Pandemija i antropološki pesimizam
Može li se greška prirode vratiti prirodi?
Piše: Dušan Komarčević 26/04/2020 | 14:54

U karantinskim danima i nedeljama tokom pandemije novog virusa korona u javnom diskursu neopaženo se ustalila sintagma „povratak prirodi“. Bolest COVID-19 nam je, slažu se brojne javne ličnosti, pokazao koliko se čovek otuđio od prirode, pa je ova rešila da ga dozove pameti, poslavši mu poruku u formi mikroorganizma.

Vrlo eksplicitno o tome govori episkop raško-prizrenski Teodosije. U intervjuu za kosovski list “Jedinstvo”, episkop Srpske pravoslavne crkve kaže da su „sve bolesti i nesreće na svetu posledica narušenog odnosa čoveka i Boga, i samim tim, čoveka i bogomstvorene prirode“.

„Bog je čoveka obdario svojim likom i podobijem i učinio ga mudrim upraviteljem stvorenog sveta. Izgubivši svoj odnos sa Bogom, čovek je umesto mudrog upravitelja, koji živi u harmoniji sa prirodom, krenuo da ono što je Bog stvorio grubo eksploatiše i, tako, narušava bogomdani sklad svega stvorenog. Otuda brojne nesreće, ali i virusi i druge epidemije“, priča ovaj visoki zvaničnik SPC.

O Bogu koji nosi osvetu i gnev govorio je i Teodosijev brat po mantiji Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski, koji je u ovogodišnjoj uskršnjoj poslanici, između ostalog, poručio vernicima da se ova pandemija može shvatiti i kao osveta „prirode zbog nasilja koje čovek vrši nad njom, zloupotrebljavajući je svojom samoživošću“.

Premda ne nosi crkvenu odoru, na sličnom tragu su i razmišljanja glumca i muzičara Nikole Pejakovića koji je gostovao u “Politikinoj” rubrici „Umetnici u karantinu“.

"(...) Previše smo se pravili pametni, pa nam došao virus korona da nas stavi na mesto“, kaže Pejaković, te završava imperativom koji priziva duh crkvenih inkvizicija: „Ćuti i moli se Bogu, čoveče.“

Za razliku od prethodna dva stava u kojima se pandemija vidi samo kao „iz raja izašla“ batina koju je prizvao čovek, u javnosti se mogu čuti i stanovišta da aktuelna kriza već izvlači iz ljudi ono najbolje, što je bilo skrajnuto u Prethodnom Životu, onom koji je prekinut pandemijom.

„Priroda, Bog, kosmička pravda ili nešto četvrto je rešilo da napravi reset i podseti nas na prave vrednosti – porodicu, ljubav i slobodu“, piše u autorskom tekstu Aleksandar Stankov, urednik informativnog sadržaja portala Južne vesti.

 "(...) Ovih dana, pritisnuti mukom i pod pretnjom korone, opet smo ljudi. Zato sada imamo jedan zadatak – da ne budemo ljudi samo u doba korone“, piše Stankov.

Ova optimizmom nabijena poruka je svakako za čitaočeve uši prijatnija od prethodno citiranih Pejakovića i crkvenih zvaničnika, čije jurodive bukvice zazivaju „bič božiji“.

O čovekovoj odgovornosti za narušavanje ravnoteže ekosistema i njegovoj nečasnoj ulozi u devastiranju prirode zarad profita napisano je na stotine studija, sa argumentima čvršćim od onih koje iznose službenici Srpske pravoslavne crkve. Međutim, pojedini mislioci, naklonjeni antroploškom pesmizmu, nude nam jedan sumorniji pogled na odnos čoveka i prirode: za razliku od Crkve koja spasenje vidi u čovekovom vraćanju veri (koju poistovećuju sa prirodom), ali i optimista koji se nadaju da će u ovoj krizi čovek (koji preživi COVID-19) ponovo postati Čovek, norveški filozof i pisac Peter Vesel Zapfe (Wessel Zapffe, 1899 – 1990) govori nam da je ljudski rod raskrstio sa prirodom zbog onoga čime se većina izuzetno ponosi – zbog svesti, te da za čovečanstvo jedini spas leži u – izumiranju.

PROKLETSTVO SAMOSVESTI

Iako je u njegovoj matičnoj zemlji objavljeno čak jedanaest Zapfeovih knjiga, među kojima i najvažnije delo „O tragičnom“ (Om det tragiske), na engleskom se može naći tek jedan njegov esej, te nekoliko intervjua i par citata iz „O tragičnom“. Ipak, taj jedan esej pod naslovom „Poslednji mesija“ (iz 1933. godine) predstavlja koncetrovanu verziju autorovog pogleda na svet. Tih nešto više od 20.000 karaktera obiluju lucidnim promišljanjima, ali i – kažimo to otvoreno – mizoginom opservacijom da su žene “generalno manje sklone kogniciji”. Srećom, taj eksces nije zasenio suštinu teksta.

Prema Zapfeovom shvatanju, čovek se odvojio od prirode onog trenutka kada se u njemu razvila samosvest, koju on slikovito opisuje kao „mač bez drške i balčaka, sa dvostrukom oštricom koja seče sve; ali onaj ko želi da je koristi mora da zgrabi oštricu i okrene jednu stranu ka sebi“. Ta samosvest, obrazlaže Zapfe, dala mu je uvid o njemu samom, o njegovom početku i kraju. Zagledan u svoju neminovnu konačnost, čovekov um razvija svaki mogući scenario svog kraja, grčeći se pred uvidom da je ništa više nego "bespomoćni zarobljenik univerzuma" .

Ovu tezu dalje razvija američki pisac i Zapfeov veliki poštovalac Tomas Ligoti1 (Thomas Ligotti, 1953) u svojoj za sada jedinoj non-fiction knjizi „Zavera protiv ljudskog roda“ (The conspiracy against the human race, 2010), a koja se u značajnom delu bazira upravo na uvidima koje iznosi norveški mislilac.

„Ono što nas navodi da mislimo da smo ono što mislimo da jesmo počiva na činjenici da imamo svest, što nam daje utisak da smo neko, konkretnije nešto ljudsko, šta god to bilo, pošto nemamo univerzalni dogovor o definiciji 'ljudskog'. Ali slažemo se da smo, barem u praksi, svi mi živa bića, jer smo svi samosvesni. A kada smo prošli kroz sva vrata koja nas na neki način kvalifikuju kao osobe – bilo imenom, nacionalnošću, zanimanjem, polom ili veličinom cipela – onda stajemo pred vrata svesti – izvora sveg užasa. I to je sve što se može reći o našem postojanju“, piše Ligoti.

Ime ovog američkog pisca horor proze – ovogodišnjeg dobitnika Nagrade za životno delo koju dodeljuje Horror Writers Association – široj javnosti je postalo poznato 2014. godine, kada je emitovana prva sezona popularne serije “True detective”, u kojoj protagonista Rast Kol u više navrata citira čitave pasuse iz “Zavere”. Doduše, bez navođenja izvora.

“Nijedno stvorenje zatvoreno u zoološkom vrtu ne zna šta znači postojati, niti likuje nad tim što je superiornije od nečeg drugog, bila to životinja, biljka ili mineral”, piše Ligoti. “Što se nas ljudi tiče, mi širimo zadah osećaja da smo posebni. Oni koji su hvaljeni kao najsvesniji među nama – oni kojima je potrebno rafinirano pranje mozga – istraživali su šta znači biti čovek. Njihova različita brbljanja na ovu temu zuje u našim mozgovima, dok naša tela idu putem preživljavanja i reprodukcije, pošto ne uzimamo posebno u razmatranje alternativu”.

SAMOOBMANOM DO SAMOODBRANE

Čovek je, slažu se Zapfe i Ligoti, evolutivnim razvojem svesti osuđen na lični košmar zbog saznanja da je smrtan, čega su pošteđene druge vrste sa kojima delimo ovu planetu. Kako se ta svest razvila, Zapfe u svom eseju ne raspravlja previše, osim što iznosi tvrdnju da su takve “mutacije” u prirodi nasumične i ne pripisuje je nekom Višem Entitetu. Svest o sopstvenoj konačnosti je ono što čoveka nagoni da pojedinačno i kolektivno sklopi pakt o Velikoj Laži – svojoj posebnosti i značaju u svetu.

„Jednostavno rečeno, mi ne možemo da živimo nikako drugačije osim kao samoobmanjivači koji moraju da lažu sebe o sebi i o našem neodrživom položaju u ovom svetu“, piše Ligoti.

Kako se pred tim saznjem ne bi strmoglavili direktno u ludilo, ljudi su, navodi Zapfe, razvili odbrambene mehanizme kojima „veštački ograničavaju sadržaj svesti“.

Jedna od četiri tehnike koje u svom eseju predstavlja Zapfe je izolacija. “Pod izolacijom ovde podrazumevam proizvoljno čišćenje svesti od svih uznemirujućih i štetnih misli i osećanja”, navodi norveški filozof. Ligoti će u svom crnohumornom stilu ove misli opisati kao “s uma sišavše članove porodice na tavanu, čije postojanje negiramo u zaveri ćutanja”.

Danas se pod parolom “positive thinking” (pozitivno razmišljanje) razgranala čitava jedna industrija koja zastupa ideju da na nivo stresa i opšte zdravstveno stanje utiče to da li neko vidi čašu kao polupunu ili polupraznu. Potonjima se savetuje da u svom umu podignu firewall za negativna promatranja života. O tome je nedavno, u kontekstu zdravstvene krize i mera ograničenja kretanja, govorio ministar zdravlja Srbije Zlatibor Ločar, poručivši građanima da “budu pozitivni”, i to u trenutku kada javnost svakodnevno prati broj pozitivno testiranih na novi virus.

Kao drugi mehanizam samoodbrane (zli jezici bi rekli samoobmane) Zapfe detektuje sidrište (anchoring). Sva živa bića od najranijeg detinjstva traže vrednosne i ideološke stubove za koje će se usidriti i koji će biti u temelju njihovog svetonazora.

“Svaka kultura je”, piše Zapfe, “veliki, zaokruženi sistem sidrišta, sagrađen na temeljnim stubovima, bazičnim kulturnim idejama. Prosečan čovek upravlja se kolektivnim osnovama, ličnost se izgrađuje za sebe, karakter osobe završava svoj razvoj manje-više na nasleđenim kolektivnim temeljima (Bog, Crkva, Država, Moral, Sudbina, Zakon života, Ljudi, Budućnost). Što je neki noseći element bliži glavnim temeljima, to je rizičnije dirati u njega. Ovde je direktna zaštita uobičajeno uspostavljena kroz kaznene kodove i pretnje gonjenjem (inkvizicija, cenzura, konzervativni pogled na život).”

Bog, Nacija, Identitet, sve su to, kako kaže Zapfe, tek luke za koje se pojedinci vezuju kako bi održavali privid sigurnosti u inače nestabilnom poretku kosmosa. Ta sidrišta mogu biti povezana sa kolektivom – poput religije ili nacije – ali i individualna, kao što je zanimanje pojedinca. Javno korisna sidrišta, piše Zapfe, nailaze na simpatije zajednice.

“Onaj koji se ‘u potpunosti žrtvuje’ za svoje sidrište (firmu, cilj) je obožavan. On je izgradio moćan štit od poništenja života, a od njegove snage drugi su imali koristi”, kaže Zapfe.

Međutim, piše dalje, i te sigurne luke mogu da dožive potrese:

“Sami temeljni stubovi se retko menjanju bez velikog društvenog spazma i rizika koji nosi potpuno poništenje (reformacija, revolucija). U takvim vremenima, pojedinci su u većem broju prepušteni sopstvenim sposobnostima za usidravanje, a broj promašaja ima tendenciju da raste. Rezultat su depresije, ekscesi i samoubistva.”

Kada vide da je određena “istina” iscrpela sve svoje mogućnosti za usidravanje, ljudi će je sami prepoznati kao fiktivnu i suvišnu i zameniti novom, piše norveški filozof. Toj kolektivnoj migraciji ka novoj “luci spasa” prisustvovali smo u poslednjim godinama socijalističke Jugoslavije, kada se većina stanovništva tadašnje države od ateista preobratila u vernike – pravoslavce, katolike, muslimane – u zavisnosti već od toga koja je konfesija postala prihvatljiva u većinskoj zajednici. Pošto je u potpunosti bila kontradiktorna sa prethodnim narativom, ta nova “istina” morala je ispričati novu priču o represiji socijalističkog aparata nad vernicima u SFRJ.

“Žudnja za materijalnim dobrima (moći) ne potiče toliko od direktnog zadovoljstva koje nosi bogatstvo, pošto niko ne može sedeti na više od jedne stolice ili jesti više no što može da pojede. Pre će biti da vrednost srećnog života leži u tome što stavlja na raspolaganje veliki izbor mogućnosti za sidrišta i odvlačenje pažnje”, piše Zapfe.

Skretanje pažnje je treći odbrambeni mehanizam koji Zapfe uočava. Zabava, sport i druge “najvažnije sporedne stvari na svetu” su ono čemu pribegavamo kako bismo pobegli od užasavajućeg saznanja koje sa sobom nosi samosvest, smatra autor “Poslednjeg mesije”, uz napomenu da je ta taktika “često u potpunosti svesna”.

“Skretanje pažnje je, na primer, taktika života ‘visokog društva’. Može se uporediti sa avionom – napravljen je od metala, ali poseduje princip koji ga drži u vazduhu dok god radi. On mora uvek biti u pokretu, jer ga vazduh samo tada može nositi. Ako se navikne na to, pilot može postati pospan i opušten, ali čim motor stane, kriza je akutna”, piše Zapfe.

Poslednji i ujedno najređi mehanizam odbrane je sublimacija, kojoj su, prema njegovom mišljenju, skloni umetnici i umetnice, koji svoju “bol života kroz stilističku ili umetničku nadarenost mogu preobraziti u vredno iskustvo”. No, Zapfe napominje da je ovakva eksploatacija teško ostvariva u akutnim fazama egzistencijalne panike.

“Recimo: planinar ne uživa u pogledu dok se guši od vrtoglavice; tek kada se ovo osećanje manje-više prevaziđe, on će uživati – usidren. Da bi napisao tragediju čovek se mora u izvesnoj meri osloboditi – odreći – samog osećanja tragedije i razmišljati o njoj sa vanjskog, na primer estetskog, gledišta”, piše Zapfe, priznajući da je i sam esej koji je pred čitaocem “tipičan pokušaj sublimacije”.

“Njegov autor ne pati, on popunjava stranice i objaviće ga u magazinu”, piše Zapfe.

U “Zaveri protiv ljudskog roda” Tomas Ligoti ocenjuje da Zapfe svoj esej daje kao “primer kako književno-filozofsko delo ne može uznemiriti svog autora niti bilo koga drugog snagom realnih užasa, već samo nudi njihovi bledu predstavu”.

IMA LI SPASA?

Nakon svega napisanog, Zapfe vidi samo jedan izlaz iz tog (tragi)ko(s)mič(n)kog stanja u kojem čovek obitava:

“Dok god ljudska vrsta nesmotreno nastavlja da gaji kobnu zabludu da je biološki predodređena za trijumf, ništa se neće promeniti. Dok broj populacije raste a duhovna atmosfera se zgušnjava, tehnike zaštite će morati da poprimaju sve brutalniji karakter. A ljudi će nastaviti da snevaju o spasenju i priznanju i novom Mesiji.”

U poslednjoj deonici svog eseja, Zapfe uvodi junaka iz naslova:

“Tek kada mnogi spasitelji budu zakucani za drveće i kamenovani na gradskim trgovima, poslednji mesija će doći.

Tada će se pojaviti čovek koji se, prvi od svih, usudio da ogoli svoju dušu i izloži je krajnjoj misli roda svog, samoj ideji propasti. Čovek koji je proniknuo u život i njegovu kosmičku osnovu, i čija je bol kolektivna bol Zemlje. Kakvim će besnim povicima mase svih naroda tražiti njegovu smrt, kada njegov glas zaogrne planetu, a njegova čudna poruka se bude čula prvi i poslednji put:

– Život je hučeća reka, ali ovaj na Zemlji je ustajala žabokrečina.

– Znak propasti zapisan je na vašim čelima – dokle ćete se opirati?

– Ali, postoji jedna pobeda i jedna kruna, jedno iskupljenje i jedan odgovor.

– Spoznajte sebe – budite neplodni i ostavite zemlju da posle vas bude u tišini.”

Ligoti i Zapfe se slažu da bi onaj ko izađe sa ogledalom u kojem se nazire ta košmarna refleksija, bio istog časa prokazan kao ludak i promoter krajnjeg poraza ideje čovečanstva. Stoga ni ne gaje iluziju da će se bilo šta u aktuelnom poretku stvari promeniti, osim što će, kako Zapfe primećuje, mehanizmi odbrane “dobijati sve brutalniji karakter”.

“Kao što istorija potvrđuje”, piše Ligoti, “ljudi će promeniti mišljenje o gotovo svemu, od toga u kog boga veruju, do svoje frizure. Ali kada je reč o egzistencijalnim sudovima, ljudska bića u suštini imaju nesretno lepo mišljenje o sebi i svom položaju u ovom svetu, i čvrsto su uvereni da nisu zbir samosvesnog ništavila.”

Ima li u takvom jednom osećanju sveta mesta za razumevanje i solidarnost. I te kako. Iako svako svoj užas nosi sam i u sebi, nije li ideja da je taj košmar deo svih nas i da smo svi u njemu, dovoljna da, ako ništa drugo, pokušamo da međusobno razvijamo empatiju u meri u kojoj je to moguće? O tome u jednom intervjuu govori i Ligoti:

“Politički se identifikujem kao socijalista. Želim da svima bude što prijatnije dok čekaju da umru. Nažalost, veći deo Zapadne civilizacije čine kapitalisti, koje smatram čistim divljacima. Dok god moramo da živimo u ovom svetu, šta bi moglo biti smislenije od toga da želite da vi i drugi patite što je manje moguće?”

Da li je to spasenje od ultimativnog užasa postojanja? Teško. Ali nekakva uteha jeste.

Za nepopravljive pesimiste, koji ni u tome ne vide tračak svetla pre nego ih proguta onaj najgušći mrak, ostaju misli kojima je sarajevski pisac Nenad Veličković naslovio jednu svoju knjigu – “Izdržite još malo, nećete još dugo”.

___________

1Na srpskom su do sada objavljene tri Ligotijeve knjige: dve zbirke priča - "Pisar tame" (Orfelin, 2017) i "Dnevnik noći" (Orfelin, 2019), te roman "Nedovršeni posao" (Booka, 2014).