„Došli su kao radnici, razišli se kao Srbi“. Tim rečima Nenad Stefanov u zborniku „Zid je mrtav – živeli zidovi“ pokušao je da objasni metamorfozu uloge radničkih protesta u Srbiji između 1987. i 1989. godine od socijalne do nacionalne. Prošlo je skoro 25 godina i ta uloga nije promenjena, iako je njen uticaj brutalno smanjen. Nakon pljačkaške privatizacije, uništenih hiljada državnih preduzeća, nasilja nad radnicima koji su se borili protiv toga, pitanje je kakav potencijal radnička klasa ima ovako fragmentirana, socijalno uništena, ponižena i ideološki potpuno podeljena.

Prema zvaničnoj statistici, u Srbiji je danas 1.700. 000 zaposlenih ljudi što u javnom, što u privatnom sektoru. Oko 800.000 je zvanično nezaposlenih i oko dva miliona radno sposobnih koji su nevidljivi za statistiku.

„Dakle, radi se o građanima koji su ili ekonomski neaktivni ili rade u sivom sektoru. Srbija od radno sposobnog stanovništva ima više ljudi koji su radno neaktivni ili nezaposleni od onih kojima je zvanična plata osnovni izvor prihoda. U neformalnom sektoru neki tvrde da radi pola, a neki milion i po ljudi. To je ogroman raspon. Pretpostavka je da je većina tih poslova vrlo nestabilnog karaktera i on se nadopunjuje drugim izvorima u okviru domaćinstva što od rođaka iz inostranstva, rada na zemlji ili penzije. Šta god da je slučaj, činjenica je da se radi o posebno ugroženom sloju stanovništva  koji je nevidljiv, ne postoji zvanično određeni gornji prag eksploatacije. Jedine granice jesu biološke i moralne, a poznajući karakter savremenih gazda u Srbiji te dve granice su vrlo blizu jedna drugoj“, kazao je Goran Musić na predstavljanju svoje knjige „Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988 – 2013“ u okviru konferencije „Kriza i alternative“ koja se, u organizaciji fondacije "Roza Luksemburg", održala u Beogradu od 30. septembra do 5. oktobra.

Musić u knjizi pokušava da objasni put do pozicije nemoći u kojoj se našla radnička klasa, ali i zašto je, ne samo u Srbiji, nego i na celom Balkanu, ona i dalje, uprkos ogromnim razmerama devastacije, i materijalne i moralne, u većini slučajeva ostala pasivan posmatrač tih događaja. Iako mnogi uništavanje radničke klase vide u ratnim i godinama privatizacije, Musić se vraća u 1988., u vreme antibirokratske revolucije

„Na jesen dolazi do antibirokratske revolucije i ustoličenja radikalno proreformske i proevropske opcije unutar Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Fokusirao bih se na izmene Ustava iz 1974. kao repera ovih promena. Prva asocijacija na te inicijative srpskog rukovodstva da se promeni Ustav krajem osamdesetih jeste smanjenje ovlašćenja autonomnih pokrajina Kosova i Vojvodine te centralizacija političkog života u zemlji. Ono što se previđa jeste da su ove izmene na makro nivou pratile i mikro reforme na nivou samih radnih organizacija i preduzeća. Ove reforme su bile vrlo radikalne u to vreme. Po prvi put ovde se u sklopu procesa, otvoreno daje pravo privatnog investiranja u duštveno - radne organizacije i mogućnost preduzećima da po osnovu ovog kapitala izdaju vrednosne papire na tržište. Izmene Ustava radikalno smanjuju ovlašćenja radnih zborova i radničkih saveta i sva ovlašćenja prebacuju ka ekonomskom rukovodstvu radnih organizacija. Dakle, prvi put se u Ustavu eksplicitno navodi da planska usmeravanja u ekonomskom životu ne smeju ograničavati delovanje zakona vrednosti naročito ne njegove selektivne i alokativne funkcije. Reforme koje je srpsko rukovodstvo iniciralo nisu bile neka vrsta iracionalnog momenta, vraćanja na nacionalno pitanje kada se cela Evropa ujedinjuje, već naprotiv, oni su imali unutrašnju logiku, stvaranje jedinstvenog jugoslovenskog tržišta koje bi moglo da podnese teret transformacije u kapitalizam i stvorilo neku vrstu nacionalne buržoazije. SKJ definitivno 1988. godine i zvanično napušta projekat gradnje socijalizma i ideju o radičkoj klasi kao osnovnoj društvenoj klasi na kojoj se i uz pomoć koje se gradi bolje društvo. Drugim rečima, radnička klasa ostaje bez svoje političke organizacije“, pojasnio je Musić.

Predstavljanje knjige "Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988 - 2013" u CZKD: Goran Musić, Krunoslav Stojaković i Branimir Markuš

Ključno pitanje u knjizi jeste kako su uspon nacionalizma kasnih osamdesetih, privredni kolaps i deindustrijalizacija za vreme ratova devedesetih, i na kraju „tranzicioni“ preobražaj i ustoličenje neoliberalizma kao dominantnog ideološkog usmerenja u srbijanskoj politici tokom prve decenije 21. veka, uticali na svest radništva, kao i različite oblike artikulacije njihove borbe za preživljavanje.

Upravo o toj borbi za preživljavanje pričao je Branimir Markuš, bivši radnik zrenjaninske "Jugoremedije", predsednik Skupštine poverilaca Jugoremedije u stečaju i predsednik Udruženja građanja “Ravnopravnost”. Pojašnjavajući svoj stav zašto su radnici u Srbiji pasivni, Markuš je naveo primere nekoliko istaknutih boraca za radnička prava koji su zlostavljani, maltretirani na sve moguće načine da bi na kraju bili prinuđeni da napuste državu.

„Jedan od razloga zašto su radnici pasivni jeste zbog satanizacije ljudi koji su vodili borbe na terenu, koji su branili javno dobro, koji su  vodili bitku da spasu industriju ove zemlje, a doživeli su strahove satanizacije, lične i grupne. Zoran Bulatović, radnik iz Novog Pazara koji je odsekao sebi pst da bi skrenuo pažnju javnosti na sebe, učinio je to da bi mogao da razgovara sa svima u Srbiji. Posle toga je pretučen, pratili su mu sina i danas je već godinu i po dana u izbegličkom kampu u jednoj evropskoj zemlji.

Senada Rebronja, koja je bila predsednica tekstilnih radnika juga Srbije, danas je u Luksemburgu. Samohrana majka, troje dece, ne može da živi u Srbiji, pobegla je iz nje.

Zdravko Deurić koji se nalazio na čelu radnika "Jugoremedije", koji je bio izabran legalno na Skupštini akcionara, nije ništa kupovao nego je investirao u svoju proizvodnju, sa 300 radnika je napravio 450 radničkih mesta i onda je uhapšen. Pod optužbom navodne zloupotrebe službenog položaja. Ni dan danas, nakon godinu i po dana nije pokrenut krivični postupak, i nije dokazana krivica ali jeste 16-og dana nakon hapšenja fabrika ostala bez struje i radnici su poslani kući. Jasno je zašto je uhapšen.

Jon Popov, koji se borio u "Vršačkim vinogradima" 10 godina da dokaže da treba da se raskine ugovor o privatizaciji, je pretučen na ulici kad je išao sa jednog skupa, i kada nije odustao od borbe podmetnut mu je požar u roditeljskoj kući koja je izgorela.

Robert Fai je spavao kada mu je u sred noći kroz prozor uletela betonska stena teška pet kilograma i pala na krevet gde spava samo zato što je uredio jedan radnički bilten koji govori o borbi radnika Jugoremedije. Toga ima dosta, ali satanizacija tih ljudi je zato što su se borili da nama bude bolje. Niko u državi, od partije, sindikata i nadležnih isntitucija nije rešio ni jedan taj slučaj.

I onda je čudno da mi radnici kroz institucije očekujemo nagle promene. To ne može. Ti ljudi su u borbi, borbi na život i smrt. Kada vam neko baci kroz prozor kamen dok spavate, kada vam neko zapali auto, zatvori vas u ćeliju, to je geto u kojem živite“, pojasnio je.

Podsetio je i kako se stvari razvijaju u Srbiji kada su radnici uporni, na primeru zaposlenih iz Surdulice koji su bili u štrajku 40 meseci, nakon čega su dobili fabriku nazad na upravljanje.

„Njihov vođa štrajka Dragan Đorđević je postavljen za direktora. On je sve svoje kolege vratio na posao, koji su sudskom odlukom nepravedno bili izbačeni s posla, ali je zatekao zaduženost fabrike, blokirane račune, nema struje, nema repromaterijala, nema ništa. Ljudi su došli na posao, slegli ramenima. Sad su u svojoj fabrici, u getu, jedino što mogu jeste da održavaju fabriku i sređuju krug. To i rade da bi fabrika izgledala lepše, da je kupi neki strani investitor i da time sačuvaju radno mesto. To tako u Srbiji funkcioniše. A zašto? Zato što kad oni uđu u fabriku očekuju da institucije razumeju da se oni bore za javno dobro, da će im banke pomoći da dobiju reprogram nekih kredita da mogu da pokrenu proizvodnju, a ovi saradnici, komintenti sa kojima sarađuju će razumeti da je fabrika stala na zdrave noge i da će im dat poslove. Realno to ne funkcioniše jer ste vi u jednom začaranom krugu gde radnici ne mogu da upravljaju fabrikom. Ovde je doktrina privatizacije ne pokrenuti proizvodnju, nego prodaj što više puta jednu te istu stvar“, kazao je Markuš.

Preduzeća u Srbiji su prodavana kao nekretnine, a ne kao privredni subjekti, a priča da će privatizacija pokrenuti privredu i rešiti životnu egzistenciju zaposlenih, pokazala se kao netačna. Prema Markuševim rečima, od svih privatizovanih preduzeća u Srbiji, pola su nestali kao privredni subjekti, četvrtina ugovora je raskinuta zato što je kršen zakon, a 75 posto radnika je nestalo u privatizaciji sa svojim radnim mestom.

„Svaki četvrti radnik je preživeo privatizaciju. To su poražavajuće brojke. Menjale su se vlasti u Srbiji, ali ni jedna nije menjala tu doktrinu privatizacije koja se i dan danas nastavlja kao da se ništa nije desilo. U Srbiji postoji model koji je već 20 godina na snazi, a to je da onaj ko ima političku moć poklanja pravo upravljanja tom svojinom svojim istomišljenicima, partijskim drugovima. Dakle, kako se menja politička vlast, menjaju se darodavci i daroprimaoci. Ne menja se ništa strukturno. Zato ja kao radnik 'Jugoremedije', iako je moja fabrika privatizovana 2002. godine, do danas, kada je otišla u stečaj, ne vidim razliku, jer se samo menjaju imena i prezimena i partije iza tih imena i prezimena koji dolaze da uzmu vlasništvo, ne uvažavajući ni radnike ni male akcionare. Niko ne uvažava učešće tih ljudi u privatizaciji niti im se priznaje činjenica da su se borili protiv deindustrijalizacije naše zemlje“, rekao je Markuš, koji je danas nezaposlen i živi od penzije svog oca.

U jeku ekonomske krize, od 2008. do 2011. godine Srbiju su preplavili štrajkovi. Prema rečima Gorana Musića, ne postoje pouzdane statistike za kompletan period, ali je tokom 2009. u štrajku bilo oko 100 preduzeća i samo u leto te godine u štrajku je uzelo učešća preko 30.000 širom zemlje.

„Kao što je Markuš već opisao, većina fabrika koja se pominje u studiji više nisu u borbi i većina aktivista koja je bila u tim borbama su se ili povukli ili su u azilu ili su se predali. U takvoj situaciji ono što nam preostaje jeste da izvuče osnovne pouke i iskustva u ovoj borbi upravo kako novi aktivisti ne bi sebi postavljali ista pitanja. Jedan od glavnih zaključaka jeste da se radičke borbe ne mogu konstituisati oko ideje radničkog akcionarstva jer se pokazala kao slepa ulica. Radničko akcionarstvo neminovno atomizira kolektiv, tera radnika da traži personalizovana rešenja i deli preduzeće na one koji imaju akcije i one koji nisu mogli doći do njih. U najboljem slučaju, radničko akcionarstvo se može postaviti kao neka vrsta odbrambene taktike u trenutku kada fabrici preti preuzimanje od nekog kriminalca, kao što je slučaj sa 'Jugoremedijom' ili naglog preuzimanja fabrike od jednog vlasnika. Radnici moraju napraviti novi korak i svoju borbu artikulisati na drugačijim borbama jer ako to ne urade sve kontradikcije dekstruktivne moći tržišta će se pokazati unutar samog kolektiva vrlo brzo. Politička artikulacija radničkih borbi, postavljanje neke vrste platforme koja kreće od interesa radničke klase kao celine, se nameće  kao osnovni preduslov prerastanja izolovanih pojedinačnih radničkih borbi u neku vrstu začetaka radničkog pokreta u Srbiji“, kazao je Musić.

Uticaj radničkih borbi, kao što se videlo i tokom dovođenja Slobodana Miloševića na vlast, nije i ne može biti zanemarljiv. Prekretnica 5. oktobra 2000. godine, kada je srušen zločinački režim Slobodana Miloševića, bilo je priključivanje radnika Kolubare toj pobuni. 

Moderator tribine, Krunoslav Stojaković, podsetio je, u slučaju grada Tuzle, da je upravo klasna svest imala odlučujuću ulogu na mikro razini da li će prevladati antifašizam i antinacionalizam.

Da se vratimo na početak teksta. Radničke borbe, ne samo u Srbiji, nego i u Hrvatskoj i BiH i širom država nastalih raspadom SFRJ, nisu osvestile radnike i naučile ih da su im radnička iznad nacionalnih pitanja. Zato je i teško naći odgovor na pitanje da li će se i kada desiti da klasno postane važnije od nacionalnog. No, upravo iz slučaja Markuša, koji je sa kolegama osnovao i radničku partiju, kako bi pokušao da promeni situaciju, jasno je koliko duboko je ovo društvo zatrovano.

„Radnici 'Jugoremedije' nisu hteli da samo njima bude dobro i kada su 2007. godine isterali nesavesnog gazdu osnovali su političku partiju. Pokušali smo da napravimo radničku partiju u Zrenjaninu, bio sam jedan od kandidata za Skupštinu i pozivao sam ljude da glasaju misleći da je to nešto što ljudi najbolje razumeju, da ih ne interesuje otcepljenje Kosova, da im nije na prvom mestu nacionalna pripadnost, evrointegracije... I nisu glasali za nas. Oni sebe kao radnike doživljavaju tek na nekom šestom mestu. Pre toga su Srbi, Mađari, Rumuni, pre toga su evropejci ili autonomaši...

Doći ćemo u situaciju da nemamo više šta da izgubimo. Takvi ljudi će ovo naše pasivno posmatranje pretvoriti u bunt gde će biti svega i svačega ali to je neminovnost kojom idemo sad, jer oni koji su nas gazili, ne dižu nogu nego još više stiskaju. Ja ne vidim šta drugo u mom životu ostaje nego da se borim do poslednjeg atoma snage i granica moje časti, ne zato što volim radnike, nego zato što životni prostor u ovoj Srbiji ne vidim više bez agresivne borbe za to. Voleo bih da radnici shvate da nam se ništa neće desiti bez nas samih. Moramo preuzeti odgovornost i ući u otvorenu borbu za bolji život“, zaključio je Markuš.