Više od četvrt veka, nadležnosti i Skupštine i Vlade Vojvodine se kontinuirano umanjuju, da bi, nakon što je nedavno Ustavni sud Srbije Zakon o nadležnostima i pokrajinski Statut ocenio većim delom neustavnim, bio minimalizovan do karikaturalnosti; na šta će se svesti, znaće se tek pošto se ovi pravni akti usvoje u novoj verziji. Iz stava USS proizilazi da će sadržaj autunomnosti biti dodatno  ispražnjen.

U reprezentativnom zdanju Banovine u Novom Sadu ne samo da se odavno ništa bitno ne odlučuje, već se i ne osmišljava način kako da se propisi više vlasti sprovode. Rad pokrajinskih organa se sveo na izvršenje odluka u uskim segmentima za koje je Pokrajina nadležna.  Suštinski, Vlada Vojvodine više liči na dislociran segment republičke uprave nego na politički organ, dok je Skupština ceremonijalna i 120 poslanika najčešće odlučuje o broju upisanih đaka u pojedinim školama. Rad vojvođanskih organa je nešto obuhvatniji kada sastav pokrajinske skupštine politički odgovara većini u republičkom parlamentu, pa se „Lalama“ dopusti da nešto sprovedu na način kako sami osmisle.

Pa zašto je, kada su ovlaščenja ispod svakog minimuma, poslednjih meseci tako intezivna borba da se pre dve godine izabrani sastav Skupštine Vojvodine, time i pokrajinska vlada, politički prekomponuje, kako je već urađeno u nizu opština, i južno i severno od Save i Dunava? Odgovor nije u rabljenoj tezi da je “neophodnu celokupnu vlast upodobiti strukturi republičke skupštine“, frazi koja strancima,  s obzirom da je nepodudarnost struktura vlasti na različitim nivoima uobičajena stvar u demokratskom svetu,  zvuči staljinistički;  u pitaju su mnogo praktičnije,  opipljivije stvari - za naše prilike, više nego dobro plaćena radna mesta.

Svesne oštre redukcije nadležnosti Pokrajine, centralne vlasti su, kao što i same u mnogo većem obimu čine, dopuštale pokrajinskim da neodmereno šire administrativni aparat, te broj uposlenih u nekoliko javnih preduzeća i institucijama kojima je Vojvodina osnivač.  Proces je vidjiviji od pre pet godina, kada se u celoj državi intezivira kampanja upošljavanja u javnom sektoru.

Već sam broj pokrajinskih poslanika na profesionalnom radu je prevelik, čak 69 od 120. U prvom postoktobarskom mandatu profesionalaca je bilo sedam. Poslanička obaveza je da prisustvuje skupštinskim sednicama, u proseku sedam, osam puta godišnje, i da bude na sesijama skupštinskog odbora čiji je član, što je dodatnih desetak dolaženje u Novi Sad za dvanaest meseci.  To je, manje- više, sav posao za mesećnu neto platu od 83.000 dinara, uz koji se dobija i 40.000 dinara poslaničkog  paušala. Nema šta, sparm obima i složenosti radnih zadaća, u pitanju je najbolje plaćeno radno mesto u Srbiji. K tome još, i broj skupštinskih administrativaca se utrostručio;  glavni kriterij prijema novih, bila je, kao i u celom javnom sektoru Srbije, partijska preporuka.

Premijer i sekretari u Vladi Vojvodine imaju i do 30 odsto veću platu od republičkog premijera, odnosno ministra u odgovarajućem resoru.  Broj činovnika u Banovini je sa 873 početkom 2006.godine, uvećan na 1.453, koliko je godinu i po objavljeno na jednoj skupštinskoj sednici, a i nakon toga su u Vladi Vojvodine uhlebljenje našli mnogi partijski funkcioneri, najvše iz opština u kojima je lokalna vlast prekomponovana. Poslanik iz Kikinde Milenko Jovanov je ustvrdio da pokrajinska vlada krije obim zaposlenosti, procenjujući da administrativaca ima blizu dve hiljade. Od javnih preduzeća posebno bode oči „Vode Vojvodine“, u žargonu nazvano ” magacin Demokratske stranke”, u koje je nagurano bezbroj žuto- plavih, mada je ne mali broj odnedavno “pozelenio” prelaskom u Novu demokratsku stranku.

Osnovno je pitanje zašto republička vlast drastično redukuje autonomiju Vojvodine, dok toleriše, povremeno i podstiče, prekomerno i nepotrebno zapošljavanje u administrativnom aparatu i pratećim pokrajinskim institucijama? Odgovor je jednostavan: radnim mestom, i to, u našim okolnostima, odlično plaćenim, učvršćuje se infrastruktura vodeće stranke i kupuje noseći pokrajinski sloj institucija i administracije. Zauzvrat, očekuje se da ne talasaju, da zahteve za većim stepenom autonomije Vojvodine spominju tek povremeno i tako ublažavaju regionalističke tendencije. Tako su se 120 poslanika u pokrajinskom parlamentu, izabranih, polovina po većinskom principu, da zastupaju interese građana, transformisali u klijente republičke vlasti.

“Tante za kukuriku”, radna mesta za klijentilizam je u osnovi žestoke stranačke borbe za totalno ispražnjeni sadržaj pokrajinske vlasti, sve ostalo je sporedno, beznačajno.