Zavese na pozornici teatra Valle spuštene su i aktivisti su napustili zgradu u kojoj su prethodne tri godine osmišljavali načine borbe za zajednička dobra i svakodnevno dokazivali da je uloga kulture propitivanje sistema i društva u kojem živimo, a građana da aktivno učestvuju u njegovoj promeni.

Od avgusta 2014., kada su napustili pozorište, do danas nije došlo do dogovora sa gradskim vlastima o načinu upravljanja Valle pozorištem. Kada su ušli 2011, hteli su na kratko uzeti prostor u centru Rima u svoje ruke i na taj način pokazati neslaganje sa pokušajem privatizacije pozorišta smeštenog u zgradi iz 18. veka. Ostali su tri godine, u međuvremenu postali simbol borbe za zajednička dobra i inspiracija talasu “okupacija” koje su kasnije usledile, kako u Italiji tako i širom sveta.

O “okupaciji” – njenom značaju i ideji, ulozi kulture danas u društvu, te o iskustvu koje nakon tri godine provedene u Valleu nosi sa sobom, za Kontra PRESS govori glumica Silvija De Fanti.

KONTRA: Pre nekoliko meseci ste morali da napustite prostor pozorišta Valle. Kada saberete vreme provedeno tamo, kao i reakcije u Italiji i inostranstvu, da li ste zadovoljni onim što se postigli? Šta smatrate najvećim uspehom?

Silvija De Fanti: Teško je odgovoriti na ovo pitanje jer je teško sumirati i objediniti tri godine neverovatnog, kompleksnog iskustva u kojem ima toliko različitosti. Takođe, teško je pričati o “uspehu” bez stavljanja tog značenja u određeni kontekst. Recimo da smo u kontekstu “borbe za zajednička dobra” zadovoljni percepcijom značaja našeg trogodišnjeg postojanja, ali nezadovoljni konkretnim rezultatima oko institucionalizacije zajedničkih dobara. Fondacija Teatro Valle Bene Comune još nije u potpunosti formalno prepoznata, a politički i društveni pokreti nisu baš jednostavan prostor za one koji se bave zajedničkim dobrima i veruju u procese odozdo. Još smo daleko od radikalne reogranizacije države zasnovane na decentralizovanim oblicima vladanja i progresivnim politikama blagostanja, uključujući i zagarantovani lični dohodak i minimalnu platu na nivou EU.

KONTRA: Planirali ste da okupacija traje tri dana, ali ste ostali tri godine. Šta se promenilo u te tri godine? Koliko je promenjena svest o zajedničkim dobrima i metodama borbe?

Silvija De Fanti: Mnogo toga se promenilo: zapravo, promene su jedna od glavnih karakteristika okupiranog teatra Valle. Biti sposoban da putuješ kroz vreme, istoriju i društvene pokrete, a često i da predvidiš i izazoveš promene. Nameravali smo da ostanemo tri dana, ali su reakcije neverovatno aktivnih sugrađana pokrenule proces koji je na kraju kroz sistem direktne demokratije, doveo, uz mnogo drugih stvari, do Statuta Teatro Valle Bene Comune, osnove za stvaranje Fondacije Teatro Valle Bene Comune.

Više od svesti o značaju javnih dobara, pojavila se svest o važnosti načina upravljanja tim dobrima. Tokom prve godine okupacije, pet pozorišta su okupirali radnici u kulturi i građani i takve akcije nastavljaju da se dešavaju. "Okupacija", proces horizontalnog donošenja odluka, ponovno osvajanje alata za proizvodnju postalo je sve popularnija praksa u borbi za zajednička dobra. Kultura, u specifičnom smislu stvaranja, razrade novog jezika, skretanja pažnje na narative sadašnjosti, sve više postaje instrument zajedničkih metoda borbe.

KONTRA: Okupacija je imala slogan “Kao i vazduh i voda, i kultura je zajedničko dobro” i “Pozorište Valle je zajedničko dobro”. Zašto je važno kulturu posmatrati na ovakav način?

Silvija De Fanti: Kultura je osnovno pravo, a ne elitističko, ekskluzivno dobro. Pristup kulturi trebalo bi da je moguć svakome. Permanentno obrazovanje bi trebalo biti besplatno. Institucije kulture treba da garantuju jednakost i održivost. One bi trebalo da doprinesu stvaranju kritičkih i nezavisnih mišljenja i akcija.

KONTRA: Kakva je bila reakcija sugrađana prema okupaciji pozorišta? Kakav ste odnos imali s njima?

Silvija De Fanti: Na samom početku i tokom cele prve godine, mogli bismo reći da je bila jednoglasno entuzijastična. Snažna, heterogena zajednica samosvesnih umetnika i aktivni građani učestvovali su u okupaciji. Naravno, deo umetničke zajednice, posebno onaj koji je bliži “starom” sistemu, nije uvek razumeo smisao naše borbe. Bio je to mali paradoks: što smo se više trudili da damo konkretan oblik našem protestu, to je veći deo javnosti bio sve zbunjeniji ili su ga na pogrešan put navodili ignorantski i lažljivi mediji. Posebno prošle godine; ne samo da su mediji širili neistinite informacije o našim aktivnostima i inicijativama, nego su često bili uključeni u otvorenu bitku sa okupiranim teatrom Valle. Mogli bismo reći, iako bi to bilo pojednostavljivanje, da se kvantitet konsenzusa smanjio, a kvalitet odnosa povećao.

KONTRA: Da li su sva ova preuzimanja prostora kulture uticala na eventualnu promenu zvanične kulturne politike u Italiji?

Silvija De Fanti: Naravno da jesu, iako njihov efekat nije uvek jasno vidljiv. Kriza je imala i nastavlja da ima veoma loš uticaj na institucije kulture zasnovane na disfunkcionalnim metodama, koje su zatvorene prema savremenoj umetnosti i pozorištu. Profit, a ne kvalitet, diktira pravila. Nezavisni prostori kulture ističu krhku strukturu celog sistema javnog (i privatnog) finansiranja kulture i važnost traženja ili smišljanja novih načina alternativnih ekonomskih vizija. Mnogi potezi pozorišta Valle su bili "imitirani", ali ne uvek i prepoznati. Ideja celodnevno otvorenog teatra, važnost data permanentnom obrazovanju, zakon koji je uveo trogodišnji mandat umetničkih direktora i tako dalje. Može se reći da su ovi aspekti prihvaćeni, ali ne u potpunosti shvaćeni ili prakticirani. Učešće nije slogan.

KONTRA: Kad ste napuštali pozorište izjavili ste da ćete pažljivo promatrati “kako implementirati novi eksperiment u stvaranju zajedničkih dobara. Eksperiment obećava stvaranje novih modela saradnje između grada i boraca za zajednička dobra u organizaciji i upravljanju javnim institucijama, na način političke mobilizacije boraca za zajednička dobra kako bi se postigli određeni ciljevi.” U novembru, tačnije 27. 11, simbolično ste okupirali foaje pozorišta kako bi skrenuli pažnju na to da se ništa ne dešava tri meseca nakon što ste napustili prostor. Jeste li zažalili što ste izašli iz zgrade?

Silvija De Fanti: Ovo je možda najteže pitanje. Poslednji dani okupacije pozorišta Valle su bili haotični, a ponekad i dramatični. Iznenadno ubrzanje događaja je zakomplikovalo proces donošenja odluka i dovelo do toga da javnost teško shvati zauzimanje naše pozicije. Bilo je izuzetno teško uhvatiti nametnutu ucenu, ali ipak smo uspeli da otvorimo prostor za razgovor, na mestu koje je ukazivalo na mogućnost promene.

Bilo je trenutaka kad su podele i mimoilaženje u vizijama postajali očigledni, ali prekomponovanje ne vraća nužno mudrost u te fragmente.

A više od prekomponovanja, trudio si se da regenerišeš, pokreneš, podigneš. Da izraziš suprotan stav, pre nego da ga rešiš.

U tim stresnim danima, nismo imali načina da podelimo na sveobuhvatan način osnovne korake naše haotične, mada aktivne, refleksije. U zbrci je priča medija, opsednutih potrebom da definišu po svaku cenu procese koji su još u toku, dominirala scenom. Želeli bismo da predstavimo ovaj trenutak kao fazu promene, a ne kao kraj jednog iskustva. Kao metamorfozu. Mi praktikujemo politiku tela i odnosa i imaginacije, konstantno vežbajući dekonstrukciju uspostavljenog identiteta.

Jedna od poteškoća koja nas je najviše namučila je nemogućnost – u vremenu koje nam je nametnuto – da napravimo dovoljno opcija unutar grupe. Sastav subjektivnih iskustava Vallea je ekstremno heterogen, kao i u drugim sličnim situacijama, i ne samo militantan. Kada su vreme i procedure određene nezavisno, kada unutrašnji procesi imaju vremena da sazru shodno sopstvenim psihologijama, i dovedu do novih rešenja koja su rezultat upravo te heterogenosti – to je snaga. Ona postaje slabost u trenucima pritisaka i vanrednog stanja.

Izbor koji smo zajedno doneli je bio ključan: prepoznali smo svoju političku praksu kao praksu odnosa i nju je prvu trebalo zaštititi. “Izađi iz svega zajedno” nije bio samo emotivna potreba ili način da sačuvamo ograničenu grupu, nego je viđen kao primarni politički cilj, kako bi se omogućilo što brže obnavljanje i umnožavanje borbe. 

KONTRA: Šta dalje planirate?

Silvija De Fanti: Odmor? Šalim se. Pokušavamo da nastavimo da delujemo na dva fronta: političkom (pišemo konvenciju) i na više umetničkom (projekat Rimskog pozorišta).

Razlog za ovakav izbor, koji je bio daleko od jednostavnog što se tiče same implementacije, povezan je sa činjenicom da iskustvo prethodne tri godine ne može biti tretirano isključivanjem jednog od dva područja, zavisno od institucionalnog uporišta na koji se referiramo.

Umetnički projekat bi izgubio mnogo na inovativnosti ako bismo zanemarili sistem upravljanja, administraciju itd.

U Konvenciji je mnogo elemenata koji imaju umetnički aspekt, ali i snažne političke implikacije. U tom smislu, uključivanje savetnika je ključno kako bi se ovaj put učinio korisnim za druga iskustva slična našem na lokalnom i državnom nivou.

KONTRA: Okupacija je izrodila Fondaciju Teatro Valle Bene Comune koja je upravljala teatrom. Šta ste naučili iz ovog modela organizovanja i upravljanja?

Silvija De Fanti: Fondacija Teatro Valle Bene Comune je prepoznata kao najadekvatniji legalni instrument u okviru važećih zakona, kojim se u praksi testira model samoupravljanja pokrenutog kroz zajednička dobra. Statut je bio predmet procesa zajedničkih elaboracija koje su trajale više od godinu dana i u koje je bilo uključeno više od pet hiljada ljudi: statut je postavljen na internet i o njemu se raspravljalo i odobravan je na javnim sastancima.

Hiljade članova je materijalno pomoglo fondaciji svojim fizičkim prisustvom i posvećenošću, stručnošću ili materijalno, oni su ti koji su omogućili iskustvo teatra Valle i koji su skupili neophodan kapital za osnivanje fondacije.

Učešće, široko odlučivanje, transparentnost, preuzimanje odgovornosti i autonomija. Inspirisano je, kao što smo rekli, principima koji se odnose na zajednička dobra, ali posebno praksom koja je bila testirana konstantno tokom tri godine okupacije; može se opisati i kao konkretan primer demokratije, faktičkih saveta, efikasnog upravljanja dobrima i resursima, potpuno organizovanog odozdo.

Telo koje donosi odluke je skupština radnika u umetnosti i kulturi i građana, koji su posao podelili u druga radna tela: koordinacijom se bavio odbor od 12 članova, koji je takođe birala skupština. Okupacijom 14. juna 2011. godine, dinamika pokroviteljstva i privatnog prava oslobodila je prostor slobodnim interpretacijama i elaboracijama društvene i političke realnosti.

Fondacija je postala prostor učešća, inkluzije i konstantne metamorfoze: institucija sposobna da se suoči sa trajnom i neprestanom promenom sveta u kojem živimo.

KONTRA: Valle je inspirisao mnoge grupe u Italiji i van nje. Postao je svetski simbol borbe za zajednička dobra. Kakva je danas situacija sa okupacijama u Italiji?

Silvija De Fanti:  Većina njih funkcioniše i njihove aktivnosti i dalje inspirišu: među njima, su na primer, Macao u Milanu i Asilo Filangieri u Napulju, važna iskustva koja treba upamtiti. Prošle godine torinsku Cavallerizzu (impresivan ogroman prostor u kojem se nalazi predivno pozorište)  okupirala je grupa građana, studenata, radnika iz kulture i počela veoma važan proces odozdo, pokušavajući da uključi i gradske vlasti kako bi odlučili o sudbini tog mesta. Aktivisti koji su okupirali bioskop America u Rimu su izbačeni pre nekoliko meseci, ali su uspeli velikom kampanjom u kojoj im je pripomogao veliki deo filmske industrije da od Ministarstva kulture izdejstvuju odluku da namena prostora u kojem je bioskop mora ostati u domenu kulture. Iz još nekoliko mesta su aktivisti izbačeni, poput teatra Mediterraneo i Pinelli, ali su kasnije okupirali nove prostore: napuštenu školu u Mesini. To je kao životni ciklus: neko ili nešto umre, ali se neko ili nešto rodi, i uvek se sve menja.

KONTRA: Koliko su političari licemerni kad vam kažu – u pravu ste?

Silvija De Fanti:  Retko kad to i govore.

KONTRA: Nakon okupacije bioskopa “Zvezda” u Srbiji su se javili medijski glasovi koji su se zgražavali nad samim izrazom “okupirati”, što je bio jedan od načina da pokušaju da ospore ulazak aktivista u napušteni bioskop. Šta “okupirati” danas znači?

Silvija De Fanti: Zavisi od istorijskog, kulturnog i društvenog konteksta prema kojem se odnosi: u ratu “Okupacija” znači nasilno zauzimanje a, u sadašnjem trenutku, okupirati znači imati posao. Što se tiče našeg iskustva, mi smo preveli termin “okupirati” kao vratiti nekome, brinuti o nečemu, vratiti suverenitet nad procesom donošenja odluka. Recimo da to značenje u određenom smislu odjekuje kao oslobođenje i emancipacija. Pravi pukotinu u krutom i rigidnom sistemu.

KONTRA: Šta se može postići okupacijom – promena ili samo još jedna u nizu dekoracija za sistem?

Silvija De Fanti: To je predlog za sistemsku promenu, eksperiment stavljen u praksu. Čak i mala promena delova sistema, utiče na njega. Postavlja se između dva polariteta: na jednoj strani je stvaranje obrasca koji može da se ponovi, a na drugoj čist izuzetak. Fondacija je model, ali način funkcionisanja može svaki put biti drugačiji. U svakom slučaju nije dekoracija. Iako ima puno razgovora o učešću, podeli ekonomije, pametnim gradovima, istinskom učešću i potrebi za deljenjem uključenih tela.

KONTRA: U tri godine okupacije, da li ste bili izloženi pritisku javnosti i vlasti?

Silvija De Fanti: - 16. septembra 2013, aktivisti uključeni u okupaciju potpisali su završnu verziju statuta pred notarom i osnovali fondaciju Teatro Valle Commons.

Od tog trenutka, stav italijanskih institucija prema ovoj neobičnoj okupaciji, koja je dovela horizontalnu participaciju pred same centre moći (Teatro Valle se nalazi na samo nekoliko ulica od Italijanskog senata i zgrada Vlade) je postao otvoreno agresivan.

- U februaru 2014. rimski prefekt negirao je legalnost pravnog lica fondacije za koja je ona aplicirala: to negiranje se ne odnosi na sadržaj statuta niti na samoupravni model, nego na to da je adresa fondacije na okupiranom prostoru i da fondacija nema pravo na njega.

Dan pre nego što je došlo to pismo, tokom press konferencije prefekt je objavio da se situacija sa Teatrom Vale ne može rešiti intervencijom javnih službi, nego da je potrebno političko rešenje koje je gradonačelnik Rima tokom TV intervjua neprimereno nazvao konačno rešenje.

- 15. jula 2014. pokrenut je međunarodni apel protiv izbacivanja aktivista iz Teatro Vale, među potpisnicima su David Harvey, Slavoj Žižek, Étienne Balibar, Michael Hardt, Costas Douzinas, Fabrizio Tamburini, Stefano Rodotà, Salvatore Settis, Christian and Pierre Laval Dardot.

- 31. jula 2014. opština Rim poziva aktiviste da napuste prostor. Nakon pressice aktivisti su uspeli dobiti 10 dodatnih dana koji su se pretvorili u permanentne plenume, gde su građani doprineli odluci o tome da li se napušta teatar.

Događaji su se toliko ubrzali da nismo uvek bili u stanju razviti prikladan diskurs tako da se u medije progurao ekstremno negativan narativ koji je sve svodio na krajnost - pobeda ili poraz.

Ali, opet, igra još traje i nedavno je “neprijateljski” medij objavio tekst pod naslovom “Okupacija teatra više nije zločin”.

KONTRA: Okupacija je definisala neke od ključnih pitanja vezanih za grad. Koja je poveznica između prava na grad, prostornih borbi i očuvanja mesta kulture?

Silvija De Fanti: (odgovor je rezultat promišljanja aktivista u Valleu kroz godine okupacije) Savremeno stanje urbanizma je uglavnom oblikovano autoritativnom i finansijskom logikom, tako da stanovnici gube mogućnost da upravljaju urbanim prostorima i kriza javnih prostora se pojačava. Međutim, ako pogledamo na širenje određenih praksi, moguće je tvrditi da je takvo stanje pod određenim uslovima plodno tlo za stvaranje prostora za samoorganizovanje. Preuzimanje prostora i stvaranje zajedničkih dobara. Agostino Petrillo, u svom radu u knjizi koju je uredila Maria Rosaria Marella, “Oltre il pubblico e il privato” (MARELLA, 2012) beleži da mešanjem načina funkcionisanja u prostoru i vremenu u svakodnevnom životu (posebno radno i vreme i radno mesto) granice između javnog i privatnog se lakše pomeraju; što doprinosi uvećanju prostora za privatizaciju. U tim uslovima, stanovnici gube mogućnost da učestvuju slobodno i kontrolišu svoje svakodnevno okruženje. Stanje ili mehanizam privatizacije ne brani niti garantuje ovaj multidimenzionalni prostor. Tako da se čak i u gradovima, zahtev za zajedničkim dobrima povećava, manje ili više eksplicitno. (PETRILLO, 2012).

Nekoliko godina ranije, Edoardo Salzano u “La città bene comune” (SALZANO, 2009) je utvrdio da je za grad neophodno da opet postane javno dobro, posebno zbog (i protiv) gubitka moći građana u odlučivanju o njihovom staništu i prevelikoj dominaciji tržišta nekretninama u upravljanju gradom. Grad koji bi se mogao nazvati zajedničkim dobrom, uzima u obzir potrebe svih građana, u njemu su javne usluge dovoljne i jednako raspoređene, garantuje dom svakome na osnovu potrošačke moći, garantuje svakome jednostavan pristup radnom mestu, njegova vlast je zasnovana na poznatim i opštim pravilima i ima potpunu kontrolu nad korišćenjem zemlje, pa je uvećanje vrednosti iskorišteno u svrhu kolektiva.

Takođe Maria Rosaria Marella u već pomenutoj knjizi “Oltre il pubblico e il privato” definiše grad kao zajedničko dobro, jer je njegov prostor podeljen među građanima pa ne može biti nebitan način na koji se koristi, čak i ako je privatan: s obzirom da svi dele urbane prostore kao životno okruženje, onda svi treba da dele i odgvornost za njegovo korišćenje. Javna administracija koja upravlja gradovima mora da pruži prioritet opštoj dobrobiti u gradu i ako daju dozvolu za gradnju ili prenamenu prostora, moraju uzeti u obzir posledice privatnih inicijativa u datom okruženju. Marella identifikuje neke urbane zahteve kao suprotne gradu kao javnom dobru: šoping centar, savremena zatvorena forma, zbog načina na koji je građen i dizajniran, zbog načina na koji se njime upravlja i zbog efekata koje proizvodi (ivi, page 188); kontrolisane zajednice, privatizacija susedstva, džentrifikacija i napuštanje javnih zgrada kako bi bile prodate. U ovom okviru, zajednička dobra bi mogla biti odgovor protiv privatizacije i odluke o oduzimanju urbane sredine.

Govoriti o urbanom zajedničkom dobru iz perspektive prostora znači obraćati pažnju na fizički sastav grada, na njegovo posmatranje kao vrednost i kolektivni rad. Ovaj rad je fizički i društveni proizvod. Kvalitet života u određenim delovima je kolektivni proizvod (u odnosu na aktivnosti, njegovoj istoriji): zajedničko dobro koje je konstatno okruženo savremenim kapitalističkim alatima, kao vlasnička spekulacija ili drugi mehanizam urbane finansijalizacije. (HARVEY, 2012).

Oni mogu predstavljati način da se građanima vrati kontrola nad njihovim svakodnevnim okruženjem. Ovakva vrsta urbanih prostora može ponuditi mogućnost eksperimintisanja sa zajedničkom saradnjom građana i javne administracije i mogućnost da se nađe balans u upravljanju, između autonomije i odgovornosti.

Ako je finansijska kriza donela mnoge probleme, čak i u uslovima socijalne pravde i jednakosti, s druge strane je otvorila mogućnost ponovnog promišljanja i prakticiranja novih društvenih odnosa. Među njima, iskustvo samoorganizovanja može postati ravnopravno. Ovakva udruživanja se pojavljuju kao mesta u kojima ljudi mogu da krenu da eksperimentišu nove načine upravljanja između građana i lokalnih vlasti. Pokrenuti u manjim prostorima, ovi stavovi mogu biti iskorišteni za upravljanje osnovim službama u celom gradu. Ta mesta su zasnovana na samoodlučnosti, samoupravljanju, brizi, difuznom upravljanju, kao i onom koji uključuje građane.

* Prevod i lektura Ana Pejović