Severnobanatsko mesto Kikinda dospelo je u žižu beogradske štampe već na samom početku nove godine, nakon što su mediji javili da je piscu Srđanu Tešinu, donedavnom direktoru Kulturnog centra Kikinde, ta ustanova ponudila novi angažman: na mestu domara. Tešin – jedan od najdarovitijih pisaca srednje generacije u Srbiji i dobitnik više književnih nagrada – odbio je ponudu i obavestio javnost o ovom potezu novog rukovodstva, koje se promenilo novembra 2013, neposredno pošto su u lokalnoj vlasti naprednjaci zbacili s vlasti demokrate.

U međuvremenu, na Tešinovo saopštenje reagovala je opštinska vlast u Kikindi, koja je pisca optužila da je na mesto direktora KCK došao iako nema završen fakultet, te da je zbog toga Statut te ustanove izmenjen uoči njegovog dolaska. Nije kraj – u saopštenju koje potpisuju predsednik Opštine, njegov zamenik i nova direktorka Kulturnog centra, Tešin se optužuje i da je “oštetio budžet i protivprаvno prisvojio nаrodne pаre“.

Nekoliko dana uoči slučaja “Tešin”, iz Kikinde je stigla vest da se značajni lokalni nedeljnik “Kikindske novine” po prvi put u poslednjih 15 godina nije pojavio na kioscima, a upitno je i njegovo dalje izlaženje. Razlog: prema rečima glavnog urednika Željka Bodrožića leži u tome što je Poreska uprava blokirala račun “Kikindskih” pre dva meseca, uprkos molbama i zahtevima ove firme za reprogram duga.

U nezavidnoj situaciji je i književni festival "Kikinda Short" koji je 2013, nakon osam godina postojanja, nekako bio održan, uprkos tome što je država ukinula finansijska sredstva manifestaciji.

O svemu onome što se poslednjih dana dešava u Kikindi, ali i o sumornoj kulturnoj svakodnevici u Srbiji razgovaramo sa nagrađivanim kikindskim piscem Srđanom Srdićem.

KONTRA: Ovih dana mediji su pisali o ponudi koju je Kulturni centar Kikinde izneo pred pisca Srđana Tešina. Kako komentarišeš ovaj potez rukovodstva te ustanove?

Srdić: Pitanje je interesantno iz nekoliko razloga - već nekoliko dana izloženi smo argumentima koji idu u prilog ili na štetu Tešina. Konkretno, buka je tolika da se više ništa ne čuje. Jedna stvar je jasna, lokalni oslobodioci, inspirisani dešavanjima u za njih predalekom Beogradu, na najprimitivniji način promovišu Drž’te lopova! politiku. Pomenuti oslobodioci, koji su se u Kikindi već iskazali u mandatu od 2004-2008 godine, veoma dobro znaju kome se obraćaju. Ozlovoljeni, prevareni i nezaposleni građani čeznu za revolucionarnom pravdom. Naslovne stranice srpskih novina podsećaju na poternice s Divljeg Zapada, hapsimo ovog, onog, Staljin nam nije ravan, aplaudira se sa svih strana. A vreme prolazi, sudovi nemilice amnestiraju - danas si neprijatelj države, sutra lagodno zviždiš u prste niz ulicu. Ništa me ne iznenađuje, imam previše godina i kapaciteti oslobodilaca su mi apsolutno poznati.

Suštinski, najvažnije pitanje niko ne postavlja: ko je trenutno na čelu Kulturnog centra? U redu, oterasmo desperadosa Tešina, ko je stigao na njegovo mesto? Da li ta osoba ima bilo kakvih dokazanih menadžerskih sposobnosti? Da li je ta osoba provela jedan dan u životu baveći se kulturom? Da li je ona do sada bila u upravi bilo čega, piljarnice, magacina šrafovske robe? I, ne manje važno, da li je ta osoba upoznata sa radom Kulturnog centra u Tešinovom mandatu? Da li je posećivala programe i kako je njima zadovoljna? Da li je ikada pročitala jednu stranicu koju je stvorio zločinački Tešinov um? Kojom prirodnom selekcijom se došlo do takvog kandidata? Rekao bih da je tu negde odgovor na pitanje o ponudi koja je Tešinu upućena. Šteta što Tešin nije prihvatio ponudu, obukao radno odelo, iz dana u dan ponavljao kako nijedan domarski posao ne ume da uradi, i pisao kolumne iz života jednog domara. Te kolumne je mogao da besplatno plasira po dnevnoj štampi. Vremenom bi postao najtiražniji srpski pisac.

KONTRA: S obzirom na to da živiš u Kikindi, možeš li nam reći nešto o reakcijama tamošnje javnosti u vezi s ovim slučajem?

Srdić: Izbrišite Kikindu s današnje mape Srbije i ništa se neće dogoditi. Ne može da nestane industrija koje nema. Ne može da nestane pijaća voda, jer je hemijski i biološki neispravna. Nema redovnog železničkog saobraćaja, putevi u samom gradu i na njegovim prilazima su u apokaliptičnom stanju, zaposleni su vrsta koja izumire. Prema poslednjem popisu iz grada je nestalo 7.000 ljudi za deset godina. To su mrtvi i oni koji su pobegli glavom bez obzira, a beži ko stigne. Trenutno se u samom gradu nalazi oko 35.000 stanovnika. Čini se kao da nema mogućnosti za usklađenu reakciju.

Ipak, ukoliko izbrišete Kikindu s današnje mape bilo čega, nestaće umetnost, ma koliko to suludo zvučalo. Nestaće, nakon 30 godina, umetnička kolonija TERRA, nestaće Severni bunker, nestaće KIKINDA SHORT, nestaće trojica dobitnika Pekićeve stipendije. Dakle, ukoliko ima reakcije, ona mora doći s pomenutih lokacija. Sasvim sigurno neće reagovati radni narod Srbije na večnom prinudnom odmoru, opterećen egzistencijalnim mukama.

KONTRA: Da li se slučaj Tešin može posmatrati i šire, to jest kao poruka upućena ne samo njemu, već i javnosti u kulturi?

Srdić: Naravno. Ta poruka je sledeća: Mi možemo bilo šta, vi nama ne možete ništa. To je krajnje očekivana poruka. To je politički kod orijentalnih despotija, nekadašnjeg Otomanskog carstva, Severne Koreje, Belorusije, takvih sredina. Mi smo se vremeplovom vratili u jednopartijski sistem.

Tešinu su „nepoznati počinioci” dva puta u toku dve uzastopne noći uništavali automobil. Živeli.

KONTRA: Još jedna loša vest stigla je krajem 12. meseca iz Kikinde – lokalni nedeljnik “Kikindske novine” prvi put za 15 godina se nije pojavio na kioscima. Glavni urednik Željko Bodrožić rekao je da postoji mogućnost da se taj list ugasi. Šta bi ovakav epilog značio za taj grad?

Srdić: Prvo su demokratski orijentisani oslobodioci poubijali bioskope u Kikindi. Onda su počeli da nestaju ljudi. Pa se nastavilo sa razgradnjom gotovo svega. Onda je Kikinda izgubila status grada, nad čim svi redom godinama nariču. Neće me začuditi nestanak „Kikindskih”. Suštinska namera je stvaranje grada u kom nema izbora. Grada bez ikakve urbane infrastrukture. U istim tim „Kikindskim” postoji jedna dirljiva rubrika, tu viđeniji ljudi govore o sebi i svom gradu, odgovaraju na nekoliko tipskih pitanja. Kada na pitanja odgovaraju osobe iz domena politike, Kikindu opisuju kao raj na zemlji. Jedino te osobe to rade. I onda tu počnu da se smucaju sumnjiva lica poput Tešina, Bodrožića, Srdića, nekih drugih.

U toku je totalna kontrarevolucija kojoj sumnjiva lica stoje na putu, makar i ne delovala. Ironija je u tome što su lokalni oslobodioci, nakon oslobođenja, navodili kako je kadrovska situacija tužna, nikog nema, svi pametni i sposobni pobegoše. Proglasili su nas za idiote, istovremeno najavljujući izgradnju aerodroma, auto-industrije. Ako to nije košmar, ja ne znam šta jeste. Preimenovao bih pitanje: šta ako je ovo zaista epilog?

KONTRA: Prošlogodišnje izdanje festivala “Kikinda Short” nosilo je slogan “Kikinda Schwortz”, što je bio odgovor na odluku resornog ministarstva da uskrati finansijska sredstva ovom festivali. Znam da nisi više deo organizacije ovog festivala, ali me zanima tvoj stav o odnosu Ministarstva kulture prema ovakvim manifestacijama koje na lokalnom nivou uglavnom vode entuzijasti?

Srdić: I to je, na svoj način, deo priče o progonu Tešina. Naime, neko je u udaljenoj Prestonici, uspeo da shvati kako je Braca Poslastičar (Bratislav Petković, prim Kontra), ministar kulture iz nehata, relativno opasan po rejting Vlade, iako je ona jednopartijskog tipa. Koliko god kultura bila marginalizovana, ljudi koji se njom bave medijski su dobro eksponirani. Ojađeni radnik iz propale firme s juga majke Srbije postaje vest tek kad odseče sebi prst ili poubija desetak ljudi u napadu očajničkog ludila. Za ono što se u kulturi dešavalo prethodne godine odgovoran je Braca, zajedno s onima koji su ga na mesto ministra postavili. Nalik Braci ponašao se i ministar Bradić, sećanje me dobro služi, i u vreme dok sam na festivalu radio imali smo teških nesuglasica s njim. Peđa Marković je nastupio s potpuno drugačijih pozicija i njegov mandat danas deluje, kako bi pokojni Žika Pavlović rekao, kao Periklovo doba kulture.

Relativno nedavno, jedan prestonički pozorišni penzioner, čovek koji je najviše intervjua prestoničkoj štampi dao od kada se zarekao na večnu ćutnju, izjavio je, bez imalo griže savesti, kako su prioritet BELEF, BEMUS, BITEF, i sve te stvari na B. Eto, to je odnos arogantne Prestonice prema svima nama, na bezbednoj udaljenosti. Zlurado se pitam kako se osećao taj visokouvaženi intelektualac, jutro posle monumentalnog novogodišnjeg koncerta koji su Beograđanima priredile oslobodilačke vlasti? Tu muziku mi u Kikindi slušamo decenijama, uz male prekide.

KONTRA: Da li je u tom slučaju rešenje u pronalaženju “zajedničkog jezika” sa ministarstvom ili, pak, u entuzijazmu koji ne haje za okolnosti?

Srdić: Ja sam jedan od potpisnika inicijative koja je u vidu otvorenog pisma dostavljena ministru Tasovcu. Nešto sam se malo bavio i tekstom te inicijative, i dalje smatram da je to bilo najsmislenije polazište za unapređenje stanja na savremenoj književnoj sceni. Tasovac je reagovao vrlo konkretno, organizovao je sastanak sa svima onima koji su se smatrali kompetentnim za pomenutu temu, odslušao sve predloge, sjajne kao i besmislene, zahvalio se, rekao da će se javiti, i zauvek nestao iz naših života. Izgleda da i dalje govorimo nekim, politici nerazumljivim jezikom. Sada čekamo posledice takvog stava.

KONTRA: Ove godine izostala su ili su smanjena budžetska sredstva za brojne segmente onoga što nazivamo kulturom. Neretko se može čuti da se kultura sistematski uništava te da ne postoji jasna kulturna politika. Da li je preterano reći da je sistematsko urušavanje kulture zapravo deo kulurne politike? Vidiš li uopšte neki nagoveštaj ideje šta bi kultura trebalo da znači u u Srbiji u 21. stoleću?

Srdić: Ništa ovde nije deo sistema, sve funkcioniše stihijski. Obradovao bi me politički stav koji glasi: prioritet ove Vlade je destrukcija kompletne srpske kulture. To je, morate priznati, ipak stav, to je konkretno, to je planski i, na kraju krajeva, pošteno. Na izborima ste osvojili mandat, i sada sprovodite ono što je deo vašeg programa. Nema ovde programa. Jeziva manjina, kojoj i sam pripadam, sve više trpi od nadolaska mega-univerzitetskih falangi.

Još jednom o Tešinu: sad se čuju glasovi po kojima je Tešin čovek bez fakultetskog obrazovanja. Kakav ludak u Srbiji danas veruje tom obrazovanju? Složićemo se da niko ne bi voleo da ga ja operišem, ali ćemo se složiti i oko posledica razornih dejstava raznoraznih ministara prosvete u odnosu na organizaciju prijemnih ispita, aferu Indeks, zaprepašćujuću implementaciju Bolonjske deklaracije, falsifikovanje naučnih radova i njihovo objavljivanje po polulegalnim časopisima bez ikakvog kredibiliteta. Dakle, mega-stručnjaci, vlasnici mega-diploma, mnogi od njih već u Vladi i po najrazličitijim savetničkim mestima, kreiraju i strateški planiraju. To zvuči jako dobro. Mega-kultura, eto šta nas čeka. Danilo Ž. Marković je deo kolektivne herojske prošlosti.