Vol'o sam ga, ne mogu reći da nisam. Kad se pojavio, onako otresit, odlučan, sa beskompromisnim stavom i držanjem, vid'o sam u njemu spasitelja. Čoveka koji će Srbima najzad otvoriti oči, naterati ih da budu ono što četrdeset godina nisu bili. Od komšije, kudravog kamiondžije (KKK) dobio sam veliki poster koji sam ponosno okačio u dnevnu sobu – smrt fašizmu, Slobodan narodu! KKK je bio glavni distributer za naš kraj, a u to vreme nije bilo ozbiljnijeg kamiondžije čiju šoferšajbnu nije krasio taj poster. Ženu sam poslao u knjižaru (tad sam shvatio koliko me voli i kakve žrtve je spremna zarad toga podneti!) i ona se, nasmejana i vedra, kao da nije prošla golgotu, pojavila na vratima noseći u ruci naš primerak “Godina raspleta”. Dobra je to knjiga, može u njoj da se nađe toliko mudrih misli u prvih desetak stranica (verovatno i posle, al' to sam zaboravio kao da je nikada, božemeoprosti, da se triput prekrstim i pomerim sa mesta, nisam čitao).

Bio sam pristalica nikada ostvarene ideje jednopartijskog pluralizma. Žalio zbog nedovršenosti Memoranduma. Prodao sam plac i starog “tristaća”, tek toliko da komšije ne uplate više od mene u zajam za preporod Srbije. Glasao na svim izborima za Slobodana. Preživeo ratove, bedu, sankcije, nijednog trenutka ne gubeći veru u njega (i danas mislim isto – za sve su bili krivi oni koji su nam radili o glavi). Prvi put me je za srce ujeo izdajom Krajine, al' sam mu to nekako oprostio. Došli su posle toga lokalni izbori, na kojima je gramziva opozicija proglasila pobedu, a KKK i ja nismo žalili truda da se 24. decembra 1996. zaputimo u Beograd i tamo odbranimo ustavni poredak i spasemo glavni grad od rušenja. Teška srca moram priznati da je izdajnika bilo neuporedivo više i da su me uhvatili na prepad, ali smo se i komšija i ja junački držali – nismo ni glas pustili dok su nas, po studenom decembarskom danu, propirali u tri vode u nekoj fontani. Drugi put sam se na njega (Slobodana, ne komšiju) naljutio što nije izdržao i sačekao da se NATO falange iznutra raspadnu kad nas je ono gađalo o'zgo. Usledila su, zatim, neka smutna vremena kojih se ne sećam najbolje – znam samo da sam 5.oktobra 2000. izgubio ravnotežu u sopstvenom dvorištu, čuvši da će Slobodan morati da ode sa vlasti. Plašio sam se dana kada nas on više neće voditi. Pokazalo se da nisam imao previše razloga za strah.

Znam samo da sam 5.oktobra 2000. izgubio ravnotežu u sopstvenom dvorištu, čuvši da će Slobodan morati da ode sa vlasti

U novog predsednika u početku nisam imao poverenja. Čim je on bio u društvu najgorih Slobodanovih dušmana to na dobro nije moglo izaći. Srećom, kako je vreme prolazilo tako se sve više pokazivalo da Voja nema nameru previše odstupiti od kursa koji je tako uspešno zauzeo naš Slobodan. Zadržao je njegove ljude od poverenja, okružio se dokazanim patriotama i stručnjacima, živeo skromno, gotovo isposnički i malo po malo pridobijao simpatije sve većeg broja ljudi. Naravno da sam i ja bio među njima – čvrstinom stavova, izbegavanjem da se često pojavljuje u javnosti i tihujućom ozbiljnošću novi predsednik prizvao je toliko lepih uspomena, namećući brojne paralele sa Slobodanom.

Nisam se ni okrenuo, a Voja je već okupirao moje srce – tih i smiren, odmeren, uvek sa pravim argumentima, nepopustljiv prema strancima, vodio je tadašnju saveznu državu najboljim mogućim putem. Pravnički ubedljiv, bio je u stanju detaljno objasniti svaku zamku postavljenu za Srbe bilo gde u svetu. Kad su srpski tići, okupljeni u JSO, izašli na čist vazduh da iznesu svoje legitimne zahteve, Voja je jednostavnim jezikom objasnio da lekari štrajkuju u belim uniformama, a prekaljeni ratnici koristeći svoja sredstva za rad – duge cevi, automatske puške, oklopljena terenska vozila i mrke, popreke i ubistveno ubilačke, da ne kažemo zmijske poglede. Sem toga, najviše mi se dopadala njegova beskompromisnost oko dva najvažnija pitanja – zajedničke države sa Crnom Gorom i pokušaja kosovskih Albanaca da na silu stvore lažnu državu.

Šta god o njemu pričale moje komšije (koje su ga podržavale i više od mene, ali sada to neće da priznaju) on je do kraja ostao principijalan i dosledan. Nije njegova krivica što se Crna Gora, potpomognuta albanskim glasovima, odvojila od drugog oka u glavi, a još je manje kriv zbog sramotnog pokušaja otcepljenja Kosova. Jeste, bio sam na onom veličanstven skupu, iako me je rođeni sin ispratio rečenicom “je l' to opet branite Kosovo usred Beograda”. Sećam se prohladne noći, vetra koji je pirkao i blago podizao Vojinu kosu, baš dok je on, neočekivano glasno i ratoborno, u mikrofon izgovarao rečenicu od koje se i danas naježim “ima li nekog među nama ko nije sa Kosooovaaaa”. KKK bio je, naravno, pored mene i nesvesno mu je izletelo “moji su iz Belu Palanku!” Zbog toga sa njim nisam pričao nekoliko meseci!

Suza mi je krenula kad sam na TV-u gledao sa koliko pažnje i razumevanja razgovara sa glumcima na snimanju legendarne serije o izgorelom selu i počešljanoj babi

Bio je to samo početak velike krize dugogodišnjeg prijateljstva. Kad je čuo da sam na narednim izborima podržao Vojinog protivnika, onog “daj mi pet” manekena, KKK je načisto poludeo i više mi se ni na ulici nije javljao, čak je poslao i ćerku da traži nazad onaj Slobin poster. Mojom odlukom bili su iznenađeni svi, a ništa manje zatečen nisam bio ni ja. Otkud to? Kad se malo bolje razmisli, to i nije bio neki zaokret – novi predsednik pripadao je formalno drugoj političkoj opciji, ali je imao u sebi nešto zbog čega mi se svideo, nešto što je još jednom probudilo moje umalo sahranjene nade. Lepo je izgledao, dobro govorio strane jezike, žene su ga volele...malo li je? Politika? Ma, nećemo sad u sitna crevca, kao da je to toliko važno. Bio je šmeker, a trajno me je kupio kada je shvatio da su naš i njihov bol zbog pokojnih predsednika partije isti. Ne bi njega drug Mrka, provereni kadar i muškarčina, onako privijao na grudi da nije opasan dasa.

Ovako sam ja to gledao – probali smo batinama, objektivne okolnosti su se isprečile i nismo uspeli. Zašto ne bismo probali lepim? Možda malo ispraznim, ali, nije li umilna reč baš ono što i železna vrata odbravljuje? A ko je našu stvar u svetu mogao zastupati bolje od dopadljivog političara bez jasne ideologije? Posle lidera lišenih privlačne vanjštine, ali ideologijom krcatih, trebao nam je novi pokušaj. Zato sam se toliko vezao i za njega.

Umeo je, i to je veoma važno, da zaviri u dušu svoga naroda. Suza mi je krenula kad sam na TV-u gledao sa koliko pažnje i razumevanja razgovara sa glumcima na snimanju legendarne serije o izgorelom selu i počešljanoj babi. To narod voli! Na velikim sportskim takmičenjima nije propuštao priliku da podigne tri prsta, a veoma važno mesto u državnoj administraciji poverio je svome učeniku, o čijem patriotizmu je bogohulno raspravljati. To narod ceni! No, kako to kod nas prečesto biva, on je, kao i siroti Sloba, bio predobar – dok je vodio brigu o visokodržavnim poslovima i sveopštem blagostanju, oko njega su se, baš kao i oko Slobodana, okupili mnogi smutljivci i tipovi sumnjive reputacije, koji su mu na kraju došli glave. Kažu da su tome kumovali i beli listići, al' o tome ne bih znao ništa. Belih listića u mojoj familiji ima koliko i pedera u Jagodini – nijedan, bato! Da mi uvene palma ako lažem.

Eto, opet neko misli o narodu, spreman je da u njegovo ime uradi sve što je neophodno: PS i PPV

Teškom mukom preživeo sam i (za sada) poslednju pretumbaciju na političkom kormilu države. Sentimentalan sam čovek, vežem se za ličnost i uvek mi teško pada da svog nekadašnjeg miljenika vidim dezorijentisanog, praznog pogleda i bez ikakve ideje o daljem toku sopstvenog života. Stoga sam i spram ovih novih bio dosta oprezan, ali me je već u startu jedan neoboriv argument razgalio i ubedio da je sve u redu. Na osnovu svega do sada izrečenog, neki bi možda mogli steći utisak da sam povodljive prirode, da ne umem samostalno doneti odluku i da mi fale čvrst stav i malo energičniji karakter. Moguće je, ali opet imam dovoljno iskustva iza sebe da znam kako se postaviti – kad nisam siguran, onda pažljivo posmatram šta bi drugi ljudi uradili na mom mestu.

Svako dvoumljenje postalo je izlišno kada sam video da su uz novu vlast, ne čekajući previše, zdužno stali i Vuk i Rasim! Ako ja mogu da pogrešim, oni vala ne mogu! I onda je krenulo svud oko mene da se priča – hapšenja lopova (moj sin opet ima svoju teoriju, kaže – uvek iz iste, opozicione partije), investicije, procvat, najave novih hapšenja ...Ponelo me je sve to, ponovo sam se osetio živim. Eto, opet neko misli o narodu, spreman je da u njegovo ime uradi sve što je neophodno. Videlo se to i po aferi sa onim navodno kancerogenim mlekom – na informativni razgovor pozvan je onaj koji je te glasine širio, da mu više nikad ne padne na pamet da se igra sa zdravljem naše dece! Dobro, možda ministar nije smenjen odmah, ali su bez funkcija ostali pojedini direktori, čija je odgovornost neuporedivo veća, iako nisu javno davali izjave kao nadređeni im državni činovnik.

Zlobnici bi možda imali još ponešto da kažu, ali narod najbolje zna i njega je nemoguće prevariti! Sa pričom o tome da svi naši politički vođi imaju istu sudbinu najzad bi trebalo raskrstiti – zašto bi posle plebiscitarne podrške uvek morao uslediti pad? Došlo je vreme da neko najzad istera pun mandat uz nepodeljenu podršku i jednom za svagda reši naše nagomilane probleme. Osećalo se to u vazduhu, na onom veličanstvenom skupu pre neki dan. Takav adrenalin nisam doživeo odavno. Sve ono što sam oduvek voleo bilo je tu – zastave, more ljudi, huk mase, vatreni govori. Tu smo, nadomak cilja, treba nam još tako malo.

Opijen atmosferom i sebično zauzet sopstvenom srećom, nisam ni primetio da me je neko dodirnuo po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao nasmejano lice svoga komšije, kudravog kamiondžije. Izljubimo se, sa suzama u očima, tri puta, domaćinski, srpski, baš dok je u pozadini grmeo glas PPV-a. Ostavljamo besmisleni sukob iza sebe, ubeđeni da budućnost pripada nama. KKK mi dodaje veliki komad papira, savijen u valjak. Za dnevnu sobu, novi poster, dobacuje šeretski. Može i pored patrijarha, dodaje da mi stavi do znanja da nije zaboravio raspored relikvija na mome zidu. Zajedno skandiramo ime našeg novog vođe, čvrsto uvereni da će nam sudbina ovaj put biti naklonjena. Sad ili nikad!