Nemamo ništa, samo blato. Spavam gde me kuj primi, gde me kuj šta da. Nemamo veša, nemamo čarape, nemamo ništa. Dalo nam leba i vodu. Šta će mi leba i vode kad nemam ništa više moje. Ostali smo na ulici, kroz suze priča penzionerka Miroslava Ilić dok sedi sa suprugom ispred kuće u Vidovdanskoj ulici u Paraćinu. Od kuće su ostali samo zidovi. Prozori i vrata ne postoje. Dvorište je crveno od sasušenog blata. Ona i suprug sede na plastičnim stolicama i plaču. Jedva uspevaju da kažu nešto.

 „Idem od kuće do kuće ko me primi. Imam kćerku, ali kćerka ima muža. Možda sam težak njima“, kaže Miroslavin muž, dok ona dodaje: „Ma ne mogu da traumiram unućiće u kući. Plačem stalno“

Kad je počela da dolazi voda Miroslava nije htela da napusti kuću.

„Ja kažem neću da izađem, a kćerka vrišti i zove da izađemo. Nekako me izvuku, i muža isto. Ja kažem 'ajde da ostanemo ja i ti, ajde da nas nađu udavljene tu'. I bolje da su nas našli. Ko će nama sada da da krevet. Ko će nama da da šporet, bilo šta... Nemaš jastuk, nemaš ništa... Ni jedna vrata nema u ovu kuću. Tu stojimo do večeras pa će da zaključamo ta vrata, tu kapiju pa da idemo negde. Na železničku stanicu“, rukama krije lice.

Tuga, očaj i nemoć su vidljivi na licima stanovnika Vidovdanske ulice u Paraćinu. Sve je u prašini i slojevima sasušene zemlje. Dobar deo je već očišćen, ali je ostalo još mnogo posla.  Mi smo ih posetili u subotu. Već narednih dana, situacija je bila malo bolja. Ti ljudi, kao i mnogi drugi širom Srbije, potpuno su prepušteni sebi.

„Tri dana smo bili pod vodom, nismo mogli da siđemo sa sprata, muž i ja, svekar i svekrva  Kćerka je u Beogradu na fakultetu, a sin je punio džakove i posle više nije mogao da se vrati. Komšije i vatrogasci su nam donosili vodu i kad je opao nivo reke, sišli smo. Šteta je totalna. Izbacili smo sve iz obe kuće. Ovo je velika finansijska šteta. Samo ja primam platu, radim u bolnici, svekar i svekrva primaju penziju, muž ima privatnu firmu, njemu su sve zalihe potopljene, Jovana je student, Ivan ne radi, tako... Tu praktično nema ni od kredita ništa. Kuće su obe po 80 kvadrata, spolja je voda bila 2,20, a unutra 1, 70, merili smo“, priča Milanov Mladenka u kratkom predahu čišćenja kuće. Sin i njegov drugar iznose ostatke stvari napolje.... Sve je u bašti. Knjige pokušavaju da osuše, garderoba visi na ofingerima, zakačena za štrikove, sva u blatu.

Dvorište Mladenke Milanov

„Vratila sam se s posla preko dana i mi smo najpre branili kapije, stavljali smo džakove, nismo se nadali da će da uđe u kuću. Ušla je u dvorište, potopila nam podrum, tamo su nam kotlovi, i garažu gde je Acina roba stajala. Kad je počela da prodire u kuću, za pola sata je napunila. Da smo znali, da nas je neko obavestio bar da smo dokumentaciju izneli. Moja kćerka studira književnost, mnogo veliki fond knjiga je propao.... Slike dečje, ništa nismo uspeli da spasimo. Do 11 uveče je voda punila kući i tad je stala. Posle se tri dana povlačila. Posle tih dana niko nije dolazio da otvori kanalizaciju, ništa. Kad je voda dovoljno spala onda iz Bahus firme preko puta otvorili šahte i kroz fekalnu kanalizaciju je najveći deo vode otišao jer je ovde glavni odvod za grad“, pojašnjava Mladenka.

Hodamo trotoarom. Klupe sa strana su prekrivene sasušenom zemljom. Ima je i na listovima vinove loze, cveća.... Poneki grm ruža, nedirnut, cveta u baštama. Samo se na listovima vide tragovi blata, znak da su bile pod vodom. Ulepšavaju potpuno razoren krajolik.

Malo dalje, jednu kuću dezinfikuju i peru. Preko puta nje, ušuškana u drveće i cveće, kuća je Tomislave Ilić. Dvorište je puno stvari, suše se, tri mačke se igraju, a ona i njen sin u tom haosu sede i ručaju.

„Konačno je neko od medija došao da vidi šta se desilo“, kaže Tomislava i uvodi nas u kuću. Pokazuje dokle je bila voda.

„Vidite li onu mašinu za šivenje između prvih i drugih stepenica? E dotle je voda došla.“ 

Kuća Tomislave Ilić

Tomislava je sa majkom dva dana bila na spratu kuće, posle čega su došli i čamcima ih izvukli. Nakon što se voda povukla, vratili su se u kuću.

„Za sat vremena nas je nalila voda da nismo znali gde se nalazimo, niko nam nije javio da dolazi. Te noći kad je ušla u prizemlje, oborila je vrata, skinula televzor, oborila vitrinu, to je lupalo kao noć strave i užasa. Mama i ja smo bili na spratu, dete je bilo kod sestričine. Ali, neka je glava na ramenima, pa ćemo polako“.

Za poplavljeni Paraćin se saznalo sa nekoliko dana zakašnjenja.  O razmerama katastrofe ni danas se ne zna precizno. Predsednik opštine Saša Paunović kaže da je poplavljeno oko 60 opštine, a da se šteta na poljoprirednim dobrima tek računa. Najviše je nastradao sam grad, šteta u okolnim selima, kaže Paunović  sem tri sela koja su bila pod vodom, nije velika.  Na pitanje zašto se kasno saznalo za Paraćin, odgovara:

„Paraćin je brzo ostao bez telekomunikacija. Poplavljena je pošta, svi fiksni telefoni i internet, a bazne stanice telefona  brzo prestale da rade jer nije bilo napajanja, nestalo je struje. Iza toga nije bilo moguće komunicirati. Dok je trajala situacija na terenu nismo se bavili medijima, a kasnije to nije bilo moguće jer su i putevi bili odsečeni. Mediji koji su pratili druge priče nisu imali ljudstva da prate još jednu sličnu priču i to je po meni osnovni razlog zbog čega smo mi bili u senci na medijskoj sceni. Nismo imali ni dobru komunikaciju sa mobilnim operaterima. Šta da kažem kad smo mi iz štaba sa vrha brda pokušavali da dobijemo nekoga od mobilnih operatera, a nemate telefone nego zovete call centar. Onda vam u call centru kažu kad kažete da zovete u ime Kriznog štaba, da on nije za biznis korisnike i spusti vam slušalicu“, priča Paunović.

Situacija u gradu se postepeno stabilizuje. Još neke kuće nemaju struju, ali je elektromreža puštena u rad. Voda je tehnička, a svuda po gradu su cisterne sa pijaćom vodom.

Još uvek ima ljudi koji su smešteni u kolektivni centar. U početku ih je bilo oko 100, a sada, kaže Paunović, negde oko 40.

„Sada se trudimo da im ponudimo smeštaj tako što će Opština iznajmiti kuće u drugom delu grada, pa će tamo biti smešteni“, rekao je predsednik Opštine Paraćin.  

Međutim, te njegove reči ne deluju ohrabrujuće na ljude koji su izgubili sve.  Nakon decenija ekonomske, socijalne, društvene, moralne devastacije, razočarenja u sve političke opcije koje su vodile Srbiju,  svesni su, kao i Miroslava Ilić,  da će svoje kuće i svoje živote morati graditi sami ponovo.

„Šezdeset godina si radio pošteno. Pošten si, nit' si ukrao, niti slag'o, ni't si na politički način dobio i danas više nemaš ništa. Daju mi vodu i paštetu, šta će mi voda i pašteta. Ja sam lepo rekla da ne izlazim, da se udavim.  Dalo mi ovu crvenu trenerku. Šta će mi crvena trenerka kad nemam više ništa moje.“