Jedna od najporažavajućih reakcija na dešavanja u Hongkongu je tišina Britanije – ili slabe reči koje su ponekad gore od tišine.

Najmanje što Britanija može da uradi je da se ponese časno: ona ima i moralnu i zakonsku obavezu prema Hongkongu. Na kraju krajeva, potpisala je sporazum 1984., koji važi do 2047. i po kojem su Hongkongu zagarantovane osnovne vrednosti i način života, uključujući i slobodu govora.

Istina je da novac sve pokreće. Porazgovarajte sa britanskim preduzetnicima i videćete da im je prvi instinkz da obore glavu. Oni samo žele da nastave kao i do sad, da protesti nestanu i da se održe dobri odnosi sa Kinom. Stav britanske vlade nije mnogo drugačiji.

U stvari, iznenadio me je nedostatak osnovnog znanja u Ministartstvu spoljnih poslova. Čini se da tamo nema nikoga ko poznaje Hongkong, ko zna šta pokreće to mesto. Isto tako nema nikoga ko bi branio argument da interesi građana Hongkonga mogu da budu povoljni po britanske interese kao i interese celog sveta.

Ovo me lično jako rastužuje. Mene su izgurali u vreme predaje, kada su svi želeli da uliju poverenje, da nas ubede da se radi samo o zameni zastave.

Vredi podsetiti britanski narod da se Džon Mejdžor zakleo pre predaje da će Britanija uraditi sve u svojoj moći da osigura ono na šta su se svi obavezali u zajedničkoj izjavi. U vreme predaje, ministar spoljnih poslova Robin Kuk je ponovio da će Britanija iskoristiti svoju silu da odbrani Hongkong i njegove slobode. Ali gde su javni komentari Britanaca kojima se osuđuje Kina? Pitam se da li je uopšte išta urađeno i daleko do očiju javnosti. U svom srcu, protesti nisu samo borba za demokratiju, već i za održanje obećanja. Obećanja Pekinga ljudima u Hongkongu, da će imati direktne izbore, jedan građanin jedan glas za gradskog lidera.

Umesto toga, naša vlada je tobože konsultovala Hongkong i sada imamo, veoma strog okvir koji je postavio Peking i koji u suštini kaže sledeće stanovnicima Hongkonga : možete da imate jedan građanin jedan glas, ali samo ako mi pre toga proveričo sve candidate tako da možemo u potpunosti da kontrolišemo ishod. Ovo je potpuno neprihvatljivo.

Gradski lider Hongkonga, Leung Čang Jing, nas je proveo kroz te tobožnje konsultacije. Izveštaj koji je predstavio kineskom vođstvu je bio neiskren i pogrešno je predstavljao raspoloženje stanovnika Hongkonga.

Da je imao hrabrosti, trebalo je da ih upozna sa istinom. Oni bi i tada mogli da se odluče na to da ignorišu volju stanovnika Hongkonga, ali bi barem taj dokument bio istinit. Očigledno je da ga Peking, koji ga je i postavio, ima u džepu. Leug Čang Jing i njegov tim imaju još veoma malo kredibiliteta i videće da im je postalo jako teško da upravljaju Hongkongom.

Iskreno, nisam verovao u vreme potpisivanja zajedničke deklaracije da će biti ovako. Mislio sam da će potpisnice, Britanija i Kina, poštovati sva obećanja navedena u sporazumu i garantovati Hongkongu “jednu državu, dva sistema”. Ovo podrazumeva i garantovanje nezavisnosti sudstva, vladavinu zakona, naših prava i sloboda i posebno da ćemo se kretati ravnomerno ka pravim direktnim uzborima.

Na osnovu svega ovoga, isuviše je lako pretpostaviti da bi se Kina u svakom slučaju ovako ponela. Kinesko vođstvo nije monolitno i svako mora da se bori za sopstvene interese. A mi možemo da budemo razumni u sopstvenim potraživanjima.

Iz kineske perspektive, vođstvo se suočava sa zastrašujućim i neverovatnim izazovima. Jak ekonomski razvoj je vek i trebalo da bude glavno opravdanje za održavanje legimiteta jednopartijskog sistema.

Ako ljudi strepe od sopstvene budućnosti, najverovatnije će izaći na ulice. Naravno, kinesko vođstvo strepi od toga da će se protesti proširiti. Posmatrano na ovaj način, oni mogu da vide Hongkong kao katalizator promene. Zbog toga i razumem strah Kine. Ali ako im se dozvoli da se ogluše o međunarodni sporazum, onda to ne govori ništa lepo o kineskim obavezama prema ostatku sveta.

Takođe bi trebalo i da shvate da je najbolji način da se na duge staze osigura prosperitet i stabilnost Hongkonga da se dozvoli jedan građanin jedan glas. Treba da se setimo i pozitivnog sa protesta.

Stanovnici Hongkonga koje smo videli na uslicama su veoma razumni, mirni, uprkos povremenim strašnim provokacijama.

Protesti su takođe dozvolili svetu da vidi drugačiji, mlađi Hongkong. To je ono što zovem egalitarna generacija – većina ljudi nije povezana sa pravljenjem novca. (Istini za volju, baš ovako oni sa strane doživljavaju Hongkong, možda sa razlogom).

Mnogi od ovih mladih ljudi poznaju samo život posle vraćanja Kini. Njih brinu iste stvari koje brinu i mlade kako u Britaniji tako i na drugim mestima. Da li će naći dobar posao? Da li će ikada moći da kupe kuću?

Za njih je možda najveća promena, od kad sam ja bio u njihovim godinama, opadanje mobilnosti unutar društva. U ranijim decenijama, ta mobilnost je bila veća –ko je radio naporno, mogao je brzo da se penje uz društvenu lestvicu. Postojala je izvesna kohezija.

Sada, na toj teritoriji postoji podela na njih i nas. Oni koji zarađuju su u iskušenju da ostanu tihi, da zadrže svoj eveze, svoj status. Ostali žele ono što žele mnogi širom sveta – dobro obrazovanje i otvoreno društvo.

* Prevela Marija Šerban