Evropa 9. maja proslavlja svoj i Dan pobede nad fašizmom. U svetlu najnovijih događaja u Ukrajini, jačanja ekstremne desnice u Francuskoj, Mađarskoj, Grčkoj, Bugarskoj i drugim zemljama postavlja se pitanje da li se danas može govoriti o pobedi nad fašizmom. Antifašističko nasleđe u zemljama nastalim nakon raspada Jugoslavije skoro da ne postoji, antifašizam se u javnom diskursu, posebno u Srbiji,  izgovara kao pogrda, a antifašisti su opet u dubokoj ilegali.

Tim povodom razgovaramo sa Danielom Gaedeom, šefom Odeljenja za edukaciju o sećanju u Buhenvaldu. Gaede se nekoliko decenija bavi mirovnim radom. Pre 26 godina, kao 22-godišnji mladić koji je došao da živi u Izraelu kao volonter Jad Vašema, uključio se u mirovni aktivizam. Tokom posete mlađeg brata, tada 19-godišnjaka, u autobusu kojim su putovali ka Nublusu postavljena je bomba. Njegov brat i još jedna volonterka su poginuli dok je šestoro drugih povređeno. „Znao sam tačno šta je trebalo da se uradi da spasim brata, ali u bolnici u Nublusu mu nisu mogli pooći. Bio sam potpuno nemoćan“, rekao je Gaede koji je ostao bez jednog oka, dok mu je drugo delimično oštećeno.

KONTRA: Evropa 9. maja slavi Dan pobede nad fašizmom, u vreme kada ekstremno desne stranke doživljavaju uspon, poput Nacionalnog fronta Marine Le Pen u Francuskoj do Jobbika u Mađarskoj. Možemo li iz današnje perspektive pričati o pobedi nad fašizmom?

Gaede: Preživeli iz Buhenvalda kažu „Trebamo iskoreniti nacističku ideologiju“. Mislim da je razlog zašto se ova idelogija ponovo pojavljuje u populističkim strankama širom Evrope, jeste da kada se stvari iskomplikuju ljudi traže jednostavne odgovore na pitanje ko je odgovoran ili koga treba kriviti. To je jedan od razloga zašto je nacistička stranka i došla na vlast krajem dvadesetih, odnosno početkom  tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj. Ovo utiče i na ljude sa dobrim obrazovanjem, jer su u to vreme svejedno hteli jednostavne odgovore. Mislim da škole, mediji i memorijalni centri treba da rade na istom poslu – da učine ljude dovoljno snažnima da im ne trebaju jednostavni odgovori i da se mogu suočiti sa komplikovanim situacijama. Ovo je kontinuirani proces i vraća se u talasima s vremena na vreme. Za to ne bih posebno krivio društvenu situaciju, ona samo olakšava uspeh populističkim strankama uz priče o strancima koji nam prave probleme itd. Više je pitanje koliko su ljudi uplašeni i koliko veruju da jednostavni odgovori mogu da im reše probleme. Moramo osnažiti ljude da žive u komplikovanim situacijama.

Ulaz u Buhenvald (foto: Žarka Radoja)
 

KONTRA: Gledajući danas situaciju u Ukrajini, Mađarskoj, na prostoru nekadašnje Jugoslavije i drugim državama u Evropi, čini se da nakon užasnih zločina u vreme Drugog svetskg rata, nismo mnogo naučili. Kako se to desilo?

Gaede: S jedne strane, ljudi su verovali da smo sigurni, ne moramo više da se plašimo više. Ali u situaciji kada je bogatstvo jednih zasnovano na siromaštvu drugih, ljudi ponovo počinju da se plaše da mogu da izgube nešto. To je situacija koja bi mogla ponovo da donese određene poteškoće. Na primer, istočna Nemačka je pala 1989. godine na nenasilan način, odnosno nije bilo uličnih borbi niti sukoba sa civilima, ali u narednim godinama mnogi građani su počeli da se boje da će ostati bez posla, da će izgubiti stan, da neće moći zaraditi novac. Mladi ljudi su naučili da socijalističko društvo nije funkcionisalo, da ni novo, demokratsko društvo ne funkcioniše - šta može da bude odgovor? Neki od njih su se referisali na „dobro vreme nacista“ i poverovali da je to jedan od izlaza. To je pitanje kako da ljudi žive u uslovima u kojima ne treba da se plaše. Ukoliko se ljudi ne plaše, mnogo su spremniji da se suoče sa sukobima.

KONTRA: Mislite da je razlog uspona desničarskih stranaka u Evropi strah?

Gaede: Da, s tim da je takođe potrebno da ljudi imaju perspektivu koja je deo njihove društvene situacije i ne traži potpunu promenu. Sećam se iz vremena studija da je jedan američki sociolog pitao zašto se ljudi u jednoj situaciji bune, a drugoj ne. Zvao se Berington Mor. Došao je do zaključka da sama situacija u kojoj se ljudi nalaze nije dovoljna motivacija, ali ako postoji nada da će biti bolje ljudi mogu reći: „Sad je dosta“. Važno je da promena uključi sve i zato zaista mislim da je važno da ljudi imaju osećaj da u potrazi za rešenjem niko nije isključen. A to se dešava veoma često – na primer često čujemo da mi, kao Nemci, Francuzi, želimo da živimo dobro, ali ne sa ljudima iz drugih zemalja. Ovo je pitanje isključivanja i uključivanja kombinovano sa različitim sistemima vrednosti. Ako ljudi kažu da žele da žive zajedno, ali ne sa svima, ovo može da bude prihvatljivo samo ako je izbalansirano na jednakom nivou. Međutim, ako je povezano, a ovo je specijalnost desničarskih i rasističkih  pokreta, sa različitim načinima ponižavanja ljudi, isticanja da neki drugi ljudi manje vrede, onda je to veoma opasno. To je ta opasna situacija danas. Moramo biti aktivni i raditi protiv toga.

KONTRA: Nemačka se tek šezdesetih počela suočavati na pravi način sa zločinima iz Drugog svetskog rata i taj proces traje i danas. Zašto je važno da u društvima, u čije ime su činjeni zločini, traje kontinuirani rad na procesu součavanja sa prošlošću?

Gaede: To može biti isceliteljski proces. Oni koji su proganjani postali su žrtve, a oni koji su ih progonili živeće zajedno s njima kasnije. Imamo primer Čilea. Sećam se da mi je jedan od njihovih učitelja rekao – da, bio sam levičar, mučili su me i mnogi moji prijatelji su ubijeni. Danas, kada odem kući u supermarket ili izađem na ulicu, vrlo je moguće da ću sresti osobu koja me mučila, možda će čak stajati sa mnom u redu na kasi. Kako živeti s tim? Ako ne postoji poštovanje prema žrtvama i ako nije zadovoljena pravda, odnosno nije im suđeno, taj bol će se preneti na sledeće generacije. Naravno, stvari se razlikuju od društva do društva. Ali jednaka je potreba da ljudi budu sposobni da shvate šta se desilo, da se suoče sa realnošću i efektima i pokušaju da nađu način da se ne zaglave u starim sukobima, nego da ih prevaziđu. Jedan od načina da se to uradi jeste da se ljudima da dovoljno prostora da o tome govore, da se suoče s tim i sa drugima. Sećam se dobro da smo imali jednu volonterku iz Čilea, ženu koja je mučena kada je imala 18 godina. Skoro 30 godina kasnije rekla je: „Moram da nađem način kako da se nosim sa idejom vojnog establišmenta i ljudima koji su me mučili“. Trebalo joj je dosta vremena ali je uspela, uz nas u memorijalnom centru da nađe način da se nosi s tim. Vratila se i primenila svoja dobra iskustva odavde u obrazovni rad memorijalnih institucija u Santjagu i drugim mestima, na način koji je odgovarao tom društvu. Ne postoji obrazac, ali je veoma važna razmena između različitih društava.

Krstovi koje su doneli članovi porodica nastradalih u sovjetskom logoru (foto: Žarka Radoja)

KONTRA: Kada smo bili u poseti Buhenvaldu, pokazali ste nam tri mesta komemoracije. Prvi je glavni prostor logora, na kojem porodice i rođaci žrtava odaju poštu ubijenima u vreme nacizma. Drugi su šipke u šumi ispod glavnog prostora logora, jedva vidljive, i odnose se na nastradale u vreme kada su logor preuzele snage Crvene Armije, Buhenvald je nakon kapitulacije Nemačke pet godina bio logor za ljude koji su bili deo nacističkog režima; i treće mesto je nastalo samoinicijativno, jer su ljudi sami počeli da donose krstove i ploče, sa imenima kako bi obeležili mesto na kojima su nastradali njihovi najmiliji u vreme sovjetske kontrole logora. Takođe je uglavnom reč o nacistima. Neke krstove ste vraćali zbog poruka koje su na njima bile ispisane.  

Gaede: Doneli su ih rođaci. Moramo obezbediti da oni budu i predstavljeni tako. Na primer, deca gradonačelnika Vajmara Ota Koha, u periodu od 1937. i 1945, dakle u vreme kada je koncentracioni logor oformljen i kada je postojao, njima treba objasniti da on nije samo njihov voljeni otac, kao što su na početku napisali, nego i čovek koji je imao političku poziciju u to vreme i, samim tim, određenu odgovornost. Interesantno je da je prvi put kad su nam dali tekst pisalo: „Naš voljeni otac Oto Koh koji je sačuvao grad od uništenja“ misleći na  kapitulaciju 1945. godine. Odgovorili smo im da to nije prihvatljivo. Onda su napravili ploču na kojoj je pisalo: „Naš voljeni otac“ i njegovo ime, ništa više. Ta ploča je ukradena. Ploča koja danas stoji nosi natpis: „U znak sećanja na našeg voljenog oca, Ota Koha, gradonačelnika Vajmara od 1937. do 1945“. Svi koji imaju minimalno znanje o tom vremenu lako razumeju da čovek na toj poziciji nije mogao biti opozicija.  Morao je biti deo tog sistema. I rekli smo: „Ovo je prihvatljivo“. Svako od nas igra drugačiju ulogu u društvu. Mi želimo porodicama da damo mesto za komemoraciju, ali je striktno zabranjena zloupotreba ovog groblja u političke svrhe. Ukoliko neko napiše: „U spomen na naše heroje iz nacističkog vremena“ to ne bi bilo prihvatljivo. Ovo je vrlo striktna politika i funkcioniše dobro, porodice i rodbina to prihvataju. 

KONTRA: Zašto je važno obeležiti stradanje svih žrtava, ali istovremeno vrlo jasno staviti do znanja u kakvom su odnosu?

Gaede: Nije zadatak memorijalnog centra da komemoriše sve žrtve iz svih perioda na tom mestu na jednoj ceremoniji. Pravimo jasnu razliku između žrtava nacističkog režima u logoru i žrtva koje su bez ikakvog suđenja umrle u drugom logoru pod sovjetskom vlašću. Ne kažemo da je to sve isto. Želimo da damo porodicama priliku da se sete i privatno žale za svojim članovima. To je jedan od zadataka koji treba da ispunimo. Drugi je da objasnimo uzroke i posledice. Bez nacističkih zločina ne bi bilo Crvene armije niti sovjetske kontrole nad jednim delom Nemačke, niti razloga kontrole savezničkih snaga nad celom Nemačkom. Ne bi bilo razloga za to. Pričati o istorijskim vezama je jedna stvar. Vera individua može da bude kontradiktorna ovim generalnim pravcima i zato pravimo razliku između pojašnjenja koja nam daje istorija i želja ljudi da obeleže mesto stradanja svojih najmilijih, čak i ako su u pitanju nacisti. Sećam se jedne žene koja je napisala: „U znak sećanja na voljenog dedu. Bio je glavni major nemačke vojske i postao je žrtva svoje spremnosti da ispunjava naređenja, čak i nacističke Nemačke. Volela bih da je rekao ne. Neka počiva u miru“. Stavila je jasno do znanja da je ’njen voljeni deda’ jedan odnos, ali tu je i njegova uloga koju je igrao u nemačkoj vojsci za koju je jasno rekla šta misli. Možete zamisliti da u porodici nisu svi bili sretni zbog ovakvog natpisa. Neko je mogao da kaže: „Lepo je što govoriš o svom dedi, ali izostavi taj drugi deo“. Mislim da je važno da prepoznamo različite društvene uloge na groblju poput tog.

KONTRA: Kada ste nas vodili kroz memorijalni centar, pomenuli ste da suštinski, veća pobuna nakon dolaska nacista na vlast nije bila moguća. Šta bi danas bio dobar odgovor na porast fašizma u Evropi? Šta možemo da uradimo da to umanjimo ili sprečimo?

Gaede: Mislim da na to pitanje različite profesije trebaju dati različite odgovore, kako političari ne bi došli u situaciju da igraju na kartu jednostavnih odgovora. Ovo se dešava u mnogim zemljama, uključujući i Nemačku. Novinari bi trebalo da pomognu u pojašnjavanju posledica ove ideologije, civilno društvo i nevladine organizacije imaju zadatak da pojašnjavaju svima, od gradova do najmanjih sela, da niko ne sme biti isključen. Ako pitate šta da radimo u Evropi, pitao bih šta treba da uradimo u našim profesijama i kako da se uključimo u taj proces. Mi, iz Memorijalnog centra, nismo ministri spoljnih poslova i uopšte ne pomaže da govorimo o odgovornostima koje nismo u mogućnosti da delimo. Ako pitate šta mi možemo da uradimo kao učitelji i obrazovne institucije, možemo da uradimo i radimo mnogo. Sve počinje s tim da poštujemo svakog našeg studenta i našeg gosta, uključujući i neonaciste. Veoma je važno da se napravi razlika između osobe i njegovog stava i dela. Dok god ljudi imaju osećaj da nisu prihvaćeni kao ljudska bića, pokušaće da dobiju pažnju, na primer, koristeći nasilje ili rasističke argumente. Radili smo mnogo sa mladim neonacistima koji su pretukli druge ljude i na kraju bi se ispostavilo da su slabi i ranjivi ljudi. Kada su stekli poverenje u nas i shvatili da ne želimo da ih ponizimo kao ljudska bića, iako ne prhvatamo njihova dela, počeli su da se oporavljaju i da razvijaju kapacitete za drugačiji način življenja koji nije zasnovan na mržnji prema drugom nego upravo na poverenju. Ako govorimo o Evropi, svi imamo drugačije zadatke i drugačije odgovornosti, niko nije van te priče, ali imamo drugačije zadatke koje treba ispuniti. Kao novinari, političari, učitelji, policajci....

Svakome po zasluzi - natpis na ulazu u Buhenvald (foto: Žarka Radoja)
 

KONTRA: U Buhenvald se često dovode i neonacisti koji prolaze kroz sistemsko obrazovanje. Međutim, ne mogu svi da dođu. Kako odlučujete ko može, a ko ne da uđe u proces obrazovanja u Memorijalnom centru?

Gaede: Ljudi s kojima radimo dolaze iz zatvora i mi ih učimo kako da se nose sa teškim situacijama bez fizičkog nasilja. Oni treba da nauče da bolje kontrolišu svoju agresiju. U tom programu su suočeni sa svojim delima i njihova opravdanja se ne prihvataju. Suočeni su sa svojom odgvornošću za postupke do tog trenutka i data im je šansa da je preuzmu odgovornost za drugačiji način života. Ne radimo sa svima koji nam dolaze iz neonacističkog miljea. Ne možete doći sa nacističkim obilježjima u Buhenvald, to nije prihvatljivo, morate pokazati poštovanje prema žrtvama. To bi bio razlog da mu se kaže da ide. S druge strane, jednom prilikom je u grupi posetilaca bio muškarac koji mi je rekao: „Da, želite da se suočimo sa žrtvama nacizma, ali niste spremni da pričate o mom dedi koji je patio na istom mestu ali pod Sovjetima“. Očekivao je da ćemo reći da slučaj njegovog dede nije važan, važnije je govoriti o periodu nacizma. Bio je iznenađen kad sam mu rekao: „Dobro, recite mi ime i prezime vašeg dede, proverićemo šta imamo od dokumenata, svedočenja.“ Kada je shvatio da smo spremni da govorimo i o njegovom dedi iako je bio član Hitlerove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, na kraju je rekao: „U redu, spreman sam da vidim izložbu o nacističkim žrtvama u koncentracionim logorima.“ Nije mi važno ako neko ne poštuje istorijski redosled u pričanju svoje priče, i ako je ona druga po redu u hronologiji  u kojoj su nacistički zločini prvi. Mislim da je ljudima potreban osećaj da su poštovani i da će se onda otvoriti. Ako su zaglavljeni u osećanjima i uspomenama članova porodice, nisu otvoreni da saslušaju druge ljude. Razviti saosećanje znači biti sposoban da se nosiš sa sopstvenim bolom. I to se često zaboravlja. Mnogi ljudi koji su agresivni prema drugima, imaju bolnu prošlost, patili su i ne žele to da ponove. A ako imaju osećaj da su prihvaćeni, mogu da krenu da menjaju svoju poziciju. Bojim se da su mnogi fanatici ljudi koji se ne osećaju sigurno. Ne mogu da prihvate da neko želi da živi drugačije i zato se bore protiv toga. Biti fanatik je znak nesigurnosti, a ne moći.

KONTRA: Jednom prilikom ste rekli palestinskim studentima  iz Pojasa Gaze da, da bi zaista shvatili patnju drugih, moraju da nauče da ne koriste reč “ali”. Koje su posledice upotrebe te reči u kontekstu odnosa prema “drugom”?

Gaede: Veoma često ljudi koriste reč “ali” kako bi skrenuli pažnju na sebe i sprečili da se priča o drugim ljudima. Na primer, Palestinci u Gazi koji imaju osećaj da ako pričate o holokaustu, da ste odmah na strani politike koju provodi Izrael. Samim tim nema mesta za njihovu patnju i bol koju su iskusili zbog brutalnosti u pojasu Gaze kako od izraelskih vlasti dugo vremena, tako i od Hamasa i drugih fanatičnih grupa i pojedinaca. Ako uspete da dođete do nivoa razmene u dijalogu da reč “ali” zamenite sa “i”, postoji šansa da čujete jedno drugo i da ne dođete u situaciju nadmetanja kome je gore, onda napredujemo. Ako smo u stanju da prihvatimo patnju drugih i ako je naša patnja prihvaćena, onda nema potrebe za rečju “ali”. Na kraju, mi ne možemo da izmerimo nečiju patnju. Nema skale za to, ali je velika prepreka ako ljudi misle da je njihova patnja jedinstvena.

Ako govorimo o jeziku, poređenja su potrebna da dođemo do određenih zajedničkih zaključaka. Ako to postavimo kao hijerarhiju, da je nečija pažnja važnija, onda smo u problemu. Onda ćemo teško doći do zajedničkog stava. To je moje iskustvo sa Bliskog istoka, ali se ono odnosi i na patnje različitih grupa - od homoseksualaca, preko Roma i Sintija, Jevreja i mnogih drugih koji su morali da se bore dugo vremena da bi dobili makar malo pažnje. Pažnja je bila veoma različita ka različitim grupama. Na primer, oni koji su morali da rade kao robovi za nemačku industriju, čekali su dugo vremena i mnogima od njih to nije priznato do danas. 

KONTRA: Da li je i u čemu razlika u suočavanju u istočnoj i zapadnoj Nemačkoj?

Gaede: Potreba da se govori o nastavku upotrebe logora poput Buhenvalda i Zaksenhauzena nije toliko prisutna u Zapadnoj Nemačkoj, iako su Amerikanci i Britanci koristili logore Nojngam i Dahau. Oni ga nisu koristili toliko dugo kao Sovjeti i nije bilo toliko žrtava koje su umirale od gladi, na primer. Uslovi su drugačiji u oba društva. Dobra stvar nakon 1989. jeste da je bilo moguće početi istraživati na način prevladavanja ideoloških pozicija. Ideologija uglavnom znači da su činjenice koje se ne uklapaju izostavljene. Istoričari su imali važnu ulogu u svemu tome – da predstave činjenice čak i ako se ljudima ne sviđaju. A onda je zadatak profesora u celoj Nemačkoj da promisle kako možemo da predstavimo naš posao posetiocima. To je ono što treba da imamo na umu celo vreme - da su ljudi iz istočne Nemačke vođeni u memorijalne centre sa 13, 14 godina, vrlo često preopterećeni terorom i predstavljanjem terora da im je teško da se s tim nose. To se nije na isti način dešavalo u zapadnoj Nemačkoj. Moramo imati u vidu da svi imamo neku pozadinu i da se obraćamo različitim društvima kada govorimo o istočnoj i zapadnoj Nemačkoj. Međutim, nove generacije više nemaju tu razliku.

KONTRA: U postkonflitnim društvima novonastalih država raspadom Jugoslavije često se manipuliše brojem ubijenih, ali se jednako tako konstantno te cifre koriste kako bi se naglasilo da „su nas ubijali više“. Još uvek imamo uvećane brojeve ubijenih i oni se koriste kao argument za pravo na veću žrtvu naroda, odnosno etničke zajednice. Zašto je važno poštovati tragediju drugog bez potrebe za rangiranjem?

Gaede: Za istorijska istražvanja je važno da se zna broj žrtava. Međutim, ako se stiče utisak da se brojevi koriste kako bi se pridobila pažnja, onda smo na pogrešnom putu. Tu situaciju smo, recimo, imali početkom devedesetih u Buhenvaldu. Bilo je ljudi koji su govorili da je u sovjetskom logoru posle 1945. ubijeno više ljudi nego ranije u nacističkom logoru. Pokušavali su da privuku pažnju. I korak po korak bili smo u mogućnosti da pojasnimo koliko je ljudi nastradalo u sovjetskom kampu – jedna četvrtina nije preživela tih pet godina. Neko bi rekao da je u vreme nacista broj ubijenih bio manji – 20 posto. Ali ako uzmete apsolutne brojeve, to je zapravo osam puta više. Na kraju, ne vodi u dobrom smeru ako povezujemo argumente apsolutnih brojeva, to zapravo ne pomaže. Potrebna su nam precizna istorijska istraživanja i ono što je naš drugi zadatak, potrebno nam je poštovanje bola onih koji su izgubili nekoga u porodici, a još nisu prihvaćeni. Nedavno se grupa veteranskih organizacija srela, počeli su razgovarati. Interesantno je da su se predstavljali ne sa rečima “u mojoj jedinici je poginulo toliko i toliko ljudi”, nego “ja sam otac dvoje, troje dece i želim za njih bolju budućnost, zato sam ovde u nadi da ćemo u komunikaciji sa drugim veteranima prevladati konflikte koji su nas učinili neprijateljima”. Na taj način su se predstavili budućim generacijama i mislim da je to bio divan korak. Sećam se da su dolazili građani Hrvatske, Srbije, Bosne i hercegovine i uvek je bilo pitanje na kraju – da li je spreman da govori o zločinima svog naroda. To može biti samo pitanje, ne može biti očekivanje. Oni će se pomiriti sa nama ako su spremni, ako ne, onda je ovo bio jedan pokušaj. Trebamo prihvatiti da se desio zločin, ako od početka govorimo o pomirenju to znači da ljudi koji su bili žrtve treba da prihvate da postoje nove osnove odnosa, iako možda nisu spremni za to emocionalno.

Kada su prvi volonteri iz Nemačke otišli u Izrael nakon Drugog svetskog rata rečeno im je  - da, mi smo došli iz Nemačke takođe i drago nam je da postoje nove generacije koje se suočavaju sa prošlošću na način da se osećamo spokojnije i prihvaćeno. To su bili jedni, ali bilo je i onih koji su govorili da nikada više neće progovoriti nemački niti žele bilo kakvu vezu sa nemačkim narodom. Na kraju su oni koji su uspeli da se otvore, uspeli da se pomire sa sopstvenom prošlošću. Sećam se jednog čoveka koji je živeo u Jerusalemu i pola knjiga na njegovoj polici su bile o Jerusalemu, a druga polovina o Berlinu, odakle je potekao. To je deo njegovog identiteta koji je nekako izgubljen i iskoristio je priliku da ponovo razgovara sa Nemcima o svim stvarima koje voli u Berlinu. Međutim, na početku je bilo užasno teško, ali smo se trudili da najpre otkrijemo dobre uspomene i da ih podelimo na nemačkom jeziku. I to je mnogo pomoglo.

Kontrolna zgrada - ulaz

KONTRA: Koliko je bilo komplikovano baviti se izraelsko-palestinskim sukobom iz pozicije Nemca? Da li je nenasilje pouzdan odgovor na kontinuirane procese diskriminacije, zloupotrebe moći, nasilje, rat?

Gaede: Nadam se. Bio sam među Palestincima i Izraelcima, živeo sam dugo vremena tamo. Upoznao sam mnogo ljudi koji smatraju da im bezbednost moraju osiguravati vojne snage. Moj utisak je da to ne funkcioniše. Naprotiv,  proizvodi strah i anksioznost na drugoj strani. Na primer, mnogi od mladih bombaša samoubica su gledali kako izraelske snage ponižavaju i maltretiraju njihove roditelje i imaju osećaj da je to nepodnošljivo, smatraju da ako ne mogu da menjaju situaciju da je samoubistvo jedan izlaz iz svega toga. Poštovanje i ponos su veoma važni alati, mislim da nije poenta živeti u harmoniji gde se svi vole, to nije ideja nenasilja. Ideja nenasilja je da pokažete poštovanje i da shvatite da nekada nepravda postoji. Martin Luter King, Gandi i mnogi drugi ljudi neće vam reći ‘pokušajte da budete prijateljski naklonjeni svom neprijatelju’. Ne, reći će da je ponekad neophodno napraviti i nepravdu vidlljivom. Na primer sedeti u prvom delu autobusa iako bi crnci “trebalo” da sede pozadi. Ako pogledamo oko sebe, u mnogim društvima živi se na mnogo načina na nenasilan način. Prihvaćena su pravila i razni ljudi na mnogo mesta moraju da se nose jedni s drugima. Pravila su ista za sve i to je osnov za to. Ako mislite na nenasilje kao alternativu vojnoj sili, fokus je premali. Mnogi načini života u društvu su zasnovani na nenasilju.

KONTRA: Da se vratimo na nove generacije neonacista. Da li se ovih godina koliko radite s njima, smanjuje broj mladih ljudi koji se uključuju u neonacističke grupe?

Gaede: Ako govorimo o Vajmaru, broj neonacista je još uvek mali ali se svejedno s njima moramo baviti. Čak otvoreni sukobi na ulicama početkom devedesetih između levičara i desničara ne dešava se na isti način kao devedesetih. Veoma je teško proceniti, jer su ljudi svesni opasnosti. Poput mobinga u školama i druge vrste kršenja prava, ljudi danas češće idu u policiju tako da možete reći da broj raste ili da svesnost o opasnosti raste. Ljudi su manje tolerantni da prihvate nasilje i to je dobar znak. Shodno našem poslu, mislim da je još uvek neophodno da to radimo, važno je da mladi ljudi imaju šansu ne samo da ostanu na jednoj turi nego i ceo dan ili nekoliko dana. Pričajući sa nekima od njih, često bi govorili da su istorijske činjenice jedan deo, ali mnogo važniji apsekt je da imamo vremena da osvestimo našu odgovornost, gde treba da se angažujemo u našim profesijama, ako je to poruka koju možemo da prenesemo – da razmislimo o odgovornosti na različitim pozicijama - onda radimo dobar posao. Ne bojim se nove nacističke diktature, bojim se ljudi koji su toliko egoistični da veruju da se računa samo novac ili društvena pozicija i nije ih briga za nove generacije niti za vrste politika koje se vode. Toliko ih je koji uništavaju naše dobre temelje, čak demokratskim pravilima, i to mi uvek prođe kroz glavu kada razmišljam o neonacizmu. Ne bojim se nove diktature u Nemačkoj, bojim se ljudi koji kroz demokratski sistem uništavaju osnove društva za buduće generacije. U smislu ekonomskog rasta i ničeg više.