Protesti u Turskoj ne prestaju. Iako je policija rasterala prosvednike iz parka Gezi i sa trga Taksim, građani se okupljaju na drugim mestima i na razne načine izražavaju svoje neslaganje sa aktuelnom politikom premijera Erdogana.

Iako su ih mejnstrim mediji pod kontrolom vlasti uglavnom bojkotovali, demonstranti su preko društvenih mreža uspeli da obezbede vidljivost u svim svetskim medijima. To, nažalost, nije smanjilo agresivnost policije i države prema njima.

U međuvremenu, turska vlast je počela da organizuje kontramitinge, kako u zemlji tako i u svetu, pa je u subotu osam hiljada Turaka demonstriralo u Beču u znak podrške Erdoganu. Zbog situacije u kojoj se našla Turska, razgovaramo sa režiserom i osnivačem festivala dokumentarnih filmova “Dokumentarist” Necatijem Sonmezom. Radio je kao filmski kritičar, fotograf i novinar pre nego što je počeo da snima i producira dokumentarne filmove. Njegov debitantski rad “Theo’s Gaze (2003)” bavio se radom grčkog režisera Tea Angelopulosa. Nagrađivani film “To Make an Example of” iz 2007. godine istražuje pozadinu ubistava stotina ljudi pogubljenih od osnivanja turske republike. Festival koji vodi predstavlja filmove iz arapskog sveta, etnografske i dokumentarce koji istražuju postkomunističku eru. Festival podiže svest o pitanjima poštovanja ljudskim pravima u Turskoj.

KONTRA: Kakva je trenutno situacija u Istanbulu, nakon nekoliko nedelja sukoba i demosntracija?

Sonmez: Situacija je sada mirna. Kao da smo srušili zid koji je zaklanjao našu budućnost poslednje 33 godine. Ljudi koji štite taj zid još uvek su tu, ali naš horizont je mnogo širi.

Tu je i dalje, naravo, i policijska brutalnost. Svaki pokušaj demonstracija na i oko trga Taksim, policija nasilno razbija. Park Gezi je još uvek zabranjena zona koju je okupirala policija. Međutim, borba se nastavlja u drugačijim oblicima i na drugačije načine u skoro svakom parku u državi. Raspoloženje je na vrlo visokom nivou.

KONTRA: Da li ste direktno uključeni u proteste?

Sonmez: Jesam, iz više razloga. Na prvom mestu, zahtevam svoje pravo da govorim i odlučujem o gradu u kojem živim, i ne vidim razlog da uništimo jedini preživeli park u najprometnijem delu grada, samo da bi tamo izgradili još jedan tržni centar. To je bolesna ideja. Razlog zašto sam uključen u proteste je i taj što verujem da aktuelna vlada uspostavlja autokratski režim, premijer donosi skoro sve odluke, čemu se izričito protivim. Na kraju krajeva, želim da živim u slobodnoj zemlji.

Međutim, najviše od svega, prezirem ovaj neoliberalni ekonomski sistem sa njegovim konzumerističkim i individualističkim vrednostima. Mislim da je otpor ljudi okupljenih oko parka Gezi podigao svest o tome.

Naravno da me frustrira brutalnost policije s kojom smo se suočili, ali to je očekivano lice ovog sistema.

KONTRA: Demonstranti su na početku nekoliko puta ponavljali da je park Gezi poslednja kap u čaši, da se mnogo stvari desilo pre toga, poput zabrane prodaje alkohola posle 10 sati uveče i sl. Šta je uzrok demonstracija?

Sonmez: Počelo je kao reakcija na jednu vrstu napada, ali je zapravo ovo rezultat dugogodišnjeg ugnjetavanja. Vlada vodi politiku agresivne, divlje neoliberalne ekonomije, a posledice se vide svuda. Gentrifikacija siromašnih delova Istanbula, proces u kome se stare jeftine zgrade ili čitavi delovi grada, pretvaraju u skupe zgrade za dobrostojeće pripadnike srednje klase, koji se doseljavaju umesto originalnog stanovništva, učinila je siromašne porodice beskućnicima. Vlada želi da privatizuje mnoge javne prostore, a projekat kojim je planirano brisanje parka Gezi je samo jedan u nizu i jednostavno je prelio čašu.

KONTRA: Premijer Erdogan je u medijima nastupao nervozno, preteći. Kako komentarišete ponašanje prvog čoveka Turske?

Sonmez: Mislim da ga je ovaj pokret ozbiljno uplašio i sada koristi svaki mogući način da manipuliše reakcijama na njega. Gađa pojedinačna imena, pojedinačne kompanije, umetnike, čak i pojedince koji su kreirali sopstveni izraz otpora. Sa ogromnom podrškom mejnstrim medija, on vodi prljav psihološki rat.

KONTRA: U izveštavanju  medija je bilo veoma mnogo problema, propagande, huškanja i širenja neistina.

Sonmez: Naši mediji su među najgorima u Evropi, mislim da se mogu porediti još jedino sa Berluskonijevom Italijom. Cenzura je ogromna, a pro Erdoganova televizija i novine sramotno manipulišu situacijom.

KONTRA: Kakva je uloga umetnika u pokretu parka Gezi?

Sonmez: Prvi put su popularne ličnosti učesnici ovakve vrste političkog otpora. Umetnici koji se nikada nisu mešali u politiku, na primer nikada ništa nisu rekli o ratu protiv Kurda, sada su politički aktivisti. To je pomalo ironična situacija ali i ona dovoljno govori o prirodi ovih protesta.

KONTRA: Osnivač ste značajnog festivala dokumentarnog filma “Documentarist” u Istanbulu. Da li ste ikada imali problema zbog osetljivih tema kojima se filmovi bave?

Sonmez: Ne, mi nikada nismo imali nikakvih problema niti smo osetili bilo kakvu vrstu pritiska u vezi selekcije filmova. Ali jednako tako, nikada nismo dobili podršku državnih institucija poput ministarstva kulture. Ove godine festival se slučajno poklopio sa početkom protesta, i nakon otkazivanja nekoliko projekcija, odlučili smo da produžimo trajanje festivala i da jedan deo projekcija preselimo u park Gezi gde su se nalazile hiljade ljudi. Tokom trajanja “okupacije” parka održali smo mnogo projekcija, a ceremonija zatvaranja festivala organizovana je u centru parka, pred hiljadama ljudi. To je bila najllepše zatvaranje festivala koje smo mogli da zamislimo. Dakle, nas je park već inspirisao. Kao dokumentarista, vidim da je situacija inspirišuća za sve vrste umetničke kreativnosti. Naravno, vidim i da je uticala na mnoge režisere, pa ćemo uskoro imati veliki broj filmova koji se bave otporom.

KONTRA: Kakvu promenu su doneli protesti?

Sonmez: Najvažnija strana ovih protesta jeste što su ujedinili ljude sa svih strana. Prvi put sam video ne samo politički aktivne građane, nego i one koji tvrde da su apolitični, kako uzvikuju političke slogane, bore se sa policijom i postavljaju barikade. Mislim da smo srušili tu veliku barijeru straha i da je ovo prava revolucija.