Petog oktobra navršilo se godinu dana od smrti Vojina Dimitrijevića, pravnika i jednog od najistaknutijih borca za ljudska prava u Srbiji. Beogradski centar za ljudska prava, čiji je Dimitrijević bio osnivač, organizovao je u nedelju u Centru za kulturnu dekontaminaciju skup "Gospodin u vremenima sasvim očajnim - Vojin iznad prava", u znak sećanja na ovog intelektualca koji je radni vek posvetio ideji pravde i međunarodnog prava.

"Ovo nije ni tribina ni skup, ovo je lični gest", objasnila je direktorka CZKD Borka Pavićević, koja je moderirala razgovor u kojem su učestvovali istoričarka Dubravka Stojanović, Dejan Ilić iz izdavačke kuće "Fabrika knjiga" te prisutni među kojima su bili članovi porodice i mnogobrojni prijatelji i poštovaoci Vojina Dimitrijevića.

Profesor Dimitrijević video je sebe kao intelektualca koji ima moralnu obavezu da opominje ljude šta će se dogoditi ukoliko se budu ponašali neodgovorno. Iako pravnik, odlično je, prema rečima Dubravke Stojanović, poznavao istoriju i istorijske procese, pa je neretko pravio paralele današnje Srbije sa Nemačkom tridesetih godina.

"Te paralele je koristio za ono što malo koji istoričar sme i ume da uradi, a to je za određenu vrstu upozorenja savremenicima šta može da se desi. Možda je najimpresivniji njegov tekst iz maja 1995. godine, kada je svojom pravničkom preciznošću analizirao šta je Nemačka postigla tokom dva svetska rata, upozoravajući da je za to vreme izgubila, kako je izračunao, 115.000 kvadratnih kilometara, a dobila 12 miliona izbeglica. Napisao je rečenicu da bi nama moglo da se dogodi isto. Podvlačim, to je maj '95. godine, dakle pre Srebrenice, pre Oluje", rekla je Stojanovićeva.

Tokom karijere, Vojin Dimitrijević je napisao preko 250 članaka i objavio više knjiga iz oblasti ljudskih prava, međunarodnih odnosa i bezbednosti. Izdavačka kuća Fabrika knjiga objavila je dve njegove knjige - "Silaženje s uma" (2006) i "Pravo i nepravo" (2011). Dimitrijević je, kaže Dejan Ilić koji je uredio ove dve knjige, bio intelektualac čvrstog moralnog stava i ubeđenja da kao takav moraš jasno istupati u javnosti protiv gluposti.

"Ako ne možete da se suprotstavite, čega je profesor bio naravno svestan, onda on kaže - moraš da vičeš. Moraš da urlaš, kako kaže u motu knjige 'Silaženje s uma'. Nemoj ići u noć bez glasa. Urlaj, viči, neka ostane negde zabeleženo. Knjiga 'Silaženje s uma' je neka vrsta analize ratnog diskursa kojim je Srbija ušla u ratova i počinila zločine. To nije knjiga koju je pisao pravnik, to je knjiga koju je pisao jedan izuzetno obrazovan čovek koji je znao da nadiđe granice svoje struke i da uđe u javni prostor, da analizira mitove koji su bili u temelju govora koji su Srbiju odveli u rat i zločine", objašnjava Ilić.

Ratna prošlost i odgovornost Srbije u zločinima počinjenim tokom ratova devedesetih bile su teme od kojih nije bežao. Naprotiv, unosio ih je u javni prostor, u kojem uglavnom nije bilo previše mesta za njih.

"Govorio je", seća se Dubravka Stojanović "'Srebrenica je nemački zločin.' Pokazivao je i analizirao na koji način je Srebrenica bila osmišljena, organizovana, planirana i sprovedena. Tu je padao svaki pokušaj da se distanciramo od poređenja sa nemačkim zločinima."

Bio je jedan od imenovanih članova Komisije za istinu i pomirenje, koju je 2001. oformio tadašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica, no napustio je to telo još pre prvog zasedanja. Razlog je, kaže Dejan Ilić, to što je Vojin Dimitrijević shvatio da Komisija neće i ne može ispuniti svoju svrhu, jer je postavila sebi pogrešne zadatke. Umesto da istražuje egzaktna kršenja ljudkih prava i zakona ratovanja, ona je na sebe uzela zadatak da se bavi uzrocima rata.

"I rekao je", kaže Ilić, "još jednu stvar koja mi zvuči kao strahovita opomena sa kojom se danas suočavamo u punom kapacitetu: Šta će nama Komisija za pomirenje? Srbi su se sa sobom već pomirili. Ko je trebalo da bude proteran - proteran je. Ko je trebalo da bude ubijen - ubijen je. Nemamo mi sa kim da se mirimo. Srbi su sebi oprostili. I to je strašna istina, da mi mirno živimo sa zločinom. I da kao društvo ne želimo da sa tim zločinom izađemo na kraj.

On je to rekao početkom 2000-tih. Mi danas živimo posledice tog srpskog pomirenja. Vi danas imate ljude koji su okrvavili ruke i koji su dobili drugu šansu. I većina nema problem s tim. Ali, ko nikad neće dobiti drugu šansu - oni što su nas pokrali. I onda se pitate kakvo smo to društvo koje se tako lako miri sa zločincima, a tako teško oprašta ako mu je neko ukrao nekakav novac?"

Dimitrijević je, istakla je Borka Pavićević, imao tu sposobnost da o pravu govori na način da demistifikuje struku kao opravdanje za nečinjenje.

"Najveći broj ljudi kod nas kaže 'ja ne znam to, ja nisam pravnik'. I na taj način se izbegne prosuđivanje i mišljenje o stvarima. On je umeo da govori tako da nas inspiriše da je pravo deo odgovornosti svih nas. Dakle, da nije to nešto što baš ne razuemo, nego da u stvari nećemo da razumemo. To je ono što mi se čini užasno bitnim, da je demistifikovao specifičnost struke prava i istovremeno inspirisao ljude da razmišljaju o pojmu prava i slobode. Da je pravo nešto u čemo se svi možemo kretati, a ne odsustvovati iz toga, što znači odsustvovati i iz odgovornosti", rekla je Pavićevićeva.

Pored izuzetnog baratanja istorijskim faktima, Dimitrijević je prema istoriji imao krajnje ličan i emotivan odnos, kaže Stojanovićeva. U nemalom broju tekstova i javnih nastupa podsećao je na ličnu tragediju svoje porodice tokom Drugog svetskog rata. Dimitrijevićevog oca su, naime, Nedićeve jedinice zarobile i poslale u nacistički logor iz kojeg se nikad nije vratio.

"Zato je stalno, pozivajući se na tu sasvim privatnu situaciju, koja bi trebalo da probudi saosećanje, govorio za sebe da je antifašista i da se skameni kad čuje da Nedićeva slika visi u Vladi Srbije i da je za njega svaka ideja rehabilitacije nepodnošljiva", rekla je Dubravka Stojanović.

Razumeo je, dodala je istoričarka, da se sadašnjost gradi od našeg odnosa prema prošlosti i da je suočavanje s prošlošću proces sazrevanja društva i učenja o odgovornosti do koje je veoma držao.

"Rekao je da sve naše pogrešne predstave o prošlosti, mitovi i svi stereotipi koji proizilaze iz našeg pogrešnog razumevanja sopstvene istorije, utiču na ponašanje ljudi i da se baš sa pozivanjem na istoriju ovde ugrožavaju ljudska prava. Odnosno da nam pogrešno znanje o toj istoriji i njena zloupotreba da ju pravo za arogantan i agresivan odnos koji se svodi na ugrožavanje ljudskih prava i ratni zločin."

"Mislim da je", zaključio je Dejan Ilić, "strahovito važno što smo imali profesora Dimitrijevića i niz drugih ljudi, jer vi danas zbog toga, možete da branite stav da se nama ništa nije slučajno dogodilo i da je ono što se dogodilo bila vrlo svesna odluka i jasan izbor koji je ovo društvo načinilo. Stalno slušate to 'nismo znali'. Znali ste i izabrali ste."

Vojin Dimitrijević je bio član Venecijanske komisije Saveta Evrope za demokratiju putem prava, a od 2001. i član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Bio je osnivač Balkanskog političkog kluba, potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija i sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde (2001-2003)

Govorio je: "Inteligencija bez morala je nesreća".