Legendarni kantautor Arsen Dedić preminuo je u ponedeljak uveče u 78. godini u bolnici u Zagrebu.

Dedić je pre više od dve nedelje smešten na bolničko lečenje zbog sepse, nakon što mu je prethodno ugrađen veštački kuk. Poslednjih dana mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo i otkazali su mu bubrezi. Preminuo je 17. avgusta 2015. u Zagrebu.

Rođen je u Šibeniku 1938. godine. U Zagrebu je upisao Pravni fakultet, koji je napustio 1959. a u istom gradu je upisao Muzičku akademiju, na kojoj je diplomirao 1964. Gotovo celoga život aje pisao pesme, pa se sredinom šezdesetih otisnuo u kantautorske vode.

Prvi album „Čovjek kao ja“ objavljuje 1969, a od tada je snimio na desetine ploča. Njegov muzički stil se može opisati kao mešavina mediteranske pop muzike, šansone i džeza. Šezdesetih je nastupao na mnogim festivalima pop muzike u SFRJ. Sem poezijom i muzikom, amaterski se bavio slikarstvom.

Objavio je na desetine knjiga, zbirki pesama. Pisao je muziku za pozorište, film, televiziju i reklame. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, a jedna od najznačajnijih je ona iz San Rema 1982. za „autorsku šansonu“.

Muzički pečat Arsena Dedića na muzičku scenu SFRJ je ogroman. Nećete pogrešiti ako kažete da ono šta su Šarl Aznavur, Žak Brel, Leonard Koen, Serž Gejnzbur i Skot Voker predstavljali za svetsku, to je Arsen bio za muzičku scenu dvadesetdvomilionske Jugoslavije.

Pisao je i muziku za pozorišne predstave, te za filmove i televizijske serije, od kojih su najpoznatije "Prosjaci i sinovi", "Glembajevi" i "U registraturi".

Pisao je i knjige za decu, a publicista Igor Mandić je 1983. godine o njemu objavio knjigu "Arsen".

Za svoj rad Dedić je dobio brojne nagrade, od kojih su posebno cenjene italijanske Premio Tenzo i Žak Brel za doprinos autorskoj pesmi u Evropi.

U intervjuu portalu Lupiga kazao je, između ostalog, da slobodu treba naći u sebi:

"Sloboda je ponašati se slobodno, bez obzira koliko ti slobode, a koliko ropstva nude izvana. Stvar je u tome koliko slobode ja osjećam unutar sebe i koliko je realiziram; koliko pristajem na ropstvo, a koliko na slobodu. Dakle, to je osobna odluka i samo se o tome radi. Osobno, bez obzira na sve muke koje sam prošao i još uvijek ih prolazim, osjećam se kao slobodan čovjek."

Na pitanje novinara hrvatskog nedeljnika Novosti o tome da li bi danas živio kao slobodan umjetnik u Hrvatskoj, odgovorio je: "Moja pjesma “Ni jedno vrijeme nije moje” završava stihovima: Ni jedno vrijeme nije moje / ja visim kao drveni lutak / kazaljke neće da se spoje / pogriješim uvijek za trenutak. Hoću reći da nisam bio miljenik niti jednog vremena. Bilo je ljudi koji su mi bili skloni, do kojih je, kao i danas, diskretno dopiralo to što radim, ali nikada nisam bio tzv. javno dobro, već vrlo često javno zlo."