “pravu i dužnosti radnika i svih radnih ljudi da raspolažu prostorom, čuvaju prirodne i radom stvorene vrednosti”2 Devedesetih, institucije, kao i celo društvo, fokusirane na preživljavanje, nisu se niti uspostavile kao demokratske, niti pripremile za rad u tržišnim uslovima, to jest, nikada nije promišljeno, kako se u situaciji u kojoj postoji slobodno tržište određuje javni interes, ko u tom procesu odlučuje i najbitnije, kako se u taj proces uključuju građani. Tačke uključivanja građana u proces planiranja, nisu se puno promenile iz perioda kada se mislilo da zbog toga što se planira za narod i ne treba puno pitati taj isti narod. Krhka demokratičnost institucija, pod udarom neoliberalnih transformacija posle 2000. i krupnog (i krupnijeg) kapitala, nestala je, a institucije su počele da rade za slobodno tržište.

U tom kontekstu, procedure, koje su u slučaju bloka Beko u potpunosti ispunjene (proces promene Plana detaljne regulacije trajao je pune četiri godine), ne mogu biti zalog čuvanja javnog interesa, zbog toga što su od nastanka, kao sredstva definisanja i očuvanja javnog interesa, različitim procesima subverzije i mimikrije deregulisane u instrumente koji služe da obezbeđuju korist kapitalu. Izradu Plana detaljne regulacije, na osnovu uslova koje daju gradske institucije, plaća sam investor, zato se i može čuti, kada se postavi pitanje zbog čega se ne uslovi malo više, ako ništa drugo, način utvrđivanja javnog interesa i programa, “ko smo mi da nekom ko je kupio, i ko želi da investira svoj novac, kažemo šta da uradi sa svojim novcem”. U tom kontekstu, realno pitanje onda i postaje, ko smo to mi?

U slučaju bloka Beko pojavila se grupa građana koja je odlučila da postavi pitanje javnog interesa i načina na koji je došlo do promene plana detaljne regulacije bloka, i ukaže na one u lancu donošenja odluka za koje sumnjaju da nisu postupili po propisima i da su izašli iz svojih ovlašćenja. Ta grupa građana, uglavnom urbanista i arhitekata po struci, nije uspela da omasovi svoj protest, niti da svojim prigovorima u svim fazama procesa promeni njihov ishod, time pokazavši da je upitno da li i taj suženi prostor za uticaj građana na promene koje se tiču njihove svakodnevice u gradu stvarno postoji ili se samo formalno odigrava. Iako se može reći da je neuspešna, njihova inicijativa pokazala je koliko je neophodno prisustvo građana kao korektivnog faktora koji čuva, definiše, i usmerava javni interes. Zbog toga je zgodno ponovo se vratiti na slučaj Srđa, gde postoji šira građanska inicijativa “Srđ je naš!” koja deluje u saradnji sa Društvom arhitekata Dubrovnika, čiji je pritisak odigrao ključnu ulogu u tome da Županija odbije ovaj, po mnogo čemu, neadekvatan plan. U trenutku kada se pojavio projekat Zahe Hadid, građanske inicijative doživele su ga kao skretanje diskusije u javnosti sa teme da li je iznad dubrovačkog Starog grada potrebno sagraditi ekskluzivni i zatvoreni kompleks namenjen golfu, veličine Starog grada, koji bi infrastrukturno bio opremljen poreskim novcem i od strane grada, kada je to jedini prostor ostao Dubrovniku da se širi i sagradi neophodne javne institucije - na teme estetike.

Interesantno je da se oko bloka Beko priča fokusirala na odgovornost i ulogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture, uglavnom na nivou Republike, iako je u proces bio uključen i Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Iako tema zaštite nasleđa, ovde ima puno smisla zbog neposredne povezanosti ove lokacije sa lokacijom Kalemegdana, fokus na jednu od perifernijih tačaka u odlučivanju, pomerio je diskusiju javnosti u polje prepucavanja onih koji su protiv razvoja i čuvaju svaku malu kuću i onih koji su za progres. Otvaranje diskusije baš na ovoj tački zasluga je prvenstveno aktivista, od kojih su neki i sami službenici Zavoda, koji su insistirali na nekim nadležnostima Zavoda koje su možda mogle da promene ishod projekta. Sa druge strane, postoji pitanje koliki je kapacitet i stvarna mogućnost Zavoda da stvarno bude ono što se od njega očekuje, brana javnog interesa koja proaktivno razmišlja i budućnost, a ne samo čuva materijalne ostatke prošlosti. Jedan od zaključaka ovog slučaja svakako može biti da je neophodno ponovo promisliti institucije koje se bave planiranjem grada, i načina na koji zastareli alati kojima barataju nisu u stanju da se nose sa pritiscima slobodnog tržišta. Ilustrativan primer je činjenica da je važeći Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. i da je potpuno, čak i terminološki, neprimeren 2012. ili 2013. godini.

Kada je privreda lošim privatizacijama i pritiskom prelaska na privatno vlasništvo uništena, blok Beko u kome nema proizvodnje, još više postaje vidljiv u svojoj “neprimerenosti” u odnosu na centralnu poziciju koju zauzima u gradu, i neupitno je da je tom prostoru trebalo da se desi proces koji bi promišljao, u kontekstu celog grada, šta takav blok treba ubuduće da predstavlja i sadrži. To se nije dogodilo, ali je moguće da će nasleđe bloka Beko biti da će se probuditi veća javna svest oko prava na grad i uticaja građana. Sada kada se pojavio i urbanistički projekt Zahe Hadid, bitno je truditi se da se kritika i diskusija oko projekta ne svede isključivo na estetski kriterijum. Postojeći mediji koji se bave arhitekturom, gotovo su potpuno neupotrebljivi, zbog toga što je estetika jedina razina na kojoj se bave projektima, i to je sigurno polje u kome se mora desiti promena, ne samo ako želimo kvalitetniju profesiju, već i ako želimo kvalitetniji prostor grada. Neophodno je insistirati da prava kritika projekta mora da počiva na kritici procedura i donošenja odluka, i truditi se da se one promene. Samo tako, moći ćemo da utičemo na definisanje javnog interesa i da budemo, kao građani, korektivni faktor da budući razvoj grada ne postane u potpunosti potčinjen interesima kapitala.

Autorka teksta želi da se zahvali Ivi Marčetić za vredne komentare koji su pomogli pri oblikovanju teksta.

fusnote:

1 Izjava objavljena u tekstu “Beogradsku tvrđavu guta stambeno-poslovni kompleks” Politika 29. septembra 2011.

2 izvor:  Zakon o planiranju i uređenju prostora iz 1985.

reference: Concept Villas for Golf and Spa Resort, Dubrovnik, Croatia by Zaha Hadid Architects (pristupljeno 13.01.2013), Beko Masterplan by Zaha Hadid (pristupljeno 13.01.2013.)

* Tekst je objavljen u biltenu Ko gradi Grad gde možete naći sve potrebne informacije vezane za ovaj slučaj. U narednim nedeljama trudićemo se da se što detaljnije i preciznije bavimo ovom temom. Ako imate bilo kakve informacije ili jednostavno dobru volju da pomognete javite se na kontrapress1@gmail.com

* Pratite i FB grupu