Knjiga „Iza sedam logora“ novinara Viktora Ivančića, Nemanje Stjepanovića i fotografa Hrvoja Polana, podsećanje je na ustanove kulture koje su u bivšoj Jugoslaviji tokom ratova devedesetih bile pretvorene u logore.

Prvi deo knjige pod naslovom „Spomenici razbratnosti“, sećanje je, ne samo na desetine nekadašnjih kulturnih ustanova koje su tokom sukoba bile mesta mučenja, prebijanja, ponižavanja i ubistava hiljada ljudi, već je i pokušaj da se objasni kako je koncept nacionalne kulture kojim je bio zaražen čitav region, predstavljao uvod u ratove devedesetih godina.

Knjiga, koja će se u izdanju organizacije forum ZFD uskoro pojaviti u knjižarama u regionu, a promociju imati u Zagrebu i Beogradu, daje odgovore i na to kako se danas ćuti o zločinima, kako se oni direktno ili indirektno opravdavaju, a nekada i uzdižu.

„Jedina kreacija je likvidacija“

Osnov obnove nacionalne kulture, bio je, ističe Ivančić, egzekutivne prirode. Nakon što je za vreme „komunističkog mraka, navodno, izdisala pod nemilosrdnom komesarskom čizmom“, obnova je, ukazuje Ivančić, podrazumevala odstranjivanje tuđih reči iz sopstvenog jezika, uništavanje knjiga štampanih na tuđem pismu, rušenje spomenika, izolaciju nepodobnih intelektualaca, zabranu nepodobne muzike na radio stanicama, uklanjanje „nepouzdanih“ kadrova iz kulturnih institucija…

„Uništavanje postaje središnji stvaralački čin. Jedina kreacija je likvidacija. Zaista: što je drugo ideja o ’obnovi’ nacionalne kulture, nego predodžba o sveobuhvatnom etničkom čišćenju na kulturnome planu“, piše Ivančić.

Druga važna metoda „obnove“ nacionalne kulture bila je „nasilna proizvodnja razlika“ – a to je najviše uzelo maha na jezičkom planu. U tom kontekstu, Ivančić podseća na izjave srpskih i hrvatskih intelektualaca, između ostalih Matije Bećkovića koji je rekao da je srpski jezik „naša nevidljiva crkva“, a da su pesnici „sveštenici jezika“. Sa druge strane, za Božidara Finku, hrvatski jezik je „najznatnije hrvatsko obilježje“ i „hrvatska svetinja“ u čijoj zaštiti „ne smijemo i nemamo pravo posustati“.

Tendencije veštačkog stvaranja četiri jezika ne posustaju ni danas, pa je Deklaracija o zajedničkom jeziku od pre godinu dana kod nacionalista dočekana kao „nacionalna izdaja“, a njeni potpisnici nazvani su „jugokomunističkim mračnjacima“.

„Borna kola“ nacionalne kulture, one koja deli i utvrđuje granice, i u skladu s duhom palanke „zazire od svega tuđeg i drukčijeg“, a koju su predvodile intelektualne elite, nadirala su, kaže Ivančić, kao „prethodnica tenkovskih divizija“. „Oglašavajući svoju nadmoć, zagrmio je čudovišni spoj romantičarskog misticizma i artiljerije. Slijedili su, kao što znamo, stihovi u mesu“.

Banalna terenska pragmatičnost

Činjenica da su domovi kulture širom bivše Jugoslavije tokom ratova pretvarani u logore, posledica je, piše Ivančić, „banalne terenske pragmatičnosti“ jer je bio potreban prostor određene veličine da bili likvidirani oni koji su prethodno određeni za otpis. U isto vreme, naglašava Ivančić, kulturne ustanove – logori, predstavljaju „konsekventan ishod“ stavova i sve jasnijih poruka pojedinih intelektualaca u bivšoj Jugoslaviji.

Tako je, podseća Viktor Ivančić, 1994. godine književnik Radomir Smiljanić izjavio da nauka i inteligencija „treba da krče put i da olakšavaju posao politici i topovima, ako hoćete“, a istoričar Vasilije Krestić rekao je da se „bez istinskog duhovnog jedinstva našeg naroda neće moći s uspehom izvesti ni političko ni teritorijalno ujedinjenje“. Ti procesi, rekao je – moraju ići uporedo.

Deo tih procesa bio je, ispostaviće se, i stvaranje logora – između ostalog i onih u Domu kulture u Trnopolju, u dvorcu Kerestinec, u Muzičkoj školi u Zenici, u Domu kulture na Palama, u Muzeju „Bitka za ranjenike na Neretvi“ u Jablanici, u Vojnoj luci Lora u Splitu, u Kino-dvorani u Glogovcu, u domovima kulture u Rudom, Vitezu i Vrpolju.

Muzička škola u Zenici

U njima je hiljade ljudi bili izloženo poniženjima, bili su izgladnjivani i držani bez vode, prebijani, seksualno maltretirani, silovani i brutalno ubijeni. Svrha torture gotovo nikad, naglašava Ivančić, nije bilo iznuđivanje nekakvih priznanja, dobijanje informacija. Ljudi su mučeni jednostavno – da bi bili mučeni.

Pedantno etničko čišćenje

Cilj pretvaranja kulturnih ustanova u logore, maltetiranje, ponižavanje i ubijanje civila bilo je praktično uvek proterivanje određene etničke grupe iz nekog mesta ili oblasti ili – kako navodi Nemanja Stjepanović u drugom delu knjige pod naslovom „Kulturlogorski vodič“ – pedantno etničko čišćenje.

O strahotama koje su doživeli oni koji su kroz te logore prošli, danas na tim mestima nema ni reči. Ali se sve ne završava ćutanjem, već se tamo neretko podižu spomenici upravo izvršiocima zločina, nepobitno dokazanim u postupcima pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

Ispred Doma kulture u Trnopolju, na mestu gde su zatvarani bošnjački i hrvatski muškarci, žene i deca, podignut je spomenik upravo onima koji su ubijali. Slična „memorijalna psovka“, kaže Ivančić, postavljena je pred kapijom Vojne luke Lora u Splitu, gde je podignut spomenik 72. bojni Vojne policije HV, čiji su pripadnici tamo mučili i ubijali ratne zarobljenika i civile srpske nacionalnosti.

U Domu kulture u Vitezu, gde su Hrvati zatvarali Bošnjake, danas se nalaze stranačke kancelarije HDZ, a tu je i spomen-soba poginulim vojnicima HVO. Oni koji su tamo bili mučeni i maltretirani se i ne pominju. Muzej „Bitka za ranjenike na Neretvi“ u Jablanici danas ponovo čuva sećanje na bitku iz Drugog svetskog rata, ali nedostaje obeležje da je u Muzeju u ratu devedesetih godina bio logor za zatočene Hrvate.

U Domu kulture u Rudom, gde su Srbi zatvarali i zlostavljali Bošnjake, a u čijem je sklopu i Muzej Prve proleterske brigade, izvorna postavka sada je u jednoj minijaturnoj sobi, ali se zato u sali u prizemlju nalazi „spomen soba poginulim borcima Otadžbinskog rata 1992-1996“, dok je na ulazu – portret Draže Mihajlovića.

Dvorac Kerestinec

Nekadašnja stratišta i logori u nekim slučajevima postali su mesta kulturne proizvodnje, primećuje Ivančić i podseća da je deo filma „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića snimljen u kompleksu u Omarskoj, gde je bilo zatočeno više hiljada, a ubijeno stotine pripadnika nesrpskog stanovništva. Ta činjenica nije bila mnogo važna ni reditelju, ni ostatku ekipe, a takvim odnosom, ocenjuje Ivančić, „trudbenici sedme umjetnosti postaju djelatni akteri toga nasilja i opslužitelji istoga neumrlog stroja za mljevenje ljudskoga mesa, ne više s oružjem u ruci, dakako, ali s glavama u pijesku svakako“.

Odavanje priznanja zločincima

Ne završava se sve ignorisanjem ili ćutanjem o zločinima, već se i u Hrvatskoj i Srbiji štampaju knjige i dodeljuju priznanja onima koji su za zločine osuđeni i optuženi. Ili onima koji zločine dokazane pred međunarodnim sudovima negiraju ili opravdavaju.

Ivančić podseća da je u Hrvatskoj 2016. godine Društvo hrvatskih književnika dodelilo nagradu „Slavić“ Tanji Belobrajdić. Iako je njen roman „diletantski napisana knjiga“, konstatuje Ivančić, „to ne bi bilo strašno da Belobrajadić nije bila pripadnica 72. bojne Vojne policije i, prema iskazima 24 žrtve, poznata po ’kreativnosti’ u svirepom tretiranju zatvorenika u splitskom domu Lora“.

Nameće se asocijacija na nedavnu odluku Društva novinara Vojvodine da za značajan doprinos razvoju novinarstva nagradu dodeli Ljiljani Bulatović Medić, autorki knjiga „Raport komandantu“ i „Srebrenica – laž i podvala srbskom narodu“.

„Opisana društvena promocija, dakako, više govori o društvu nego o subjektu koji uživa u blagodatima svoga socijalnog uspinjanja i osvajanja višega kulturnog statuta“, napisao je Ivančić povodom slučaja Tanje Belobrajdić – ali bi se to od reči do reči moglo primeniti i na slučaj Ljiljane Bulatović Medić.

U takvim društvima, knjiga „Iza sedam logora“ pokazaće se možda i kao značajnija nego što se sada može pretpostaviti. „Koliko god je lako pamtiti tuđu krivicu, toliko je teško sećati se sopstvene“, kaže nemačka kulturološkinja Alaida Asman. Misao iz njene knjige „Duga senka prošlosti“ koja glasi: „Između počinilaca i žrtava danas je zajedničko sećanje bitno bolji osnov za miroljubivu koegzistenciju nego zajednički zaborav“, mogla bi da bude i zaključak knjige Viktora Ivančića, Nemanje Stjepanovića i Hrvoja Polana.

* Tekst uz dozvolu preuzet sa internet stranice Deutsche Wellea