Podignuta pesnica solidarnosti protiv ugnjetavanja ispred koje se nalazi erlenmajer: upečatljiva, pomalo duhovita slika koja razigrano suprotstavlja ideje političke revolucije i naučnog rada, koji se obično drže odvojeno . Prošle godine ova slika se našla na koricama knjige “Geek Manifesto” [1]. Ali, ta slika zapravo datira iz sedamdesetih kada je bila logotip za dva časopisa socijalističkog pokreta nauke – “Nauka društvu” (Science for the people) sa sedištem u SAD i istoimeni časopis “Science for people” iz Velike Britanije [2].

U poređenju sa radikalnim prethodnicima, knjiga “Geek manifesto” više podseća na majicu sa likom Če Gevare. I to nije nužno kritika “Geek Manifesta”. S druge strane, manje direktan ideološki stav se možda zaista bolje uklapa u nauku i politiku 21. veka. Bilo kako bilo, postoji istorija radikalizma u nauci i to je dobro znati. Dozvolite da vam predstavim neke aspekte takvih pojava u Velikoj Britaniji.

"Moramo da se suočimo sa postojanjem krize u nauci danas", rekao je Moris Vilkins (Maurice Wilkins) 19. aprila 1969. kada je otvorio jednodnevnu svečanu sednicu Britanskog društva za društvenu odgovornost u nauci - skraćeno BDDON (British Society for Social Responsibility in Science - skraćeno BSSRS). I to onaj Moris Vilkins, profesor na Kraljevskom koledžu u Londonu, koji je i dobitnik Nobelove nagrade (za otkriće DNK - prim. prev.), sa položajem u Kraljevskom društvu (Royal Society). Neki od prvih pristalica pokreta su bili i JD Bernal, Francis Crick (drugi nobelovac uključen u otkriće DNK - prim. prev), Julian Huxley i Bertnard Russell. Na neki način, bila je to ozbiljna ustanova.

Sala Kraljevskog društva bila je prepuna, sa više od 300 delegata. Bili su tu istaknuti govornici, ali i interesenti iz sveta nauke, a i šire. U jednom trenutku, mlada žena (izvan sveta nauke) ustala je da kaže da "obični" ljudi nikada ne dolaze u Kraljevsko društvo. Bila je uverena da čak ni "obični" naučnici ne dolaze često. Dve stotine prisutnih postali su članovi Društva istog dana, a preko hiljadu ih se priključilo u narednih godinu dana. Ubrzo su počeli sa objavljivanjem biltena, a lokalne grupe su oformljene širom zemlje. Već drugi bilten pominje začetke grupa na Aston univerzitetu, Kembridžu, u Edinburgu, Liverpulu, na Imperial Koledžu, u Lidsu, Brajtonu i šire.

Naslovne strane magazina "Science for people"

Vilkinsova uvodna rečenica o nauci u krizi bila je fraza već tada, a svi smo je čuli još mnogo puta nakon toga. Kada nauka ne percipira sebe u krizi u bar nekom smislu? Međutim, ono što razlikuje BDDON od drugih kampanja je činjenica da to nije bila samo grupa naučnika koji pozivaju na povećanje sredstava za istraživanje ili zahtev da se njihov glas više čuje u medijima ili javnoj politici. Umesto toga, oni su želeli da uređenje nauke učine javnim i izlože ga razmatranju i u naučnim krugovima i u široj javnosti, ne bi li se radilo na promenama i poboljšanju. Oni su uvideli krizu u celom društvu i osećali da nauka može da pomogne, ali su takođe smatrali da je nauka, onako kako je trenutno uređena, takođe problem. Smatrali su da nauci treba promena ne bi li iskoristila svoju snagu da utiče na dublje društvene promene. Pesnica solidarnosti stajala je ispred erlenmajera, nije iskorišćena samo da podigne nauku visoko. Ukoliko niste i sami prepoznali iz vizuelnog identiteta, oni su generalno eksplicitno bili socijalisti, međutim ovo je ipak malo variralo kroz vreme.

Sticanjem članova počeli su da privlače pažnju javnosti. U godišnjem izveštaju za 1970. navedeno je da je društvo imalo nekoliko članaka objavljenih u časopisima – “Times” je objavio jedan članak na temu upotrebe suzavca u gušenju pobuna i drugi o zagađenju u Rajni. Sačuvana pisma sugerišu da su se upleli u nekakvu raspravu sa Džonom Medoksom (John Maddox), urednikom časopisa “Nature”. Do leta 1970. Društvo se izborilo za resurse (nisam sigurna od koga) u iznosu od 3.000 funti i uspostavili su kancelariju obrazovnog fonda. Njihove publikacije su rasle, postajali su to sve duži eseji, sa ilustracijama, sa sve više izveštaja o događajima, a od osamnaestog broja (oktobar 1972.) prerasli su u dvomesečni časopis – “Nauka društvu” (Science for People magazine).

Londonđani su se sastajali u pabu Crni konj, nedaleko od Oksford ulice, gde su polemisali o problemima sponzorstva istraživačkog rada kao i poziciji naučnika u svetu masovnih medija. Tokom sedamdesetih, ovo se razvilo u niz seminara u pabovima - na temu nauke i politike, pod nazivom “Ispod belog mantila”. Bilo je još studijskih grupa širom zemlje koje su se bavile temama kao što su naučna komunikacija, saobraćaj i poljoprivreda. Ogranak iz Edinburga pomogao je u vođenju ogromne edukativne radionice o zagađenju u martu 1970. koja je obuhvatila više od hiljadu ljudi, a događaj je zabeležen u časopisima “Nature” i “New Scientist”.

Grupa aktivista BDDON uzurpirala je sastanak Britanske Naučne Asocijacije - skraćeno BNA (British Science Association) u Duramu 1970. postavljanjem političkih pitanja u naizgled "tehničkoj" sesiji pod parolom "Nauka nije neutralna", što je možda bio i znak odobravanja na uredništvo magazina “Nature” ranije tog leta. Kasnija izdanja časopisa Nauka društvu nastavljaju da kritikuju BNA zbog nedostatka vizije, prevelike poslušnosti, poredeći ih sa ovcama, negodujući zbog njihove prevelike popustljivosti, zbog "funkcije propagatora", što je navedeno u izveštaju 1976. sa sastanka u Lančasteru. Izdanje iz 1977. sadrži odgovor ogranka iz Astona na dnevni list “Daily Mail” koji je o njihovom sastanku na lokalnom nivou izvestio sledećom krilaticom: "levica drži nauku za gušu" (recimo samo da se nisu složili sa tačnošću ovog opisa).

Postojala je jaka i kontinuirana posvećenost mirovnom pokretu, uz punu svest o ulozi vojnog finansiranja u naučnim istraživanjima. Hladni rat je bio jedan od glavnih pokretača, društvu su prethodile razne aktivističke grupe koje su se borile protiv nuklearnog oružja, ulagali su dosta vremena i brinuli o hemijskom i biološkom oružju. Sve to se transformisalo u Incijiativu o strateškoj odbrani (Strategic Defence Initiative) i "novi hladni rat" tokom osamdesetih, ali nemiri u Severnoj Irskoj i metode policijskog gašenja pobuna bile su u posebnom fokusu. Od samih početaka društvo BDDON je bilo aktivno u borbi protiv upotrebe suzavca, oštro kritikujući metode policijske kontrole (izdali su 1977. i knjigu na istu temu). Udružili su i snage sa Nacionalnim savetom za građanske slobode (National Council for Civil Liberties). Pokrenuli su kampanju protiv plastičnih metaka, koja je između ostalog izrodila i izložbu u Umetničkoj galeriji u Brikstonu 1985. godine.

Naslovna strana specijalnog izdanja ženskog kolektiva

Ako je pacifizam nasleđen iz prethodnih akcija naučničke levice, BDDON je preuzeo novu inicjativu i interes u očuvanju životne sredine i odbrani prava žena. Imali su snažnu posvećenost problemu društvenih klasa i uticaju takve podele na okolinu, posebno su bili zabrinuti za dobrobit radnika u nauci. Redakcija 27. broja časopisa se posvetila ovom problemu, ističući da su se prethodno zalagali za radikalne promene akademskog statusa naučnika sa ciljem da u budućnosti naučnici budu radnici-pokretači društva i industrijske nauke. Što se tiče feminizma, drugo izdanje časopisa “Nauka društvu” je bilo posebno posvećeno toj temi, a kasnije sledi cela edicija koju je uređivao kolektiv žena, jer su održavali interes o pitanju nauke i polova.

U svojoj borbi BDDON je imalo i saveznike - "drugove". Među njima bio je radikalni tehnološki časopis –“Undercurrents” i više akademski “Radikalni naučni žurnal” (Radical Science Journal). Podršku su imali i od društva Radikalna statistika (Radical Statistics Society), koje još uvek postoji. Imali su odličan odnos sa časopisom “New Scientist” i koorganizovali su konkurse naučnog pisanja za mlade. Put do revolucije je retko gladak, pa je bilo neslaganja i unutar ovog pokreta. Izveštaj sa sastanka društva iz 1975. koji je objavljen u “Undercurrents” napadao je BDDON zato što su ezoterični i elitistički, zaključivši: "možda postoji socijalistička nauka, ali ako je to to, ja ne želim biti deo toga". U odgovoru članovi BDDON tvrdili su da “Undercurrents” recenzent nije uspeo da ceni pokušaj učesnika sastanka da razumeju kompleksnost ugnjetavanja, razumevanje koje "ne raste na vetrenjači" (u kontekstu interesovanja “Undercurrents” za energiju vetra).

Bilo je i neslaganja i u okviru Društva. U izdanje “Nauka društvu” iz jeseni 1971. izražava se žaljenje zbog povlačenje Stephena i Hilary Rose. U tom broju je pismo Džona Zimana (John Ziman) koji nije zvučao žalosno i navodi da je bilo olakšanje "ne osećati se osramoćeno tekstovima i neveštim akcijama onih čiji su naivni luckasti ideološki stavovi bili u suprotnosti sa bilo kojim racionalnim stavom o kompleksnosti i ozbiljnosti problema nauke i modernog života". On takođe ističe da moć BDDON leži u lokalnoj mreži, a ne centralizovanoj nacionalnoj grani. Daljim pretraživanjem kroz arhivu može se naći kritika jedne od Zimanovih knjiga, koja je vođena izjavom da on "nije prijatelj levice", tako da je moguće da su se stavovi menjali tokom vremena. Tokom sedamdesetih, sačuvana pisma ukazuju na stalan broj ljudi koji su napuštali društvo, jer su smatrali da je društvo suviše vezano za socijalizam i pozivali su na ideološki neutralniji pristup, ali ima i onih koji su pozivali na radikalnije akcije. Jedno pismo iz sredine sedamdesetih negoduje na kritiku Rouzove knjige koja je bila "podrugljiva" i optužuje BDDON da previše blago reaguje na upotrebu suzavca u Severnoj Irskoj. Drugo pismo izražava sažaljenje prema "impotenciji liberalizma iz fotelje" koje izaziva želju za podnešenjem ostavki zbog radikalizma i: "iritantnog, naivnog i potencijalno opasnog načina na koji oni i dalje izgleda obožavaju i uzdaju se u kulu od slonovače".

Finansiranje naučnika - strip iz 43. broja magazina "Nauka društvu"

Takva prepiska postavlja pitanje koliko su radikalni BDDON zaista bili. Beleška iz 1972. od posetilaca iz američkog tabora navode sa radošću da nigde nisu videli marksizam toliko obožavan kao u Britaniji. "Polovina ljudi na Univerzitetu u Saseksu, starijih od 40 godina su bivši pripadnici Komunističke partije, a Studentska unija koja reprezentuje sve studente u kampusu je 100 odsto marksistička, koliko se meni čini sa sastanka". Pa ipak, pismo navodi, "levica je u lošem stanju, baš zbog tolikog poštovanja, imam osećaj da je 100 odsto u pitanju 'radikalni šik’... Gotovo da ne pokušaju da se izbore ni za kakvu promenu, ukoliko ona izaziva makar malo neprijatnosti." Neki bi mogli tvrditi da je “Nauka društvu” takođe ličila na majicu sa likom Če Gevare.

Geri Verski (Gary Wersky), učesnik u pokretima radikalne nauke iz sedamdesetih koji je napisao istoriju marksističkih naučnika, ukazao je u članku iz 2007. da možda vidimo treći talas pokreta. Zek Goldsmit (Zac Goldsmith) može tvrditi da sličan pokret vidi u “Smislu o nauci” (Sence About Science), ali ja i dalje nisam ubeđena da je tako. Ne mislim da smo videli radikalni pokret u nauci od kada su se BDDON povukli sa scene u kasnim osmdesetim. Bilo da su levo ili desno orijentisani ili bilo koje druge političke orijentacije, ne mislim da smo videli pokret sa naučnicima na čelu, koji se uzdigao na nivo samokritike.

Bez obzira da li stavljamo logo pesnice sa erlenmajerom na majicu, ili smo inspirisani njihovim radikalnijim pristupom, ili tvrdimo da oni nisu uspeli, jer nisu bili dovoljno radikalni, ili jednostavno želimo da prepustimo ceo pokret istoriji, treba da se prisetimo da su oni postojali.

****************

O autorki: Alis Bel (Allice Bell) je istraživačica u odeljenju koje se bavi istraživanjem naučnog uređenja na Univerzitetu u Saseksu (Science Policy Research Unit, University of Sussex). Duguje Eriku Milstonu (Erik Millstone) zato što je ostavio gomilu časopisa “Nauka društvu” na njenom stolu jednog petka popodne, Džonu Agaru (John Agar) na beleškama vezanim za korespodencije Džozefa Nidhama (Joseph Needham) i neformalnim razgovorima sa nekoliko bivših aktivista BDDON-a.

Tekst objavljen u Guardianu, preveden je na FB stranici Spasimo nauku

**********************************

Fusnote:

[1] Geek Manifesto je knjiga Marka Handersona, sa podnaslovom - Zašto je nauka bitna, a koja za cilj ima da objasni zašto i kako nam je potrebno da raširimo naučno razmišljanje duboko u svaku poru našeg društva. 

[2] Formulacija "The people" nekad ima kontekst birača - prim. prev.