Zamislite sledeći scenario. Katastrofalne poplave su pogodile vašu zemlju. Više od 100.000 kuća su ili srušene ili u mulju. Više od milion ljudi je pogođeno ovom katastrofom. 

U isto vreme, najbogatiji biznismen odlučuje da svoju suprugu odvede u London. Ali to je bila samo bezopasna laž. U stvari, prava destinacija je Kopenhagen. Kada je stigla, otkrila je da je došlo i osamdeset prijatelja i francuski bend Nouvelle vague i britanski Suede. Ne, oni nisu bežali od poplava. Bio je to njen pedeseti rođendan i njen suprug, Emil Tedeski, je odlučio da je iznenadi.

Kada se vratio, njegovo preduzeće je pomoglo donirajući neke namirnice. To je ono što danas predstavlja "društvena odgovornost": prvo zgrneš mnogo novca, potom daš jedan mali procenat u dobrotvorne svrhe i možeš da nastaviš da uživaš bez griže savesti.

Tokom prvog talasa poplava u Srbiji, video sam sličnu situaciju. Ako ste se našli u centru Beograda, mogli ste da pomislite da je u pitanju samo još jedna jača kiša. Ustvari, bila je to "Priča o dva grada". Bila su to, kako je to Dikens precizno sročio, "najgora vremena i najbolja vremena”.

Biljana Srbljanović, poznata dramaturškinja, koja je obično glas razuma u depresivnoj političkoj realnosti Srbije, je imala jedan komentar na svom popularnom nalogu na tviteru, koji nije bio ni posebno duhovit ni pametan: “Ja se izvinjavam što nisam saosećajna, ali imate još deset minuta da doplivate do galerije Štab, na promociju romana ‘Paradajz’. Ovo je izazvalo lavinu osuda u Srbiji.

Iako je Andrej Nikolaidis u pravu kada kaže u članku, na kome komentari čitalaca nisu dozvoljeni, da su poplave ujedinile ljude na Balkanu, nije samo ta ponovo otkrivena solidarnost iznenadila mnoge od na skoji su preživeli artove devedesetih godina prošlog veka, kada su, umesto pružanja pomoći da se spase kuća, komšije spaljivale zgarde samo zato što je neko bio Srbin, Hrvat, musliman ili hrišćanin. Kada budemo završili sa čestitanjem sebi samima, trebalo bi da postavimo neka ozbiljna pitanja.

Nije ovo samo proleće solidarnosti, već i zima očaja na Balkanu. I ako smo ranije i imali sve, uskoro nećemo imati ništa. Ispod površine katastrofalnih poplava se ne krije samo prirodna katastrofa već i društvena. Kao da je holandski kralj Vilijam-Aleksandar bio u pravu kada je prošle godine izjavio da je “došao kraj socijalnoj državi  dvadesetog veka”. U godišnjem obraćanju naciji koje je prenosila televizija, kralj je rekao da će je zameniti novo “društvo učestvovanja”, u kome će ljudi sami morati da štede i investiraju kako bi sebi obezbedili socijalnu sigurnost uz smanjenu pomoć od vlade.  Ove ozbiljne poplave na Balkanu su pokazale da je kralj bio u pravu.

Ono što smo videli je “društvo učestvovanja”. Ljudi širom bivše Jugoslavije su sami stvorili svoju socijalnu sigurnost, šaljući odeću, hranu onima kojima je potrebno. I, da, mi, ljudi sa Balkana treba da budemo ponosni na to.

S druge strane, kako se voda povlači, na površinu isplivava ne samo to kako hrvatska, bosanska i srpska država nisu uspele da upozore i spasu ljude,  već i kako su bile saučesnice u njihovoj tragediji. U ovakvim vremenima ne postoji “prirodna katastrofa”.  “Priodnu katastrofu” uvek izazivaju društveni faktori.

U protekle dve decenije, ove balkanske države su smanjile investicije u izgradnju i održavanje brana i nasipa. Za vreme Jugoslavije, vlada je planirala da izgradi samo u Srbiji još 34 brane i da reguliše tokove Dunava i Save. Do današnjeg dana podignuto je samo pet brana. Sada se širom Balkana postepeno privatizuju vodoprivredna preduzeća. 

Trebalo bi da se odupremo iskušenju da sami sebi čestitamo na obnovljenoj solidarnosti iz vremena Jugoslavije. Umesto toga, trebalo bi da se zabrinemo što se ostvaruje izjava kralja Vilijama Aleksandra. Kada se nađemo na udaru naredne katastrofe, bićemo prepušteni sebi samima da se iz močvara izvlačimo čupajući se za kosu.

* Prevela Marija Šerban