Rio de Žaneiro – „Brazil nije za početnike“, nekada je govorio Antonio Karlos Žobim. Gospodin Žobim, koji je napisao „Devojku iz Ipaneme“, bio je jedan on najvažnijih muzičara Brazila, onaj kome možemo zahvaliti za činjenicu da ljubitelji muzike sa svih strana moraju dvaput da razmisle pre nego što etiketiraju brazilski pop kao „etno muziku“.

Kada sam rekao svom prijatelju Amerikancu o tom stihu maestra, odbrusio je: „Nijedna zemlja nije za početnike“. Moj prijatelj iz Amerike ima pravo. Na neki način, možda Brazil i nije tako poseban.

U ovom trenutku, moja zemlja dokazuje da je, između ostalog, nacija. Kao i druge zemlje širom sveta, Brazil se suočava sa pretnjom ekstremne desnice, olujom populističkog konzervativizma. Naš novi politički fenomen, Žair Bolsonaro, za kojeg se očekuje da će pobediti na predsedničkim izborima u nedelju, bivši je vojni kapetan koji se divi Donaldu Trampu ali više liči na Rodriga Dutertea, filipinskog moćnika. Bolsonaro podržava nekontrolisanu prodaju vatrenog oružja, predlaže pretpostavku samoodbrane ako policajac ubije „osumnjičenog“ i izjavljuje da je mrtav sin bolji od sina koji je homoseksualac.

Ako gospodin Bolsonaro pobedi na izborima, Brazilci mogu da očekuju talas straha i mržnje. Zaista, već smo videli krv. Jedan Bolsonarov pobornik je 7. oktobra izbo nožem mog prijatelja Moa do Katendea, muzičara i majstora kapuere, zbog političkog neslaganja u državi Baija. Njegova smrt je ostavila grad Salvador u žalosti, šoku i neverici.

Nedavno, desilo mi se da razmišljam o osamdesetim godinama. Snimao sam ploče i svirao rasprodate koncerte, ali sam znao šta je trebalo da se promeni u mojoj zemlji. U ono vreme, mi Brazilci smo se borili za slobodne izbore nakon nekih 20 godina vojne diktature. Da mi je neko rekao da ćemo jednog dana za predsednike izabrati ljude kao što su Fernando Enrike Kardozo i za njim Luis Inasio Lula da Silva, zvučalo bi mi kao maštanje. A onda se dogodilo. Biranje Kardoza 1994. godine i zatim da Silve 2002. godine nosilo je ogromnu simboličku težinu. Oni su pokazali da smo bili demokratija  i preoblikovali su naše društvo pomogavši milionima da se izbave iz siromaštva. Društvo Brazila je dobilo više samopoštovanja.

Uprkos svom napretku i očiglednoj zrelosti države, Brazil, demokratija četvrta po veličini u svetu, daleko je od čvrste. Tamne sile, spolja i iznutra, sada kao da nas guraju unazad i nadole.

Politički život ovde je u padu već neko vreme – počev od ekonomske krize, niza protesta 2013. godine, opoziva predsednice Dilme Rusef 2016. godine i ogromnih skandala zbog korupcije koji su smestili mnoge političare, uključujuči i gospodina da Silvu, u zatvor. Partije Kardoza i da Silve bile su ozbiljno oštećene, i ekstremna desnica je uvidela svoju priliku.

Mnogi umetnici, muzičari, filmadžije i mislioci su se našli u okruženju u kojem nazadni ideolozi, koji – kroz knjige, internet sajtove i novinske članke – ocrnjuju svaki pokušaj da se prevaziđe nejednakost tako što povezuju progresivnu politiku sa noćnom morom poput one u Venecueli, proizvodeći strah da će manjinska prava ugroziti i oštetiti religijske i moralne principe, ili prosto indoktrinacijom ljudi brutalnošću kroz sistematsku upotrebu pogrdnog jezika. Uspon Bolsonara kao mitske figure ispunjava očekivanja koja su stvorili takvi intelektualni napadi. To nije razmena argumenata: oni koji ne veruju u demokratiju rade na podmukle načine.

Većina medijskih kuća je nastojala da svede opasnost na minimum, radeći zapravo za Bolsonara tako što su opisivali situaciju kao suprotstavljanje dve krajnosti: Radnička partija nas potencijalno vodi u komunistički autoritarni režim, dok bi se Bolsonaro borio protiv korupcije i prilagodio bi ekonomiju tržištu. Mnogi u mejnstrim štampi svesno ignorišu činjenicu da je da Silva poštovao demokratska pravila i da Bolsonaro uporno brani vojnu diktaturu iz 60-ih i 70-ih godina. Zapravo, u avgustu 2016. godine, dok je glasao da se opozove  Rusef, Bolsonaro je napravio javni nastup od posvećivanja svog postupka Karlosu Albertu Brilihanteu Ustri, koji je vodio logor za mučenje tokom 70-ih godina.

Kao javna ličnost u Brazilu, dužnost mi je da pokušam da razjasnim ove činjenice. Ja sam sada starac, ali bio sam mlad tokom 60-ih i 70-ih godina i sećam se. Zato moram da progovorim.

Tokom kasnih 60-ih godina, vojna hunta je zatvorila i uhapsila mnoge umetnike i intelektualce zbog njihovih političkih uverenja. Bio sam jedan od njih, zajedno sa svojim prijateljem i kolegom Žilbertom Žilom.

Žilberto i ja smo proveli po nedelju dana u prljavoj ćeliji.  Zatim smo, bez ikakvog objašnjenja, prebačeni u drugi vojni zatvor na dva meseca. Nakon toga četiri meseca kućnog zatvora do, naposletku, egzila gde smo ostali dve i po godine. Drugi studenti, pisci i novinari bili su zatvarani u ćelije u kojima smo bili i mi, ali niko nije bio mučen. Tokom noći, ipak, mogli smo čuti vriske ljudi. To su bili ili politički zatvorenici za koje je vojska mislila da su bili povezani sa naoružanim grupama otpora ili jadni mladići koji su bili uhvaćeni u krađi ili prodaji droge. Ti zvuci mi nikada nisu izašli iz sećanja.

Neki kažu da su najbrutalnije izjave Bolsonara samo nastup. Zaista, on zvuči veoma slično mnogim običnim Brazilcima;  otvoreno demonstrira površnu brutalnost koju mnogi muškarci misle da moraju da skrivaju. Broj žena koje glasaju za njega je, prema svakom istraživanju, daleko manji od broja muškaraca. Da bi vodio Brazil, moraće da se suoči sa Kongresom, Vrhovnim sudom i činjenicom da istraživanja pokazuju da većina Brazilaca, veća nego ikada, kaže da je demokratija nabolji politički sistem.

Citirao sam stih Žobima – „Brazil nije za početnike“ – da prinesem veselu boju svom pogledu na temu naših teških vremena. Veliki kompozitor je bio ironičan, ali je govorio o istini i podvukao je specifičnosti naše zemlje, ogromne zemlje u južnoj hemisferi, izmešanih rasa, jedine zemlje u Amerikama gde je službeni jezik portugalski.

Volim Brazil i verujem da može doneti nove boje civilizaciji;  verujem da ga voli i većina Brazilaca.

Mnogi ljudi kažu da planiraju da žive u inostranstvu ako kapetan pobedi. Ja nikada nisam hteo da živim ni u jednoj zemlju osim u Brazilu. Ne želim ni sada. Jednom sam bio proteran. To se neće ponovo dogoditi. Želim da moja muzika, moje prisustvo, bude trajni otpor svemu antidemokratskom što može da dođe iz verovatno predstojeće vlade Bolsonara.

Kaetano Velozo je kompozitor, pevač, pisac i politički aktivista.

* Tekst iz Njujork Tajmsa prevela Tijana Veljković