Ukrajina je, na žalost, prva evropska zemlja koja će ulazak u EU platiti krvlju.

U ovom trenutku u centru Kijeva, vode se borbe sa vojskom i policijom. Demonstranti već nedelju dana non stop bacaju na vojnike Molotovljeve koktele, kamenje, signalne rakete i petarde. Vojska i specijalne jedinice milicije “Berkut” (Stepski orao) odgovaraju ciljanim hicima po aktivistima i novinarima (posebno po njima). Pucaju iz takozvanog “nesmrtonosnog oružja” kojim je izričito zabranjeno ciljati u glavu i oči. Dana 22. januara, ovde su poginula dva čoveka – oni su zadobili rane iz vatrenog oružja. Nekoliko ljudi ostalo je bez očiju. Tako je prolivena prva krv ukrajinske revolucije.

Niko nije bio spreman na ovakav razvoj događaja. Tokom poslednjih nekoliko godina, Ukrajina se pripremala da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU i o Zoni slobodne trgovine. Pod predsednikom Viktorom Janukovičem – korumpiranim, neobrazovanim i od demokratije otuđenim – zemlja je ubrzala evrointegracija. Mnogi su se čudili kako čovek, koji je težio tome da obogati sebe i familiju mu parama iz državnog budžeta, koji gradi dvorce i razvija biznise dvojici sinova, može da stremi EU gde se na takvo ponašanje gleda kao na kriminal. Štaviše, svi su bili ubeđeni da ce u Viljnusu, 29. novembra 2013, taj sporazum sa EU biti i potpisan.

Međutim, nedelju dana pred samit, Janukovič je rukama svog premijera Mikole Azarova zaustavio proces evrointegracija. Tako je 21. novembra uveče, oko 1.000 ljudi izašlo na Trg nezavisnosti ne bi li izrazili protest zbog ovakve odluke.  Međutim, protest nije započela opozicija, već novinari i vođe društvenih organizacija. Mustafa Najem, poznati ukrajinski novinar avganistanskog porekla, pozvao je narod da izađe na proteste preko Fejsbuka. Lideri tri opozicione parlamentarne stranke, Vitalij Kličko, Arsenij Jacenjuk i Oleg Tjahnjibog nisu došli na Trg (u daljem tekstu Majdan – prema ukrajinskoj reči za trg) među prvima. Na početku su novinari i aktivisti stajali odvojeno od političara koji su se nalazili 200 metara podalje, na Evropskom trgu. Ujedinili su se 29. novembra.

Tog dana se u Viljnusu održavao samit EU pod nazivom “Istočno partnerstvo”. Ukrajinci su do tog trenutka čekali da vide šta će Janukovič preduzeti i da li će potpisati sporazum, što on nije uradio. Kada su lideri opozicije tim povodom istupili na mitingu i razišli se, svima je bilo jasno da je protest završen. Ljudi su bili razočarani. Međutim, te noći milicija je sa neviđenom žestinom rasterala one, uglavnom studente, koji su tu noć proveli na Majdanu. Mlatili su ih pendrecima, šutirali i gonili po ulicama Kijeva. Naredno veče na Majdan su došle desetine hiljada Kijevljana.

Milicija je po nalogu vlasti silu primenila još dva puta. Prvi put kod zgrade predsedničke administracije kada su je napali radikalni aktivisti. Milicija je odgovorila još žešće. Prilikom rasterivanja demonstranata isprebijani su i pohapšeni mirni građani i novinari. Ispostavilo se da su novinari jedne od osnovnih meta pa ih nisu spasavali ni panciri sa natpisom PRESS.

Drugi put, noću 11. novembra, policija je ponovo pokušala da rastera desetine hijada ljudi koji su u tom momentu neprestano boravili na Majdanu. Oni nisu napadali policiju veću su se od nje ogradili barikadama, postavili obezbeđenje i obezbedili snabdevanje . Njih finansiraju Kijevljani i biznismeni, a ne novci sa zapada kako mnogi veruju. Te noći je bilo zanimljivo to što su se u Kijevu nalazili zamenica državnog sekretara SAD Viktorija Nuland i sekretarka EU za inostrane poslove i bezbednost Ketrin Ešton koji su ovde došli kako bi pomogli u razrešavanju političke krize. Janukovič je, međutim, naredio da se mirni demonstranti rasteraju bukvalno u njihovom prisustvu, čime je šokirao ceo svet. Ponovo je policija nastupila izuzetno nasilno. Uprkos svemu, nije im uspelo da oteraju narod sa trga, a pretnje sankcijama koje je tokom posete Kijevu izneo američki senator Džon Mekejn, privremeno su zaustavile Janukovičeve diktatorske planove.

Međutim, pošto narod na Majdanu nije nameravao da se raziđe bez pobede, parlament 16. januara uz kršenje svih zakonskih procedura glasa za set zakona kojima se ograničava sloboda reči i kretanja. Na primer, zabranjeno je hodanje u kacigama, u kolonama od više od pet automobila, uvedena je odgovornost za klevetu što je pogodilo medije. Uvedena je krivična odgovornost za kršenje ovih zakona tako da je mnogima zapretila duga zatvorska kazna.

Tog 19. januara, kada je izgledalo da su dalji protesti izgubili smisao, aktivisti su, nakon što su se razuverili u sposobnost opozicije da dobije glavno – ostavku predsednika, prekid hapšenja i prebijanja – došli do milicijskog kordona u kvartu u kome se nalazi zgrada Vlade i primenili oružje koje im je bilo pod nogama – kaldrmu. Policija je uzvratila paljbom  i 22. januara su poginula dva čoveka. Druga tri su nađena mrtva nakon hapšenja i batina: Igor Lucenko, jedan od uhapšenih koji je preživeo, izjavio je kako su vlasti primenile sledeću taktiku – hapšenje, odvođenje u šumu, prebijanje i onda izručenje miliciji. Ljude tako love i dan-danas. Do ovog trenutka ne zna se šta se desilo za Dmitrijem Bulatovim, vođom Automajdana, protestne kolone koja je van grada održavala demonstracije pred dvorcima Janukoviča, ministra policije Vitalija Zaharčenka i nekolicine tajkuna. Drugi aktivista Automajdana, Aleksij Gricenko upozorio je na to da su tajna hapšenja izvodili kriminalci po nalogu vlasti.

Narod koji je dan i noć stajao na Majdanu, a nakon dve runde pregovora opozicije sa Janukovičem, zabranio je liderima da nastavljaju razgovore, podozrevajući da će ih sadašnji predsednik obmanuti i to ne po prvi put. Protekle nedelje, lideri opozicije i sami svesni toga, su se pod pritiskom birača dogovorili da stvore protestni pokret, koji se svejedno radikalizovao i rasprostranio po zemlji ogromnom brzinom (u nekoliko regiona građani su zauzeli zgrade državne administracije). Nemoguće je, međutim, reći ko upravlja protestima u celoj zemlji.

Trenutno niko ne vidi izlaz iz ove komplikovane situacije. To bi mogla biti ostavka Janukoviča i prevremeni predsednički i parlamentarni izbori, ali predsednik nema nameru da to uradi, što pak znači da će se sukobi nastaviti. Istovremeno su SAD i EU kao verovatni posrednici, sebi dali ulogu nemog posmatrača u situaciji kada je ruski predsednik Vladimir Putin bio osoba i faktor koji je uticao na Janukoviča da ne pristine na sporazum sa EU. Ucenjivao je Ukrajinu zatvaranjem ruskih granica za ukrajinsku robu. Sada Putin sebe može da smatra pobednikom u ratu za sfere uticaja u Evropi ali Ukrajinci na to ne pristaju.

Ukrajina nezavisnost od SSSR-a nije zadobila kroz proteste i žrtve. Na fonu tragičnih događaja u Letoniji, Litvaniji i Estoniji, njen izlaz iz SSSR-a bio je manje konfliktan. Ukrajina je van svake sumnje postala prva zemlja na istočnim granicama EU koja se toliko dugo i mučno izbavljala od svoje sovjetske prošlosti i koja je ne samo pokušavala da ne bude još jedna bivša sovjetska republika, već je stremila i ka članstvu u Evropi. Sada među članicama EU, mnogi nezavisnost od Rusije stavljaju kao znak jednakosti sa nevraćanjem u komunističku prošlost.

Evropa mora da zna da Ukrajinci sada idu u smrt držeći dve zastave – ukrajinsku i evropsku. Čini se međutim, da to u EU nisu potpuno shvatili.

* Preveo: Aleksandar Vasović