Na ovogodišnjem Dokufestu, imala sam priliku da pogledam film "Nemci su malo uplašeni od mene", umetnika i filmskog stvaraoca iz Prištine, Albana Muje: kratak dokumentarni film koji prati imititatora Hitlera iz Mitrovice. Nakon filma, jedan moj prijatelj na Kosovu kazao mi je kako je iznenađen jer je publika oduševljeno reagovala na film, kako su se radosno smejali kada su čuli nemački "Heil", dok je "Hitler" hodao bulevarom... Moj prijatelj se okrenuo prema meni i rekao mi da se oseća neugodno zbog ove reakcije, koja je očigledno topao prijem. "Razmišljam kako bi se osećao neki Jevrej, ukoliko ih ima u publici."

Nije ni trebao dalje da misli o tome, jer je pored njega sedela jedna Jevrejka. Rekla sam mu da se ne osećam uvređena filmom – i da ne mislim da je bilo nepoštovanja sećanja na milione ubijenih za vreme nacističkog genocida. Činilo mi se da film ne izaziva antisemitsku ideologiju ili bilo kakvu drugu mržnju. Mogu da pretpostavim da mojoj baki, koja je pobegla u SAD nakon što je preživela Aušvic, ne bi bilo smešno da čovek iz Mitrovice zarađuje preko ozloglašenog čoveka kojeg istorija drži kao odgovornu osobu za ubistvo njene porodice i drugih članova zajednice. Što se mene tiče, ja sam proizvod treće generacije onoga što je ostalo od Jevreja Evrope nakon rata; nisam direktno iskusila traumu holokausta, ali nekako sam to nasledila. Ja nisam imuna, ali ne mogu me lako dotaći. Bila sam više zaintrigirana i čak i zabavljena, ali ne preopterećena činjenicom da razigrani imitator Hitlera dobija pare slikajući se sa strancima.

Figura Hitlera je postala simbol zla i nečovečnosti, njegova figura služi kao prazna posuda u koju možemo da bacimo svoje strahove od potencijala za činjenje i omogućavanje nasilja, i našu krivicu zbog saradnje sa režimima koji nastavljaju da stvaraju nove žrtve svaki dan. Genocidi se pojavljaju zato što su ljudi koji su imali razum i osećanja, dozvolili da se to dogodi. Nije Hitler bio taj koji je ubio dve trećine Jevreja Evrope, a ne smemo zaboraviti veliki broj Roma, homoseksualaca, hendikepiranih i druge grupe koje su bile uključene u nacistički projekat istrebljenja. Značaj koji pridajemo Hitleru je ogroman – u današnjem pripovedanju istorije koji sav značaj fokusira samo na Hitlera, gubimo mogućnost razgovora oko brojnih političkih, ekonomskih i društvenih uslova koji su omogućili da se desi događaj poput holokausta. Genocid je svakako bio smišljen i počinjen od pojedinaca, ali pre svega, događaji poput hlokausta su svedočanstvo moći koju može imati jedna ideologija.

Portretiziranje entuzijaste sa Kosova, ratnog veterana koji sada provodi dan slikajući se sa strancima i lutajući po ulicama Mitrovice, pozdravljajući ljude pomešanim jezicima, ponekad "Zdravo", ponekad "Salam alaikum" i ponekad "Heil", i razgovore sa drugima jednostavnim rečenicama na nemačkom, deluje kao razigrana parodija o poblačenju istorije. Film nije provokativna farsa; on primorava gledaoca da analizira značenje koja se dodaje tim malim i smešnim brkovima.

Ono što je još važnije, film nije o Hitleru. Film govori o čoveku sa Kosova, male države koja tokom ove tranzicije nosi na svojim ramenima od 40 posto nezaposlenosti, i gde je navedeni čovek pronašao kreativan način da preživi, iako ne uobičajen. "Hitler" iz Mitrovice, koji se i sam dobrovoljno borio protiv projekta čišćenja nad svojim narodom i koji aktivno osuđuje dela originalnog Hitlera, našao je "sredinu" u ponovnoj kontekstualiziji veličanstvenog ljudskog spektra zlog čoveka evropske istorije 20. veka, dok on sam živi u nebezbednim vodama “najnovije državi u Evropi."

Ovaj dokumentarni film gleda evropsku istoriju pravo u oči, dok se produbljuje u njenoj sadašnjosti, i definitivno pokreće niz reakcija u publici. U stvari, film je već dospeo do nje – jer, kako izgleda, Nemci su malo uplašeni od “Nemci su malo uplašeni od mene.” Film je bio izabran za premijeru Berlinala, Međunarodnog filmskog festivala, ali je potom uklonjen iz programa.

* Kosovo 2.0