Ukrajina je veličine Teksasa, ali u poslednja tri meseca, njihov rastući protestni pokret uspeo je da stane u deset gradskih blokova.

Ime pokreta – Evromajdan je neologizam koji spaja prefiks evro, referenca na želju opozicije da se približi EU i udalji od Rusije, i ukrajinsku reč persijskog i arapskog porekla za gradski trg, majdan. Taj termin se odnosi na nešto više nego na puko mesto odvijanja demonstracija na kijevskom Trgu nezavisnosti (Maidan Nezalezhnosti). Ukrajina se geografski nalazi u Evropi, ali mnogi demonstranti Evropu takođe doživljavaju i kao ideju koja “podrazumeva pravu demokratiju, policiju od poverenja i iskreno poštovanje ljudskih porava.”

“Mubarak je znao da je pravi majdan fizičko ovaploćenje demokratije.”

Ime takođe govori o sve opštijoj pojavi: javni trg kao epicenter demokratskog izražavanja i protesta, nedostatku jednog takvog mesta ili proračunatoj manipulaciji takvim mestom, kao načinu kojem pribegavaju autokrate koje urbanizmom pokušavaju uguše drugačija mišljenja. 

Nisu se sve revolucije odigravale na trgovima, ali mnoge skorašnje jesu, uključujući nekoliko u državama bivšeg Sovjetskog Saveza. Gruzijska Revolucija ruža 2003. je sa Trga slobode u Tbilisiju skinula sa vlasti predsednika Eduarda Ševardnadzea. Kirgijski demonstranti su zauzeli Trg Ala-To koji je do tada držala policija, i  potom jurnuli na obližnju predsedničku palatu iz koje su isterali dugogodišnjeg predsednika Askara Akajeva. Ukrajinska Narandžasta revolucija iz 2004. je počela na istom Trgu nezavisnosti, gde su kasnije demonstranti ulazili u krvave okršaje sa snagama vlasti, iznuđujući od predsednika Janukoviča obećanja o vanrednim izborima i povratku Ustava iz 2004.

Simbolizam javnog trga je stekao novu snagu tokom Arapskog proleća. Esejista, koji je pisao tokom uzbudljivih dana egipatske revolucije, nešto posle pada Hosnija Mubaraka 2011. , je elokventno objasnio kako je Trg Tahrir predstavljao širu represiju egipatskog građanskog društva. Trg je sagrađen u XIX veku na osnovu plana za Kairo “Pariz na Nilu”. Preimenovan je u Trg oslobođenja (Tahrir) kada je postao fokalna tačka egipatskih revolucija iz 1919. i 1952:

 “Tahrir je nesumnjivo u poslednjih nekoliko nedelja postao pravi javni trg. Pre toga je bio samo veliki i prometni krug. Njegova ograničenja su bila rezultat političkog dizajna i ideja koja su ne samo obeshrabrivale već i zabranjivale javna okupljanja. Tokom vanrednog stanja, koje je stupilo na snagu od dolaska Mubaraka na vlast 1981, okupljanje na trgu čak i nekolicine odraslih građana je bilo povod za hapšenje. Kao i svi autokratski režimi, Mubarakova vlada je razumela moć pravog javnog trga, kao mesta gde se građani sreću, šetaju, okupljaju, ostvaruju i razmenjuju ideje. Shvatala je da pravi majdan – arapska reč za javni trg- predstavlja fizičku manifestaciju demokratije. Pravog javnog Majdan Al Tahrira su se plašili kao opasnosti za bezbednost režima i tako je država tokom godina upotrebila urbano planiranje kao jedno od svojih glavnih sredstava za obeshrabrivanje demokratije.

Na Trgu Tahrir ovo je podrazumevalo podizanje ograda i podelu otvorenog prostora na travnate površine i trotoare koji mogu lakše da se kontrolišu. Da pomenem jedan poznati primer:  sve do šezdesetih godina prošlog veka, veliki deo površine ispred Egipatskog muzeja je bio travnjak, ispresecan puteljcima, sa velikom fontanom. Tamo su se okupljale porodice i studenti tokom dana, a mesto je bilo poznato i po parovima koji bi se tamo sretali, spremni za izlazak u centar grada. Međutim, sedamdesetih je vlast ogradila taj deo i nikada nije dala jasno objašnjenje šta su planirali da urade sa tim omiljenim mestom za okupljanje. Stanovnici Kaira su pretpostavljali da je zatvoren zbog izgradnje metroa ili nekog drugog velikog projekta. Tokom prošle decenije, pojavila se table sa objavom da je u toku izgradnja podzemne garaže. Tokom demonstracija na Trgu Tahrir, aktivisti su oborili ogradu od koje su posle napravili barikade kako bi se zaštitili od napada kriminalaca koji su podržavali Mubaraka. Sklanjanje ograde je pokazalo da nikada nisu preduzeti bilo kakvi radovi na izgradnji garaže. Taj deo je stavljen van javne upotrebe upravo kako bi se izbegla mogućnost okupljanja na Trgu Tahrir. Takva je Mubarakova zaostavština po pitanju urbanog planiranja.

Tahrir - demonstracije protiv Morsija

Plan Kaira pokazuje da je upravo Trg Tahrir savršeno mesto za pokretanje revolucije. Nalazi se u centru najvećeg grada u Egiptu, odmah pored egipatskog parlamenta, sedišta Mubarakove političke stranke, predsedničke palate, brojnih stranih ambasada i hotela sa stranim novinarima koji emituju snimke demonstracija za svetsku publiku. Pošto je Mubarak sišao sa vlasti, i drugi veliki trgovi arapskog sveta su takođe postali bojišta.

Za Libiju, glavni javni trg u Tripoliju predstavlja uspeh revolucije iz 2011. Prvobitno je nazvan Trg Italije pod italijanskom kolonijalnom vlasti (u ovom delu sveta je uobičajeno da centralni trgovi budu inspirisani zapadnom Evropom), a potom i Trg nezavisnosti od strane libanske monarhije, da bi  postao „Zeleni trg“ pod političkom ideologijom Moamera Gadafija. Libanska prelazna vlada ga je odmah preimenovala u Trg mučenika po onima koji su poginuli u građanskom ratu boreći se protiv Gadafijevog režima. 

Međutim, ove javne površine ne prežive uvek revolucionarne trenutke koji su ih proslavili. Najpoznatiji trg (ili kružni tok) u Bahreinu je doživeo istu sudbinu kao i ustanak koji je na njemu pokrenut. Pošto su demonstranti u Manami stigli do kružnog Trga bisera u martu 2011. , bahreinska vlada je preotela kružni tok, krvavo slomivši otpor. Potom je bagerima prekopala travnjak i srušila centralni spomenik Bisera, kako bi povratila kontrolu.

Francuska je prva svesno koristila urbano planiranje u političke svrhe. Pariz je u XIX veku u suštini bio srednjovekovni grad, koga je gušio preveliki broj stanovnika i loša infrastruktura. Urbano renoviranje barona Osmana pod Napoleonom III pedesetih i šezdesetih godina XIX veka je Gradu svetlosti donelo modernu kanalizaciju, lepe parkove u predgrađima i mrežu železničkih stanica. Takođe je iskoristio priliku da sruši neuređene krajeve u kojima je živela niža klasa i njihove teskobne i uzane sokake zameni prostranim, širokim bulevarima.  U slučaju revolucije, kao što su to bile one iz 1789. , 1830.  i 1848. , francuske vlasti su se nadale da će šire ulice otežati pariškim revolucionarima da se zabarikadiraju i da će vojničkim trupama biti zgodnije za marširanje i gušenje bunta.

Slični proračuni se i danas prave. Zbog bezbednosti, vladajuća hunta u Mjanmaru je 2005. premestila sedište vlade iz Ranguna, metropole od pet miliona ljudi, u Nejpjido, novi glavni grad u unutrašnjosti. Zbog izolovanosti od drugih urbanih centara, u Nejpjidu uglavnom žive vladini funkcioneri i vojni zvaničnici, koji provode što manje vremena mogu u tom jezivo pustom gradu. Zvaničnici tvrde da grad ima gotovo million stanovnika, iako je stvaran broj daleko niži.  

Prazni grad - Najpjido

Kada je dve godine kasnije, 2007,  izbila Šafran revolucija, veliki protesti koji su potresali druge gradove u državi nikada bisu stigli do Nejpjida i hunta je ostala na vlasti posle brzog i brutalnog sloma demonstracija. Čak i da je populacija tog grada bila dovoljno velika za proteste, gde bi se oni održavali? Široki bulevari presecaju delove grada u kojima žive zvaničnici, bez javnih trgova ili centralnih prostora gde bi stanovništvo moglo da se mirno okuplja ili da izaziva nemire. Predsednička palata je čak okružena i jarkom. Jedan novinar je grad opisao kao "diktaturu kartografijom".

Nursultan Nazarbajev, predsednik Kazahstana, je sedište vlasti preselio u Astanu, glavni grad koji se nalazi duboko u stepama, ispunjen futurističkom arhitekturom koja treba da zaseni posetioce. Ruski predsednik Vladimir Putin je inspiraciju našao u prošlosti: 2008. je oživeo sovjetsku tradiciju masovnih vojnih parada na moskovskon Crvenom trgu, kao prikaz snage. Nije dovoljno očigledno? Saudijske vlasti na Trgu Dera u Rijadu organizuju zvanične javne dekapitacije.

Drugi su nešto suptilniji. U Pjongjangu, strogom i markantnom glavnom gradu poslednje totalitarističke države, svaki nezgrapni komad betona odiše konformizmom. Samo je najodanijim građanima dozvoljeno da stanuju u brojnin identičnim zgradama, koje su česta odlika staljinističkokg urbanog planiranja. Najveći grad Severne Koreje definišu "veliki spomenici sumnjivog ukusa raštrkani po gradu … povezani apsurdno velikim osmanskim bulevarima i kolosalnim javnim trgovima koji su prazni". Ta velika količina javnog prostora postoji samo da bi veličala državu i Kimov režimski kult ličnosti.    

Tjenanmen

Ako previše prostora može da bude loše, onda je kineski Tjenanmen trg najgori. Četvrti po veličini na svetu, ovaj trg se paradoksalno može smatrati „suprotnošću javnog trga“ , kako su pisali Tim Votermen i Ed Vol u knjizi o pejzažnoj arhitekturi. Tjenanmenska „totalitaristička veličina umanjuje pojedinca i primorava ga da se pokori državnoj moći. To mesto najviše odgovara marširanju trupa i naoružanja, a ne aktivnom učešću građana u svakodnevnom životu metropole.“ Gušenje demokratskih protesta 1989.  tenkovima godine služi kao snažan podsednik na to kako masovne demonstracije mogu da propadnu.

Nisu svi diktatori vični urbanom planiranju. Grandiozno renoviranje Bukurešta koje je osamdesetih godina prošlog veka sproveo rumunski autokrata Nikolaj Čaušesku je uništilo petinu istorijski važnih građevina, kako bi sagradio haos od betonskih struktura, uključujući i najveću zgradu parlamenta na svetu koja dominira horizontom grada.

Čini se da u Kairu danas, tri godine posle pada Mubaraka, vojska pokušava da uvede normalno stanje od pre revolucije. Narod se prošlog leta vratio na Trg Tahrir i zahtevao smenu Mohameda Morsija, prvog demokratski izabranog predsednika u zemlji. Trenutno mu se sudi za podsticanje ubistva i upotrebu nasilja nad demonstranatima, dok se očekuje da će general Abdel Fatah al Sisi, vojni lider koji je srušio Morsija, pretendovati na predsedničko mesto. Verovatno će ga i dobiti.

Trg Tahrir je sada prazan. Oko mesta gde se rodila Egipatska revolucija, epicentra Arapskog proleća, radnici užurbano podižu kapiju od tri metra, koju krase šiljci  nacionalne boje Egipta. Trgovi mogu da budu kolevka demokratskih pokreta, ali, da parafraziram Ciolkovskog, čovek  ne može da živi u kolevci doveka. Da li će ukrajinski majdan doživeti istu sudbinu?

* Prevela Marija Šerban