Ponovo sazvan da razgovara na temu krize u Siriji, Donji dom se istakao ovog četvrtka. Istakao se više zbog postignutog političkog rezultata nego zbog razloga zasedanja. Nisu govori bili ti koji su najvažniji. Ono što je zaista bitno može biti sažeto u poznatu ustavnu stavku koja kaže da je izvršitelj snosi zakonsku odgovornost. Upravo je to ono što se desilo u četvrtak. Vlada je sprečena da preduzme preuranjen i nepromišljen napad na Siriju jer nije mogla da obezbedi dovoljno glasova podrške. Drugim rečima, parlament je uradio svoj posao kada je to stvarno bilo važno.

Glavni gubtinik posle ovih sedamdeset i dva politička sata je nesumnjivo Dejvid Kameron. Premijer se vratio sa odmora ove nedelje očekujući da će moći da obezbedi većinu u Donjem domu za rani napad ujedinjenih američkih i britanskih vojnih snaga kao odgovor na upotrebu hemijskog oružija u Siriji. Tri dana kasnije, ta namera mu je propala, iako je on i dalje tu da se bori i možda i pobedi. Kombinacija pritisaka, koji uključuju javno mnjenje, vojnu opreznost, nesigurnost Konzervativaca i dobro sprovedenu protiv-startegiju Laburista, naterala je gospodina Kamerona da se povuče i uspori svoje ambicije. Umesto blanko čeka koji je tražio, poslanici su gospodinu Kameronu dali krajnje uslovnu izjavu o svojoj spremnosti da plate kasnije.

Izrazito neobična priroda ovog poniženja možda nije bila očigledna u samom parlamentu, gde je gospodin Kameron zapravo imao ispoliran nastup. Ipak, za premijera je ovakav gubitak kontrole nad ključnim pitanjem inostrane politike poraz gotovo bez presedana. Planirani napad projektilima na Siriju se ne moze porediti sa Sueckim ratom iz 1956., Norveškom debatom iz 1940. ili Qferom Čanak iz 1922. godine, koji su doveli do pada premijera u dvadesetom veku. Međutim, to je ipak ponižavajući obrt. To je podsetnik da su stvari drugačije u podeljenom parlamentu i da je kontrola gospodina Kamerona nad sopstvenom partijom i vladom znatno oslabila.

Laburistička partija zaslužuje veliko priznanje za mudriji kurs koji je sada parlament nametnuo premijeru. Ovog četvrtka, govoru Eda Milbanda je nedostajala rečitost gospodina Kamerona, ali je odluka laburista da brane svoju poziciju tokom debate o Siriji bila neophodni temelj za rezultat koji je usledio. Insistiranje laburista da bi međunarodni zakon i saradnja trebalo da budu u srcu odgovora na moguću upotrebu zabranjenog hemijskog oružja od strane Asadovog režima, nije trebalo da bude neophodna s obzirom da Irak još uvek baca senku na ovu dimenziju inostrane politike.

Ipak, ovo je pobeda od suštinskog značaja za višestrani umesto jednostranog pristupa. Treba čestitati gospodinu Milbandu na insistiranju da se Britanija drži odgovarajuće procedure i zakona. Isto tako treba primetiti spremnost gospodina Kamerona da promeni pristup. Obojica su naučili lekciju 2003. godine.

Promišljeniji pristupa Siriji nije samo argument o važnosti procedure. To je argument o političkoj efikasnosti. Najvažniji cilj u trenutnoj fazi Sirijskog rata je da se zaustavi korišćenje hemijskog oružija. Najbolji način da se to postigne je da se slučaj nanovo predstavi nacijama sveta i ponovi kako upotreba hemijskog naoružanja mora uvek biti nedopustiva, tako što će se ustanoviti da je došlo do kršenja ove globalne zabrane i tako što će se obezbediti njeno poštovanje. Svetska poruka ima najviše efekta kada ima široku podršku.

Nekoliko stvari se desilo u četvrtak koje su ubrzale ovaj proces. Posle izveštaja obaveštajne službe britanske vlade koji daje procenu upotrebe hemijskog oružja od 21. avgusta, uslediće i onaj iz Vašingtona. Britanski dokument se vidno muči da nađe odgovarajuće motive, ali zaključuje da je vrlo verovatno da je Asadov režim odgovoran za smrt i trovanja tokom napada na predgrađa Damaska prošle nedelje. Izveštaj UN inspektora će značajno doprineti znanju koje posedujemo o ovom događaju. Zvanična pozicija, kako je to naznačeno u stavu britanskih zvaničnika objavljenom u četvrtak, je da je najbolji način da se odgovori onaj u okviru povelje Ujedinjenih Nacija, ali i da postoji pravo, koje se bazira na humanitarnim osnovama,  da se deluje protiv onih koji upotrebljavaju hemijsko oružije u slučaju da je put preko UN blokiran vetom. Potrebno je nekoliko dana da bi se dala procena. Ovi odmereni koraci su pravilan pristup. Najpre dokazi, a potom presuda, a ne obrnuto kako se desilo sa Irakom.

Debata o Siriji i hemijskom oružiju još uvek nije završena. Ipak, čini se da je došlo do promene u načinu na koji se sa ovakvim izazovima suočavamo. Pre samo deset godina, premijeri su imali moć odluke da li će se ući u međunarodni sukob. Lekcije njihovog stava po pitanju Iraka su bile jako bolne. Ovonedeljna debata pokazuje da su neke od njih i naučene. Ako sve ovo za rezultat ima drugačiji stav Britanije po pitanju sukoba, koji bi bio odmereniji i više poštovao međunarodni poredak, iako ništa manje rešen da čuva humanitarne i zakonske vrednosti, onda nešto dobro može da izađe iz dilema sa kojima su se naši političari nosili ove nedelje.   

* Prevela Marija Šerban