U Johanesburgu, u društvu dragih prijatelja poput Nadine Gordimer, proglašen sam ambasadorom savesti organizacije Amnesty International. Bio sam sretan što primam ovakvo priznanje od članova najvećeg svetskog pokreta koji se bori za ljudska prava. Dirljivo je da je nagrada inspirisana stihovima velikog irskog pisca Seamusa Heaneya  “Iz Republike savesti”, koja nas podseća na naše dužnosti.

Their embassies, he said, were everywhere
but operated independently
and no ambassador would ever be relieved.

Kao i Amnesty International, i ja se borim za pravdu i ljudska prava dugo godina. Povukao sam se iz javnog života, ali dok god postoji nepravda i nejednakost na svetu, niko od nas ne može u potpunosti da se smiri. Moramo biti još snažniji.

Kroz rad fondacije i dečjeg fonda “Nelson Mandela” i fondacije “Mandela Rhodes”, nastavljam  borbu za ljudska prava. Ove tri humanitarne organizacije koje rade u moje ime, imaju zadatak da nastave posao u važnim oblastima kojima sam posvetio život: deca i omladina, sećanje i dijalog i stvaranje novih generacija moralnih lidera.

Želja mi je da ova nagrada pomogne svim aktivistima širom sveta da osvetle nadu za zaboravljene zarobljenike siromaštva. Kao ropstvo i aparthejd, siromaštvo nije prirodno. Ljudi su ti koji su stvorili i tolerisali siromaštvo, i oni su ti koji će ga prevladati.

Prevladavanje siromaštva nije gest milostinje. To je čin pravde. To je zaštita osnovnih ljudskih prava. Svi, na bilo kom mestu na svetu, imaju pravo da žive dostojanstveno, oslobođeni straha i ugnjetavanja, oslobođeni gladi i žeđi, slobodni da se izražavaju i udružuju svojom voljom.

Ipak u novom veku milioni ljudi ostaju zatvoreni, porobljeni i u lancima. Ogromno siromaštvo i nejednakost su užasna zla našeg vremena – vremena u kojem svet istovremeno postiže fantastičan napredak u nauci, tehnologiji, industriji i gomilanju bogatstva.

Dok postoji siromaštvo, nema prave slobode. Amnesty International ima pravo da ustane protiv kršenja prava koja vode  ka siromaštvu i produbljuju ga.

Ljudi u siromaštvu su poslednji koji mogu da učestvuju u politikama koje oblikuju njihovu budućnost. Ali imaju pravo da kažu.  Ne smeju biti naterani da sede ućutkani dok svet  “napreduje” na njihov račun. Pravi napredak je nemoguć bez učešća onih kojih se to tiče.

Uzmimo pravo na dom. Tri miliona ljudi u Africi je iseljeno iz neformalnih naselja od početka veka.

Videli smo i pošast koju je napravio HIV – Aids u Africi, desetkujući živote naših ljudi, posebno onih koji žive u siromaštvu. Svi mi – bogati i siromašni, vlade, kompanije i pojedinci – delimo odgovornost da obezbedimo svakome pristup na informacije, značaj prevencije i lečenje. Polazna tačka mora da nam bude poštovanje prava pojedinca.

Znamo da su ljudi najviše pogođeni virusom HIV – Aids već marginalizovani. Znamo i da su unutar te grupe, žene još marginalizovanije i podnose najteži teret. Kao kćerke, majke, sestre i bake, svaki dan žive realnost ove pandemije.

Žene ubijaju iz drugih razloga koji se mogu sprečiti. Jedna žena umre u minuti zbog razloga vezanih za trudnoću. Gde živi većina žena o kojima govorim? U zemljama koje su u razvoju – u siromaštvu. Amnesty International radi na tome da prava učini realnim za žene, kroz rad na siromaštvu i kampanju protiv nasilja sa kojim su suočene.

Žene i devojke trebaju sigurno okruženje da uče i rade. U ovom trenutku, diskriminacija i nasilje pogoršavaju mogućnost pristupa osnovnim veštinama koje su im neophodne da se izbore za svoja prava. Ako devojke nemaju sigurno i nediskriminirajuće okruženje kako bi se obrazovale ili zaposlile, posledice će obeležiti njihov život, oduzimajući im izbor i slobodu koju uzimamo za gotovo.

Žene i devojke koje žive u nasilnim vezama, na primer, nisu u mogućnosti da se oslobode nasilnika jer su finansijski ovisne o njima. Ova ravnoteža moći, i njen uticaj na širi kontekst, mora biti pomerena.

Govorio sam ranije o potrebi za tačkom preokreta. Mislim da je nagrada za ambasadora savesti korak bliže tome. Nadine Gordimer me podsetila na razgovor koji smo vodili 1998. godine kada sam rekao “Želim da vidim okruženje u kojem mladi ljudi naše zemlje imaju realnu šansu da razvijaju mogućnosti koje će im obezbediti bolji život… To je suština razvoja.”

Ukoliko svi aktivisti za ljudska prava širom sveta veruju u ovo, ponašaju se u skladu s tim uverenjem i ubede druge da u to veruju – imaćemo našu tačku preokreta.

* Verzija govora koji je Nelson Mandela održao u Johanesburgu kada je postao ambasador savesti Amnesty Internationala objavljena u Guardianu

** Prevela Žarka Radoja