Veleuvaženi a nepoznati izgredniče,

Obraćam se ne znajući ko je adresat, okuražen neumrlom nadom da će moj krik dospeti na pravo  mesto – u ruke junačkih sokolova, mužjaka iznimne snage, čiju reč i zapoved stotine i hiljade njima  sličnih poštuju kao što se respektuje pleme svoje vazljubljeno. Nisam upoznat sa hijerarhijom koja vlada u vašoj cenjenoj organizaciji, ali bih, kao apsolutni laik spram organizovanog krimi.., oprostite, navijanja, mogao zaključiti da se kod vas u svakom trenutku zna ko trese šljive, a ko u potoku čeka, pa  ni zvanični organi reda, nekmoli bedno piskaralo poput mene, nikada ne mogu utvrditi vašu pravu adresu.  Pretpostavljam da je dobra organizovanost presudna i u vezi sa faktom da svaki put nekako izmigoljite, izvukavši se van domašaja državnih institucija (a ponekad bogme i ustanova zatvorenog tipa). Zbog svega navedenog, mislim da ste pravi ljudi za mene, te vas molim da na nekoj od narednih sednica, na kojima odlučujete o važnim stvarima (šta i kako skandirati, koliko pirotehnike, hladnog i vatrenog oružja uneti na stadion i slično) razmotrite i moj, biću slobodan  reći - specifičan slučaj.

Sticajem okolnosti, pre nekoliko dana video sam nešto što me je, moram priznati, veoma obradovalo. Slabo  pratim sport, domaći fudbal još manje, ali sam tog dana nabasao na vesti (na koje sam, među nama, dosta alergičan) i otvorenih usta gledao nadrealnu sliku sa našeg najvećeg stadiona - velika grupa bučnih ljudi razvila je transparent na kome se nalazi jedno od ključnih pitanja  - zašto Srbija nema muzeje? Šokiran i obradovan istovremeno, istog sam časa zažalio što nisam otišao na utakmicu, jer mi se čini da je na stadionu veliki broj mojih istomišljenika! Najzad da neko javno progovori o tome! Dosta je bilo ćutanja o više nego nagomilanim problemima! Možda će ovo za vas, kao ljude izuzetno osetljivog duha i rafinovanih kulturnih potreba, biti neka vrsta uvrede, ali ću reskirati podsećanjem na nešto što svakako znate: kada je Nemačka , u Drugom svetskom ratu, napala Veliku Britaniju, jedan deo parlamentaraca  ostrvske kraljevine želeo je, zarad što većih ušteda, drastično smanjiti izdvajanja za kulturne potrebe, po njihovom sudu  suvišne u ratnim uslovima. Premijer Čerčil imao je spreman odgovor - ako ukinemo kulturu, šta ćemo onda braniti? Očigledno je da reči britanskog državnika u Srbiji danas nema ko da interpretira - sem vas! Smatram da ste osvetlali obraz one Srbije koja još uvek nije zaboravila značaj kulture, te da ste, svojim istinski patriotskim gestom, stali na stranu svih mislećih, nekompromitovanih naučnika i intelektualaca (nas obojice, da budem precizniji). Baš zbog toga sam toliko siguran da ćete razumeti moju molbu.

Do pre neki dan bio bih spreman da se, sa rukom na grudnom košu i otadžbinom u mislima, zakunem da niko od vas, uvažena sabraćo, nikada nije čuo za mene, ali posle onog transparenta ni u šta više nisam siguran. Da skratim priču - zovem se Uroš Akuzativ, asistent  sam na Filološkom fakultetu i već sam objavio nekoliko naučnih radova.  Mislio sam da je moja muka isključivo privatna stvar, ali sam, posle vašeg gesta, došao na ideju da se za pomoć obratim ljudima kojima je stalo. Naime, moja doktorska disertacija, na kojoj sam radio nekoliko prethodnih godina, zaglavljena je u administrativnim lavirntima  fakulteta već više od šest meseci, a moji neprijatelji čine sve da ne bude odobrena makar još toliko. Njihov argument je da tema, “Ablativni genitiv u rubnim područjima istočnohercegovačkog dijalekta”, tobož nikoga ne zanima i da je moj pristup pregažen žrvnjem vremena još sredinom XX stoleća. Ko bi, uvažene kulturne mecene, uopšte želeo proturati tako monstruozne laži, sa pravom ćete se upitati? Reći ću vam: isti oni koji me godinama razapinju zbog naizgled bezazlene rasprave započete u stručnom časopicu “Sintaksa i prozodija danas”.

Suština spora toliko je jednostavna da me je mesecima unazad najviše bolelo to što nemam kome da je prepričam. Videvši vaš transparent, shvatio sam da u ovoj zemlji neko brine i za kulturu i nauku i da ima nade i za mene niščeg i ubogog. Elem, ekipa okupljena oko profesora Zapete konstantno osporava moj pristup, koristeći argumente koji često izlaze iz oblasti scientističkog i prelaze u puko svetovno, pa, ako hoćete, i politički motivisano klevetanje (ne ustručavam se da koristim stručne izraze jer sam siguran da onaj koji na stadionima izražava brigu o kulturi u privatnom životu iz ruku ne vadi - knjigu). Moj je pristup eksplicitan i beskompromisan - u poslednje vreme postoji zabrinjavajući trend povratka infinitiva tamo gde bi, prirodnim ustrojstvom srpskog jezika, morala biti konstrukcija da + prezent. Evo primera - moja malenkost tvrdi da je uvek bolje reći “moram da pazim” nego “moram paziti”, “želim da prilegnem”, a ne “želim prileći” , “voleo bih da te poljubim”, nipošto “voleo bih te poljubiti”...Profesor Zapeta i njegovi gramatičarski pretorijanci ne vide nikakvu opasnost od povratka infinitiva na velika vrata, usput tvrdeći da su oba oblika ravnopravna i u skladu sa književnim srpskim jezikom. Ne vide, naravno, ono što samo zlonameran ne može uočiti - da je infinitiv mnogo frekventniji u zapadnoj varijanti nekadašnjeg srpskohrvatskog te da je njegovo forsiranje nasilna kroatizacija lingvističke norme, samo jedan korak do otvaranja provalije koja bi nastala pristajanjem naučnika da srpski i hrvatski ponovo nazovu istim jezikom.

Može biti da sam malo zakomplikovao, zahvativši preduboko u užestručnu srž problema. Izvinite zbog toga, nije mi namera da delim lekcije već da vam, kao ljudima koji za kulturu i nauku žive, dočaram svaki aspekt nevolje sa kojom sam suočen. Siguran sam da razumete njenu suštinu i nadam se da ćete, svesni opasnosti koju nosi ponovno utapanje srpskog jezika i kulture u nezajažljivo hrvatsko ždrelo, učiniti nešto  da to sprečite. Vaš glas se čuje daleko, veoma je bitan i umnogome olakšava komunikaciju sa drugim ljudima. Ne zamerite mi što sam malo istraživao, pogledao neke snimke i posle toga se našao u čudu - saznao sam da su na vašim transparentima bili neki naši susedi (što ste ih od milja zvali ustaše, balije i Šiptari), te da vašim skandiranjima dominiraju  zajedničke imenice i toponimi (kao što su, na primer, nož, ili recimo, žica, i na kraju, naravno, Srebrenica). Srećan sam što je to vreme (nadam se) iza nas, i što ste svoju pažnju usmerili kao najbolnijim pitanjima srpskog društva. Zamolio bih vas zato da koliko  na sledećoj utakmici preko cele tribine razvijete tri  nova transparenta:

“Pravda za Akuzativa” , “Stop infinitivu” i “Da+prezent”.

Ukoliko to učinite, u jednu stvar možete biti sigurni, pardon - možete da budete sigurni  - biće nemoguće odrediti da li sam vam zahvalniji ja ili Srbija.

Unapred hvala,

vaš iskreni saborac u pravedničkoj borbi za podizanje kulturnih standarda,

Uroš Akuzativ, asistent (daće bog i docent).

P.S. Dok sam pregledao neke snimke sa utakmica, bio sam oduševljen činjenicom da, čak i dok pogrdno skandirate, ne odstupate od normi književnog jezika, pa se lepo i razgovetno čuje ono “j” na kraju imperativa - ubij, zakolji...