Nikada nisam bio ratni reporter: nisam hrabar i nemam dovoljno tolerancije na nelagodnost. Međutim, proveo sam nekoliko godina radeći u uredništvu spoljne politike ovog lista i znam dovoljno o njima da mogu da kažem da su mnogo komplikovani: šarmantni, svojeglavi, neposlušni i nepredvidivi, slobodni da te zovu pre šest ujutru (“O, zar je toliko sati u Londonu?”) kako bi ti prepričali neku crnohumornu anegdotu dok odjekuju minobacači u pozadini. Nisu baš jednostavni ljudi. Ali su među najvećima.

Retko su samozadovoljni. Ne žele da kažu svoju priču, žele da ispričaju priču nekog drugog. Prvo lice jednine je za kolumniste osuđene na redakciju koji nisu našli ništa interesantno za pisanje.

Jedan od naših dopisnika je bio uhvaćen i pogođen u razmeni vatre; trebali su sati da ga izvučemo i dopremimo do bolnice, a u jednom trenutku smo se plašili i najgoreg. Srećom, strah je bio neosnovan, a on je insistirao da radi već sledeći dan.

Kada je njegova odlučnost u pisanju postala očigledna, iz Londona su na njega vršeni određeni laskavi pritisci da piše o neverovatnim pričama iz vlastitog iskustva; to je i napravio, ali je pritom izazvao konsternaciju u redakciji koju je retko posećivao, jer su mu članci bili fokusirani na krizu usred koje se našao.

Kada je konačno završio tekst sa tim strašnim “Ja”, oko 650 reči, propratio ga je zaključkom da je njegova povreda bila “zapravo, samo teška površinska rana”. Ispunio je formu i vratio se onima koje je posmatrao. Članak je bio briljantan.

Nisam znao Jamesa Foleya, ali njegov posao u reči, snimku i fotografiji jasno govori da je bio deo te dostojanstvene tradicije. Njegovo izveštavanje je bilo istrajno, a pisanje sveže i neposredno, nikada nije podleglo određenoj vrsti sentimentalnosti koja može da prevlada kod drugih koji su svedoci takvih groznih dešavanja.

Na internet stranici Global Posta je video koji je snimio na vrhuncu bitke za Aleppo, Sirija, 28. avgusta 2012. godine. Materijal je sirov, nemontiran, samo niz drhtavih snimaka sa ulica i iz bolnice, koji neustrašivo pokazuje ljudsku cenu rata. Traje osam minuta u kojima Foley nije prozborio ni reč, sem pitanja koje je uputio civilu koji je oplakivao nekoga” “Ko je ubijen? Ko? Ko?”

Sada je ISIS – ili IS, ili kako god da je do trenutka dok ovo čitate ta kolekcija psihopata i pirata odlučila da se zove – objavio snimak koji izgleda da pokazuje kako su Foleya ubili. Foley nije bežao od toga da nam prenosi najstrašnije detalje: na tom videu na Global Postu su snimci mrtve dece koje je teško izbrisati iz sećanja. Snimci koje je napravio nisu bili samo deo čina, nego nepristrasni zapisnik o njemu.

Snimak koji su napravile njegove ubice, na drugu stranu, jednak je napadu na strelca Leea Rigbya u Woolwich prošle godine gde je snimanje zapravo bio cilj. Martin Amis je skovao izraz “hororizam” referišući se na 11. septembar, ali čini se da je on ipak prikladniji kada se primeni na manje ambiciozne zločine, koje su počinili prvi ekstremisti ove univerzalno povezane ere: oni su u nekom smislu trivijalni kada se usporede sa mnoštvom nasumičnog nasilja, svoju snagu pronalaze upravo u toj samoj trivijalnosti - u usmjerenoj bezumnosti čina koji je istovremeno tako mali i tako sveobuhvatat, tako strateški samoporažavajuć, a opet tako ostavlja bez odgovora.

Vesti iz daleka ne mogu u suštini ovde da nas terorišu, pa tako bez fotografija smrt Foleya u nekom smislu ne znači ništa. Sa fotografijama to “ništa” poprima oblik, postaje zastrašujući ponor, kojem smo podrugljivo pozvani da prisustvujemo od nihilista koji su u stanju da unište sve što je vredno samo kako bi mogli stajati na vrhu ruševina i proglasiti sebe kraljevima.

U redu je, onda, odbiti da to gledaš, ili da deliš, taj groteskni kraj Foleyevog života koji govori mnogo manje o njemu nego njegov život. Međutim, zatekao sam se razmišljajući u utorak, da taj često ponavljani zaključak nije dovoljan.

Prečesto se, kao posledica takve strahote povlačimo u preispitivanja, opsesivno se baveći sopstvenim reakcijama na društvenim mrežama, umesto da se bavimo samim zločinom. Potpuno je razumljivo: ova ubistva prevazilaze naše razumevanje, pokušaj da ih logički shvatimo je izraz bespomoćnosti, izumiranje nade.

Na kraju, bilo da pogledamo snimak ili ne, ne pravi veliku razliku. Pomisao na njegovo postojanje nije mnogo manje moćna od samog gledanja: moć hororizma ne dolazi iz posmatranja nego iz mučnog razgovora koji sledi. Bolje je da zagrobni život tog užasavajućeg snimka zapamtimo kao fusnotu. Ništa od toga nema veze s nama.

Umesto toga trebalo bi da pogledamo fotografije Foleya kako odlazi na svoje zadatke, nasmejanog čoveka u panciru sa kacigom na glavi, sa kamerom u jednoj ruci i do pola popušenom cigaretom u drugoj. I da, pamtiti Foleya na ovaj način je bolje, mnogo bolje.

Kao što obično biva, ne slažem se sa većinom članova značajnog plemena kojem je pripadao:  u trenucima poput ovog, njihove priče jesu važne, teraju nas da se preispitamo da li informacije koje od njih dobijamo vrede užasne cene koju plaćaju, i da obratimo više pažnje na svet koji bi bez njihovog napora za nas ostao nevidljiv.

Ali u tom slučaju, trebamo preuzeti još jedan korak. Najbolji način da ispričamo Foleyevu priču i odamo počast njegovom životu, očigledan je: ne kroz fotografije njega, nego kroz slike drugih koje nam je usadio u pamćenje, glasove koje je pokušao da izvuče iz dela sveta za koji nam se ponekad čini da bi ga najradije zaboravili. U jednoj od depeša iz Aleppa, jednoj od poslednjih koje je napisao pre otmice, Foley je “naslikao” prekrasan, nežan portret jednog venčanja u Siriji. Mladoženja je snajperista pobunjenik, a njegova mlada medicinska sestra koja ga je negovala kad je ranjen.

Uprkos svom tom užasu, Foley je našao ljude koji su imali razloga za slavlje. “Niko ne može zasutaviti život”, jedan gost mu je rekao. “Niko ne može zaustaviti ljude. Niko ne može zaustaviti one koji idu s bogom”.