Potpisom na ugovor o zajmu kineskog kredita za izgradnju novog bloka termoelektrane Kostolac neće se samo otvoriti nova radna mesta i debata o klimatskim promenama. Zbog većeg snabdevanja elektrane moraće se širiti i rudnici. A to znači da će ljudi koji generacijama žive na svojim imanjima, a koji se sada nalaze u očajnom ekološkom stanju u blizini kopova – morati raseliti. Ta sudbina očekuje i brojne meštane Kostolačkog, Kolubarskog, a čini se i Štavaljskog regiona.

U analizi raseljavanja u Srbiji u odnosu na međunarodne standarde koji je sastavila pravnica Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) Tamara Gulka navodi se da projekti izgradnje infrastrukture često mogu biti povezani sa korupcijom, odnosno sa netransparentnim i nedemokratskim odlučivanjima. Naime, kako Gulka objašnjava, određeni projekti se proglase javnim interesom, time zadobiju tehničku  i finansijsku podršku javnih institucija, finansiranje iz budžeta, pa svi rizici neuspešnosti ili neisplativosti postaju dug celog društva.

PRINUDNO RASELJAVANJE

Raseljavanje se smatra prinudnim kada pojedinci ili lokalne zajednice obuhvaćene projektom nemaju pravo da odbiju ili spreče otkup zemljišta koji dovodi do izmeštanja, a zakonski osnov za to se nalazi u Zakonu o eksproprijaciji Republike Srbije čija bi primena uslova trebala biti u skladu sa univerzalnim poštovanjem i uvažavanjem ljudskih prava i sloboda, a naročito prava na primereno stanovanje i poboljšanje životnog standarda. U suprotnom, prinudno raseljavanje može prouzrokovati dugoročne probleme, osiromašenje porodica i lokalnih zajednica.

Upravo radi predupređivanja katastrofalnih posledica koje po lokalno stanovništvo mogu da donesu nedobrovoljna raseljavanja, Svetska banka je 1990 godine izašla sa izuzetno preciznom i do dan danas merodavnom politikom koja objašnjava kako i na koji način se priprema, sprovodi, prati i na kraju dovršava raseljavanje. Ta politika nije nastala kao slučajna i samovoljna odluka Svetske banke, već je bila produkt izuzetno teških projekata iz kojih je nastala potreba da se uspostave jasne i nedvosmislene norme, posebno u slučajevima nedobrovoljnih (tzv. prinudnih) raseljavanja.

Jedna od prvih i temeljnih poruka je da bi se raseljavanje trebalo, kad god je to moguće, izbegavati i minimalizovati, ali ne po cenu da žitelji ostanu u blizini budućih infrastrukturnih instalacija, koje su najčešće i veliki zagađivači. Jedno od osnovnih ustavnih prava je i pravo na zdravu životnu sredinu i zdrav život.

POLITIKE I OKVIRI

Srbija kao potpisnica Evropske konvencije o ljudskim i ekonomskim pravima, obavezna je da obezbedi kvalitetnu i održivu životnu sredinu, kao i da obezbedi nepovredivost doma

Tamara Gulka u svojoj studiji dodaje kako sve međunarodne finansijske institucije (EBRD, Svetska banka, Evropska investiciona banka) primenjuju principe koji zahtevaju da svi projekti budu usklađeni sa politikama o nedobrovoljnim raseljavanjima koje su detaljno regulisane u ekološkim i socijalnim politikama ovih banaka. Tako na primer Svetska banka ima politiku OP 4.12 – Involuntary resettlement. Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) ima politiku u okviru operacione politike koja se bavi ekologijom i socijalnim uticajima operacija banke – environmental and social policy.

No, kod nas je uopšteno govoreći, institucionalni okvir za nedobrovoljno raseljavanje nepostojeći jer se primenjuju samo norme zakona o eksproprijaciji, koje često dovode do nelogičnosti i sistemskog kršenja prava. To je posebno težak problem u slučajevima kada objekti na koje se eksproprijacija odnosi nisu legalizovani, jer se u tom slučaju smatraju nelegitimnima i vlasnici nemaju nikakva prava na naknadu. Sa druge strane, politike međunarodnih finansijskih institucija jasno smatraju da objekat koji se godinama i decenijama koristi kao mesto stanovanja ne može da se tretira kao ilegalan, nego bi trebao da ima punu zaštitu i pravo kao i legalni objekti.

Zakon o eksproprijaciji u Srbiji je kompatibilan sa politikama međunarodnih finansijskih institucija., ali postoji nekoliko izuzetaka i oblasti koje nisu regulisane našim pravom, a predviđene su u politikama stranih banaka koje su finansijeri. Gulka navodi primer kompenzacija koje se određuju prema zamenskoj vrednosti, osiguravanju povratka na nivo životnog standarda i izvora zarade pre implementacije projekta, osnivanje komisije za obradu žalbi i uspostavljanje žalbenog mehanizma, pomoć licima koja nisu nosioci prava, obezbeđenje kolektivnog preseljenja, uspostavljanje procedura za monitoring i evaluaciju, obaveštavanje javnosti i konsultacije...

Projekti koji za posledicu imaju prinudno raseljavanje, odnosno eksproprijaciju, su u Srbiji do sada najčešće bili finansirani od strane međunarodnih finansijskih institucija (u Kolubarskom basenu finansijer projekata je EBRD), a dolaskom investitora iz Kine se komplikuje ta situacija.

No, CEKOR ukazuje i da je raseljavanje lokalnog stanovištva u Kolubarskom basenu radi potrebe širenja rudarskih kopova predstavljalo očigledan primer nepoštovanja nacionalne legislative, kao i nepoštovanja obaveza preuzetih potpisivanjem ugovora o kreditu sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj. Poslednjih 10 godina, pitanje širenja kopova je povezano sa rešavanjem problema raseljavanja lokalnih zajednica, zbog toga što kopovi svojim širenjem ulaze u naselja i time utiču na preko 6000 porodica.

Korisnik eksproprijacije u kolubarskom regionu je javno preduzeće EPS, koje je tokom godina raselilo (dobrovoljno i nedobrovoljno) stotine domaćinstava, dva sela kompletno, i deset sela delimično.

NEPRAVILNOSTI

Razne nepravilnosti koje su se javljale tokom godina prouzrokovane su nedostatkom sredstava predviđenih za eksproprijaciju (i njihovom zloupotrebom koja je rezultovala hapšenjem 7 osoba koje su bile na visokim položajima u vezi sa zloupotrebom oko eksproprijacije), nepoštovanjem rokova, kao i potpunim nedostatkom bilo kakve unutrašnje nadzorne kontrole.

Nepoštovanje planske dokumentacije i dinamike u slučaju Vreoca i potpuni nedostak planske dokumentacije i akcionih planova za raseljavanje u slučaju drugih naselja (Kalenić, Radljevo, Baroševac, Junkovac, Brgule) dovelo je do toga da su domaćinstva raseljavana nasumično, vrednost njihove imovine je često bila podcenjena, a nisu retki slučajevi u kojima su zbog blizine kopa koji se širi  ljudi morali da napuste svoje kuće bez prethodno izvršene eksproprijacije.

Građanima Vreoca nikada nije prezentovan plan novog naselja i nove infrastrukture. Kompletno preseljene je trebalo biti završeno 2014, a trenutno je tek oko 50% stanovništva iseljeno. Ostali građani žive u neizvesnosti i pravnoj blokadi jer ne mogu ništa da urade sa svojom imovinom, a ni da je otuđe ili prodaju, jer je proglašena javnim interesom.

Takođe, obaveza za formiranjem interne komisije za obradu žalbi pogođenog stanovništva u okviru EPSa kao preduzeća – nije se pokazala kao uspešna. EPS je 2011. godine, nakon potpisivanja ugovora o kreditu sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, kao jednu od ugovornih obaveza preuzeo uspostavljanje žalbenog mehanizma, štampanje pravilnika rada i deljene istog građanima kako bi znali svoja prava. Pravilnik rada žalbene komisije usvojen je tek februara ove godine – dve godine nakon postpisivanja ugovora i uspostavljanja obaveze. Posledicu toga predstavlja stanovništvo koje je potpuno nezaštićeno, bez mogućnosti žalbe i zaštite svojih osnovnih ljudskih prava. Izostanak žalbenog mehanizma dovodi do izostanka vođenja evidencije, i mogućnosti evaluacije nakon završenog projekta.

NOVI IGRAČI

Pravnica CEKOR-a Tamara Gulka je izradom ove studije imala nameru da podstakne diskusiju i bliže upoznavanje ove osetljive teme o kojoj se obično ne govori dok se potpisuju veliki ugovori. Ipak, trebamo biti svesni da svoj komfor i trošenje struje negde na kraju priče nekome pada nauštrb, a dužnost društva je da štetne posledice tih činjenja smanji na minimum. Stoga se ekolozi pitaju kako će to da se desi u pogledu novih dalekoistočnih investitora sa nejasnim procedurama kada nije dalo očekivanog efekta ni sa poznatim evropskim finansijskim institucijama.