Jedna od prednosti globalističkih elita je to što bar znaju šta se događa. Mi, zavedene mase, možda treba da čekamo decenijama da saznamo ko su pedofili na važnim pozicijama; koje banke su lopovi, a koje su propale. Ali elite bi to trebalo da znaju u pravo vreme – i na osnovu toga da naprave tačna predviđanja.
Kako je to postalo teško videli smo prošle nedelje kada je OECD objavio svoja predviđanja za svetsku ekonomiju do 2060. godine: rast će usporiti za skoro dve trećine od današnjeg nivoa, nejednakost će se povećati masovno, a postoji veliki rizik da će klimatske promene pogoršati celokupnu situaciju. Uprkos svemu ovome, svet će biti četiri puta bogatiji, produktivniji, globalizovaniji i obrazovaniji. Ako se borite da racionalizujete te dve strane predviđanja ne brinite, to pokušavaju i neki od najkvalifikovanijih ekonomista na planeti.
Svetski rast je usporio za 2,7 odsto, objavio je tinktenk smešten u Parizu jer će efekti konvergencije koji pumpaju rast u zemljama u razvoju – porast populacije, obrazovanje, urbanizacija –nestati. Čak i pre nego se to dogodi, stagnacija u razvijenim zemljama podrazumeva samo tri odsto rasta u dugoročnom globalnom proseku u idućih 50 godina, što je nisko. Porast visokokvalifikovanih radnih mesta i automatizacija srednje kvalifikovanih radnih mesta podrazumeva, prema grubim predviđanjima, da će nejednakost porasti za 30 odsto.Do 2060. godine zemlje poput Švedske će imati nivoe nejednakosti kakve imamo danas u SAD, pomislite na slike gradića Geri u Indijani u predgrađima Stokholma.
Cela projekcija je “umotana” u rizik da će ekonomski efekti klimatskih promena uništiti kapital, primorske zemlje i poljoprivredu u prvoj polovini veka, umanjujući svetski BDP za 2, 5 odsto, a u jugoistočnoj Aziji do šest odsto.
Najgori deo izveštaja OECD nije u onome šta prognozira, nego šta pretpostavlja. Prvo, pretpostavlja veliki rast proizvodnje, zahvaljujući informatičkoj tehnologiji. Očekuje se da će tri četvrtine ukupnog rasta doći upravo iz tog dela. Međutim, ta pretpostavka je, kako u izveštaju eufemistički navode, “visoka u poređenju sa nedavnom istorijom”.
Ne postoji nikakva sigurnost da će informatička revolucija poslednjih 20 godina dovesti do još profitabilnije industrije i veće produktivnosti. OECD je saopštio za prošlu godinu, dok je internet verovatno pumpao američku ekonomiju do 13 odsto, da su širi ekonomski efeti mnogo veći, nemerljivi i da se ne vide na tržištu. Američki ekonomista Robert Gordon je sugerisao da je produktivni rast od info tech industrije realan, ali već potrošen. U svakom slučaju, postoji realan rizik da su i tih mršavih tri odsto rasta, koje predvidjaju, u stvari jedan odsto.
Tu je i problem migracija. Kako bi glavni scenario funkcionisao, Evropa i SAD treba da prihvate oko 50 miliona migranata od sada do 2060. godine, a ostatak razvijenog sveta drugih 30 miliona. Bez toga, radna snaga i baza za poreze se smanjuje toliko da država propada.
Glavni rizik modela OECD je da zemlje u razvoju tako brzo napreduju da ljudi ne migriraju. Mnogo očigledniji rizik – kao što pokazuje podrška od 27 odsto glasova Nacionalnom frontu u Francuskoj i podivljale mase koje linčuju imigrante na granici sa Kalifornijom- jeste da stanovništvo razvijenog sveta to neće prihvatiti. Ta mogućnost, međutim, nije razmatrana.
Sada zamislite svet po glavnom scenariju: Los Anđeles i Detroit izgledaju kao Manila – bedni slamovi uz čuvane oblakodere; britanska radna snaga je mešavina starih belaca i novih mladih imigranata; dok je posao sa srednjom zaradom skoro sasvim nestao. Ako ste rođeni 2014. godine, do 2060. ćete biti ili 45-godišnji advokat ili ćete kuvati kafe. Neće biti mnogo toga između. Kapitalizam će biti u četvrtoj deceniji stagnacije i tada – ako ništa nismo uradili u vezi sa emisijom ugljičnog dioksida – pravi uticaji promene klime postaju vidljivi.
OECD ima jasnu poruku svetu: za bogate zemlje najbolji period kapitalizma je završen. Za siromašne – koji sada žive sav sjaj i maglu industrijalizacije – biće gotovo 2060. Ako želite veći rast, kaže OECD, morate prihvatiti veću nejednakost. I obrnuto. Da postignemo prosečni globalni rast od tri odsto moramo da učinimo rad “fleksibilnijim”, a ekonomiju globalnijom. Te migrante koji preskaču ograde u španskom gradu Melila, moramo dočekati dobrodošlicom, zajedno, njih dva do tri miliona godišnje, u razvijeni svet, u narednih 50 godina. I to moramo postići bez raspada globalnog poretka.
Oh, da, tu je i problem poreza. Izveštaj pokazuje da ćemo, sa polarizacijom između nižih i viših dohodaka, morati da se pomerimo i ka – kako sugeriše Tomas Piketi – na porez na bogatstvo. Problem je, kako OECD ukazuje, da imovina – bilo da je u pitanju skup trkaći konj, tajni bankovni račun ili pravo na vlasništvo logoa brenda – su nematerijalna imovina i na njih se ne naplaćuje porez.
Predlog OECD-a – više globalizacije, privatizacije, mera štednje, migracija i poreza na bogatstvo ako ih uspete izvući – će nositi glavnu težinu. Ali ne za svakoga. Glavna lekcija koja se može izvući iz ovog izveštaja jeste da će se pre ili kasnije, alternativni programi “više istog” pojavljivati.
Jer populacija naoružana smartfonima, i sa povećanim osećajem za ljudska prava, neće prihvatiti budućnost koja nudi veću nejednakost i niži rast.
* Paul Mason je urednik ekonomije na Channel 4 News
** Prevele Marija Šerban i Žarka Radoja
