| Piše: Pablo Iglesias (Jacobin) | 11/12/2014 | 09:29 |
Najnovija španska politička partija je ujedno i najpopularnija. Iako ima korene još u pokretu Indignados (poznatom i kao pokret 15-M) iz 2011. Podemos (Možemo) je nastao u januaru uz peticiju koju je pokrenulo nekoliko desetina intelektualaca. Na izborima za Evropski parlament u maju, samo nekoliko meseci posle nastanka, ova levičarska partija je dobila osam posto glasova. Sada je druga partija u Španiji po broju članova, dok je prema ispitivanjima javnog mnjenja na prvom mestu. Čak i Fajnenšal Tajms priznaje da će “po svemu sudeći, nova partija razbiti ukorenjeni španski dvopartijski sistem”.
Na sastanku održanom ranije ove godine u gradu Valjadolid u Španiji, generalni sekretar partije Podemos, Pablo Iglesijas je ponudio svoje viđenje o načinu na koji levica može da pobedi. Sledi deo tog razgovora. Transkript je za magazin Jacobin preveo i priredio Enrike Diaz-Alvarez.
_______________________
Dobro znam da je ključ za razumevanje proteklih pet stotina godina istorije pojava specifičnih društvenih kategorija zvanih “klasa”. I ispričaću vam jednu anegdotu. Kada je nastajao pokret 15-M u Puerti Del Sol, neki studenti sa mog odeljenja političkih nauka, neki politički angažovani studenti, koji su čitali Marksa i Lenjina, su se po prvi put u životu našli rame uz rame sa običnim ljudima.
Očajavali su: “Oni ništa ne razumeju! Kažemo im, ti si radnik, čak i ako to ne znaš!” Oni bi ih gledali kao da su sa druge planete. Studenti bi deprimirani odlazili kući govoreći: "Oni nšta ne razumeju".
[Odgovarao bih im], “Zar ne možete da vidite da je problem u vama? Da politika nema veze sa tim ko je u pravu, već sa uspehom?” Neko može da ima najbolje analize, da razume ključne momente političkog razvoja još od XVI veka i zna da je poznavanje istorijskog materijalizma ključ za razumevanje društvenih procesa. I šta ćete da uradite – da vičete na ljude? Vi ste radnici, a da to i ne znate!"
Jedino što neprijatelj želi je da vam se ruga. Možete da nosite majicu sa srpom i čekićem. Možete čak i da nosite veliku zastavu, sa kojom ćete posle da se vratite kući, dok vam se sve vreme neprijatelj podsmeva. Jer ljudi, radnici, više vole neprijatelja nego vas. U njega imaju poverenja. Razumeju šta im govori. Vas ne razumeju. Možda i jeste u pravu! Možda možete da zamolite decu da vam to i napišu na nadgrobnom spomeniku: ”Stalno je bio u pravu, ali to nikad niko nije znao.”
Kada proučavate uspešne pokrete za društvene promene, videćete da je ključ za uspeh uspostavljanje izvesnog identiteta između vaše analize i onoga što većina oseća. To je vrlo teško i podrazumeva prevazilaženje kontradiktornosti.
Da li mislite da ja imam ideološki problem sa četrdesetosmočasovnim ili sedamdesetdvosatnim divljim štrajkom? Ni najmanje! Problem je što organizacija štrajka nema veze sa tim koliko ga jako želimo vi ili ja. Ima veze sa snagom sindikata, a tu smo i vi i ja beznačajni.
Vi i ja možemo da želimo da je Zemlja raj za ljudski rod. Možemo da poželimo šta god hoćemo i stavimo na majicu. Ali, politika ima veze sa snagom, a ne sa željama ili onim što se kaže tokom okupljanja. U ovoj zemlji postoje samo dva sindikata koja mogu da organizuju generalni štrajk: CCOO i UGT. Da li se to meni dopada? Ne. Ali tako je, kako je i organizovanje generalnog štrajka je jako teško.
Protestvovao sam na autobuskim stanicama u Madridu. Da li znate šta su ljudi tamo morali da rade u zoru? Da idu na posao. Među njima nije bilo štrajk-brehera. Njih bi otpustili sa posla, jer nemaju sindikate da ih brane. Radnici koji mogu da se brane, kao oni koji rade na brodogradilištima, u rudnicima, imaju jake sindikate. Klinci koji rade kao telemarketari, ili u picerijama ili devojke koje rade kao prodavačice, oni ne mogu da se brane.
Njih će otpustiti dan posle štrajka, a vi nećete biti tamo., ni ja neću biti tamo i nijedan sindikat neće biti tamo da im garantuje da mogu da sednu sa šefom i da mu kažu: bolje bi ti bilo da ne otpustiš ovu osobu zbog toga što koristi svoje pravo na štrajk, jer ćeš platiti. To se ne dešava, koliko god da smo entuzijastični.
Politika nije ono što bismo vi ili ja želeli da ona bude. Ona je takva kakva je i to je strašno. Strašno. Zato baš i moramo da razgovaramo o narodnom ujedinjenju i da budemo skromni. Ponekad morate da razgovarate sa ljudima kojima se ne dopada vaš jezik, kojima koncept koji pokušavate da im objasnite nije blizak. Šta nam to govori? Bili smo poraženi godinama. Stalno gubiti na izborima znači upravo to: da je “zdrav razum” naroda različit [od onoga što mi mislimo da je ispravno]. Ali to nije ništa novo. Revolucionari su to uvek znali. Ključ uspeha je da se “zdrav razum” usmeri tako da ide u pravcu promena.
Cezar Rendueles, pametan tip, kaže da je većina ljudi protiv kapitalizna, a da to i ne zna. Većina brani feminizam, a da nije čitala ni Džud Batler ni Simon de Bovoir. Kada god vidite oca koji pere sudove ili se igra sa svojom ćerkom, ili dedu koji podučava unuče da deli igračke, u tome ima više društvenih promena, nego u svim crvenim zastavama koje možete da donesete na demonstracije. Ako to ne uspemo da shvatimo, da te stvari mogu da nas ujedine, oni će nastaviti da nam se rugaju.
Neprijatelj želi da budemo takvi. Želi da budemo mali i da govorimo jezikom koji niko ne razume. U manjini smo, krijemo se iza svojih tradicionalnih simbola. Neprijatelj je time oduševljen jer zna da smo bezopasni dokle god smo takvi.
Možemo da imamo radikalan pristup. Na primer, hoćemo da napravimo divlji štrajk, govorimo o naoružanim ljudima, mašemo simbolima, nosimo portrete velikih revolucionara na našim demonstracijama – sve ovo njih oduševljava. Smeju nam se. Međutim, ako okupite stotine, hiljade ljudi, kada počnete da pridobijate većinu, čak i one koji su glasali za neprijatelja – tada počinju da nas se plaše. I to se zove “politika”. To je ono što moramo da naučimo.
Jedan momak ovde je pominjao Sovjete iz 1905. Bio je tamo jedan ćelav tip – genije. Razumeo je konkretnu analizu konkretne situacije. U vreme rata, 1917. godine, kada je pao režim u Rusiji, rekao je jednu vrlo jednostavnu stvar Rusima, bilo da su vojnici, seljaci ili radnici. Rekao im je:”Hleba i mira.”
I kada je rekao “hleba i mira”, ono što je većina želela – da se završi rat i da ima dovoljno da jede – mnogi Rusi nisu znali da li su “levičari” ili “desničari”, ali su znali da su gladni i rekli su:”Ovaj ćelavi tip je u pravu”. I tom ćelavon tipu je dobro išlo. Nije govorio Rusima o “dijalektičkom materijalizmu”, govorio im je o “hlebu i miru”. I to je jedna od glavnih lekcija XX veka.
Pokušaj da promenimo društvo imitirajući istoriju, imitirajući simbole je smešan. Ne možemo da ponavljamo iskustva drugih zemalja i završene istorijske događaje. Ključ je u tome da se analiziraju procesi i istorijske lekcije. I da se razume svaki moment u vremenu, “hleba i mira” ako nije povezan sa onim što ljudi misle i osećaju je samo ponavljanje, farsa i tragična pobeda iz prošlosti.