Ciklon zvan Tamara je 13. maja pogodio jugoistočnu Evropu i tokom samo nekoliko dana je pala količina kiše koliko obično padne za tri meseca. Neumorni pljuskovi su nadimali reke i njihove pritoke, plavili obale i rušili nasipe. Najgori udar je bio na Bosnu, Srbiju i Hrvatsku i odneo mostove, progutao gradove i uništio kilometre seoskih oblasti. Vlade Bosne i Srbije su proglasile vanredno stanje i poslale spasilačke ekipe da evakuišu preživele u najugroženijim oblastima, u kojima su poplave stigle do krovova. Zatečeni i neupozoreni, stanovnici su ubacili članove svojih prodica u čamce ili odveli na uzvišenja, boreći se da sačuvaju zalihe, stoku, svoja nasledstva i kućne ljubimce. Za one koji su preživeli ratove u ovim oblastima, ovo je bilo drugi put da su sve izgubili.     

Dok su se ekipe svim silama borile da sačuvaju elektranu na periferiji Obrenovca, koja napaja strujom pedeset posto Srbije, čitav grad je poplavila reka Kolubara. Prema trenutnim procenama poginulo je između 64 i 75 ljudi, dok je više od sto hiljada zgrada uništeno i milion ljudi ugroženo. Iako su organizovana skloništa, ona se brzo pune, i nedostaje im zaliha. Ono što je dodatno učinilo stvari uzbudljivom su i oko dve hiljade klizišta u regionu koja su poremetila minska polja preostala od ratova, kao i njihova obeležja.   

Biće potrebno vremena kako bi se se ocenile društveno-ekonomske posledice, međutim prema već postojećim procenama šteta izazvana poplavama će nadmašiti onu koju su izazvali ratovi i raspad Jugoslavije i iznosiće nekoliko milijardi. Pitanje je: koga je briga?

Izgleda da je odgovor da nikoga nije briga, odnosno nikoga u glavnim medijskim kućama. Posle dva dana neverovatne tišine 17. maja je srpska zvezda tenisa Novak Đoković na sebe preuzeo zadatak da prozove zapadne medije, posebno BBC i CNN, za neuspeh da na odgovarajući način prenose važne vesti o poplavama. Potom je poklonio svoj novčani dobtak na masters turniru u Rimu i uspostavio kanal za donacije preko fondacije Novak Đoković. Od tog dana je pristigla pomoć iz inostranstva uz značajan doprinos od Nemačke, Austrije i Rusije, koje su ponudile spasilačke timove i medicinske zalihe, hranu, pijaću vodu, pumpe i odeću. Izveštavanje o poplavama je dobilo nešto mesta na evropskim vestima i na društvenim mrežama. Okupila se i nekolicina poznatih ličnosti i sportista poput Luke Modrića iz Real Madrida koji su pokušavali da podignu vidljivost ove trgedije. Vojska EU bila je spremna da pošalje stotine vojnika, koji su ionako imali predviđene vežbe u tom regionu, da pomognu pri raščišćavanju. EU je najavila da je odvojila 65 miliona evra za saniranje posledica poplava i Amerika je poslala 25 tona zaliha iako je njihova finansijska pomoć bila relativno mala.

Kao Amerikanka jugoslovenskog porekla koja trenutno živi u Njujorku, ne mogu a da se u ovom trenutku ne setim uragana Sendi, medija koji su pratili udar po udar ove katastrofe na istočnu obalu, 74 hiljade pripadnika nacionalne garde i simpatiju čitavog sveta, kao i koncert za pomoć nastradilma u kojem su učestvovale brojne superzvezde 12/12/2012.

Isto tako ne mogu a da se ne zapitam zašto me je toliko veliki broj mojih prijatelja i kolega koji čitaju vesti i koji su angažovani na društvenim mrežama, tek nekoliko nedelja posle poplava pitao kako je moja porodica na Balkanu. Nisu imali pojma da se desila bilo kakva katastrofa. Sada postaje bolno jasno da povoljna prilika za pozitivno plasiraanje ovih vestina zapadnim medijima prolazi.

Ova tišina ukazuje na tužnu stvarnost: ravnodušnost prema poplavama je samo poslednji primer pranja ruku zapada  koji stalno zaboravlja i ocrnjuje Balkan još od ranih devedesetih godina pa do danas.

Bivša Jugoslavija nikada nije nešto posebno bila u modi. Njene zemlje su bile „negde tamo preko“ na samom kraju Evrope, zgužvane između glavnih destinacija za odmore, Italije i Grčke. Naravno da je dalmatinska obala prilično lepa, i ako to sebi možete da priuštite, lepo ćete se provesti na Hvaru. Ovih dana, Bosna i Hrvatska nude pristupačan smeštaj za letnja proputovanja, a Dubrovnik i Beograd su mesta za posetiti tokom obilaska Evrope, dok je Novi Sad urezao svoje mesto u pop kulturi legendarnim muzičkim festivalom Exit. Bivša Jugoslavija je dala nekoliko legendarnih sportista od Vlade Divca do Jelene Janković i Edina Džeke. Za to vreme, u dijaspori, glasovi balkanskih doktora, naučnika i profesora se sve jače čuju u zapadnim institucijama. Ovo je značajan napredak u odnosu na onu vrstu asocijacija koje su se vezivale za Balkan ranih devedesetih: premetačina, izbeglice praznog pogleda ili maskirani pripadnici paravojnih formacija sa mašinkama; sveprisutni sedamdesetogodišnjak u vunenoj odeći koji se naslanja na grabulje u prvom planu, dok se u pozadini vide ostaci njegovog imanja u pepelu i još dalje minsko polje.

Ipak, ovi klišei koji se iznova pojavljuju su u stvarnost urezale udaljenost i neinformisanost. Postali su poznate i neodvojive stavke koje dolaze u paketu bivše Jugoslavije. Kako čuju da ste iz tih krajeva, uz roštilj često kažu „Bio sam tamo 1973. i bilo je predivno, strašno je to što se dogodilo“, dok vi klimnete glavom i pripremite se na ono što neumitno sledi: „da li se situacija popravlja?“. Objasnićete da često odlazite tamo i da je Tviter u modi i na Balkanu i da je naravno sasvim bezbedno da se tamo putuje, osim u periodima velikih klupskih mečeva ili kvalifikacija za svetska prventsva, kao što je to slučaj i sa drugim regionima koji luduju za fudbalom. Ako ste, kao i ja, poreklom iz mešovite porodice, objasnićete da je vaša familija puna Bosanaca i Slovenaca i Srba podjednako i tako ćete sasvim poremetiti podsetnik koji se koristi kako bi se razumeo region: Srbi su nacionalisti divljaci, Bosanci su seljaci na koje je i bog zaboravio, Hrvati su zgodni, neuglađeni emigranti sa kojima se vaša frizerka zabavljala kad je imala dvadesetak godina, neobavezno, naravno.

Ovakva stereotipizacija može da se desi bilo kome i bilo gde. Međutim, retko imamo priliku da vidimo celokupan opseg njenog delovanja: godine nipodaštavajuće retorike, prikazivanje celokupne teritorije Balkana kao mesta kome nema pomoći i mesta bez nade, su dovele do tihe pretpostavke da je bilo koja nesreća koja zadesi Balkan neumitna, čak i karmička. Jer, u slučaju da ste zaboravili, narodi bivše Jugoslavije, iz razloga koji se isuviše gube u komplikovanim imenima i plemenskim krvnim zavadama da bi civilizovane nacije mogle da ih razumeju, nisu mogli da se obuzdaju i ne uđu u neobjašnjive, žestoke i nemilosrdno brutalne građanske ratove na evropskom tlu. Sve su sami sebi uradili. 

Ovakav ogorčen i hladan stav je postojao i devedesetih, ograničavajući mogućnosti za evakuaciju i odgovarajuću humanitarnu pomoć, dok nije bilo prekasno. Okoštao je globalni kapacitet za empatiju tako da čak i sada kada su poplave na Balkanu uspele da se uguraju na Google vesti na leđima donacije Anđeline Žoli u visini od pedeset hiljada dolara nastradalima u Bosni, interesovanje javnosti se može svesti na jedno „šta je sad opet?“, uz prevrtanje očima. Zapadni svet nastavlja da drži Balkan na bezbednoj udaljenosti, kao da su njegovi raštrkani narodi grupa nevaspitane dece kojima je zabranjeno da sede za stolom odraslih dok ne odsluže kaznu.

Iako je pomoć, od onih koji su je uopšte i ponudili, krucijalna, ne mislim da čitaoci i zabrinuti građani imaju moralnu obavezu da ostave to što rade i odjure do najbližeg aerodroma i krenu put Balkana sa novcem spremnim za dobrovoljan prilog i kofom za vađenje vode. Prirodne katastrofe, ekonomski kolapsi i stravični gestovi nehumanosti haraju zaboravljenim kutkovima ovog sveta svakodnevno i većina njih dođe i prođe uz malo pomena na društvenim mrežama ili desetak minuta prostora na kanalima koji emituju vesti. Međutim, u ovom dobu globalne povezanosti, društvenih mreža i mogućnosti za popravljanje međunarodnih odnosa i redefinisanje identiteta, Balkan ne može više sebi da dozvoli da preko njega samo prelaze pogledom.

Trenutno pitanje nije da li je zapadni svet izneverio bivšu Jugoslaviju devedesetih godina. Naravno da jeste, ali i bivša Jugoslavija je ponajviše izneverila samu sebe. Međutim, zapad ne sme sada da izneveri Balkan. Osećaj zajedništva sa Balkanom se odavno uspavao, i godine namernog otupljivanja su ga i držale uspavanim. Nije li vreme da taj osećaj ponovo probudimo?

* Prevela Marija Šerban