Nakon deset godina vladavine  VMRO-DPMNE na čelu sa Nikolom Gruevskim, promjenom vlasti i dolaskom Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM), pa samim tim i promjenom političkog i medijskog konteksta, kritički i do juče oporbeni mediji došli su malo do vazduha, pritisak na njih je ublažen, dok nekadašnji prorežimski mediji imaju najveći izazov do sada – pokušati postati profesionalni.  Popularno nazvani „pro-VMRO” mediji sada bi trebalo da se pokažu kao zaštitnici javnog, a ne političkih i interesa zainteresiranih skupina i pojedinaca koji posjeduju moć i pokušavaju utjecati kako bi zaštitili svoje interese.

Šarena revolucija, koja je dovela do pada VMRO-DPMNE, predstavljala je jedan vid zajedničke borbe novinara i opozicije protiv režima Gruevskog,  neku vrstu  često prešutnog pakta o zajednikom delovanju tadašnje opozicije predvođene Zoranom Zaevim i SDSM, ali i općenito, pakta svih opozicionih čelnika i stranaka.

Dvogodišnji novinarsko-opozicioni brak, iako je podrazumevao snažan savez samo zbog podsticaja da se razbije režim Gruevskog, nakon promene vlasti razbio se u milion komada, kao i svaka veštački stvarana bajka.

Mali broj medija, koje možemo pobrojati na prste, nastavili su ulogu kritičara moći i korektiva, branitelja javnog interesa, u ime profesionalizma i svjesnosti svoje važne uloge i misije u društvu, u kom predstavlja četvrti stub demokratije.

Većina medija nastavlja tradiciju ropstva, poslušnosti i servilnosti bilo kojoj vladi koja je na vlasti, prema definiciji političke kulture u Makedoniji, koju od nezavisnosti do danas definiše pokornost. Nјihovi motivi su da služe u političke svrhe, kupuju sopstvenu ekonomsku održivost, transformišu uredništvo u mehanizam kontrole medija i skrivenu ili otvorenu propagandnu službu.

Upravo o tome govori novinar uticajne televizijske stanice: "Promena vlasti  donela je iznenađujuće loše promene za nas novinare, koji sмо bili žestoki kritičari njihovih prethodnika. Osećaj je da političari i njihovi saradnici imaju pravo da vrše daleko veći pritisak.

Učestali su telefonski pozivi i zahtevi naših kolega (sada portparola), koji u ime prethodne saradnje pokušavaju da traže da poštedimo nekoga - što je iznenađenje i za mene i za kolege koje se suočavaju s tim.  Sa VMRO-DPMNE smo imali čistu situaciju, znali smo da imamo zarobljene medije, protiv čega je, makar deklarativno, bila SDSM. Što se tiče urednika, do sada sam imao sreće da radim sa urednicima koji samo vrše pritisak na mene da dam svoj maksimum da dobijemo sve informacije o temi na kojoj radim.“

Kakav je profil današnjih novinara?

Nacionalne komercijalne televizije su u vlasništvu domaćih pravnih i fizičkih lica, a pored političke i bezbednosne nesigurnosti, veliku ulogu igra i malo, neatraktivno i vanberzansko medijsko tržište, gde, iako je vlada ukinula oglase, ostaju na snazi niske cene koje nude oglašivačima i koji se mogu objasniti slabom finansijskom moći preduzeća usko povezane sa opštim siromaštvom u zemlji. Istraživanje Makedonskog instituta za medije (MIM) (Analize  kapitala i finansijskih modela najuticajnijih TV stanica u Makedoniji, Hrvatskoj i Sloveniji), pokazuje da "nijedna od kompanija koje poseduju komercijalne zemaljske TV kanale širom zemlje nije registrovala medijski posao kao osnovnu delatnost, a dodatni problem je što neki od vlasnika nemaju dovoljno razumevanja za društvenu odgovornost koju mediji imaju pri formiranju javnog mnjenja".

Politički pritisci vrlo često, verovatno u skoro svim slučajevima blisko su povezani sa finansijskom nemoći i materijalnom iscrpljenošću novinara koji onda pristaju na cenzuru, uspostavljaju kulturu samocenzure da bi preživeli, prvenstveno egzistencijalno, a potom i na tržištu rada. Takođe, pokušavaju da zadrže svoje ime i uticaj u medijskom prostoru, svesno kršeći lični i profesionalni integritet.

„Ako nema ekonomsku nezavisnost, onda je novinar pod pritiskom raznih poslovnih,  ali pre svega, političkih centara moći“, kaže  Zoran Fidanovski, član Saveta Agencije za audio i audio-vizuelne medije, ali s druge strane, nije uvek finansijska nemoć razlog pristajanja na pritiske. Naprotiv, ako analiziramo sve što su nam sagovornici rekli, urednici su identifikovani kao cenzori, a njihova finansijska nezavisnost, najmanje udvostručene plate za razliku od novinarskih, u čvrstoj su korelaciji sa političkim pritiscima na koje pristaju u dogovoru sa vlasnicima medija, ili i nezavisno od njih.

Nedostatak solidarnosti: Arta Tahiri (foto: Nova TV)

Glavna karakteristika današnjeg novinara  je nedostatak solidarnosti,  svesti o neophodnosti očuvanja integriteta svoje profesije što gradi svest  o odbrani ličnog dostojanstva, kako kaže i urednik TV Alsat Arta Tahiri: „Nažalost, novinari su ponekad diskriminisani od strane drugih radnika u različitim oblastima, jer mediji izveštavaju o njima, ali niko ne izveštava o novinarima. To je zbog cenzure i autocenzure“.

Upravo zbog toga, situacija u novinarstvu, koja se odnosi na političke pritiske i radna prava novinara u Makedoniji, pokazuje da sami novinari ispisuju i potpisuju definiciju sopstvene situacije.

U pedesetak intervjua, koje sam napravila s novinarima i medijskim radnicima iz uticajnih medija, većina često govori o prekarnim uslovima u ovoj profesiji. Reč je o rutinskoj pobuni protiv političkih pritisaka, nezadovoljstva ponižavajućim platama, kao i uslovima rada, ali i o mobingu koji trpe od urednika, a koji su prećutani i potisnuti zbog straha i nesigurnosti da će ostati bez egzistencije.

Većina intervjuisanih novinara insistirala je na anonimnosti, a posebno novinari koji su izgradili ime i uticaj, koji su prepoznatljivi i čije mišljenje kreira javno mnjenje, ali su odlučili da ćute, objašnjavajući da ne žele da se zamere  uredništvu i vlasničkoj strukturi.

Njihovi odgovori i insistiranje na anonimnosti pokazuju strah od odmazde od svojih nadređenih, mogućnost da ostanu bez posla, kao i ozbiljnu opasnost da im vrata budu zatvorena u drugim medijima, ako glasno i otvoreno govore o problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju u odnosima sa uredništvom.

S druge strane, veoma mali broj urednika je pristao da govori čak i uz mogućnost anonimnosti, a mnogi od njih nisu dali nikakvo objašnjenje, niti su pokazali interesovanje za rezultate intervjua, za odgovore novinarima o problemima sa kojima se suočavaju, a propustili sui  priliku da daju predloge i rešenja za poboljšanje situacije.

Presek situacije napravila je novinarka televizije Telma, Biljana Stavrova: „Kao i u svim profesijama i u novinarstva, imamo kolege koji nedostojno rade svoj posao pa uzimajući strah kao izgovor, pretvorili su se u instrument političara. Prvo oni koji su mahali sa moći javnog govora prodali su se skupo, nakon čega su započeli proces zapošljavanja mladih novinara bez iskustva, koji su izgovarali tekstove plaćenih urednika. Ali pošto je prethodni režim dugo trajao, erozija novinarstva dolazila je od korena do vrha, tako da je nekoliko zelenih grana koje su ostale, otporno u svojoj žilavosti“.

Politički pritisci kojima su novinari podložni skoro svaki dan, uglavnom se odnose na mehanizme odbrane od autocenzure, koja je izgrađena tokom godina, gde najveće učešće u stvaranju straha od posledica imaju glavni urednici, o čemu bez izuzetka naši sagovornici žele da govore samo anonimno. Jedan od novinara s kojima smo razgovarali, rekao je da nije imao direktan pritisak od strane političara i urednika. Indirektni saveti i preporuke „da ne stvara sebi probleme“  su bili prisutni, šta polako  uvodi autocenzuru na nivou redakcije. Drugi donekle pozitivan aspekt ovde je što je dnevno novinarstvo više informativno i ako neko ne želi da odgovori, ili da kaže nešto, dalje se ne kopa i insistira. “Jednostavno intenzitet dešavanja na dnevnom nivou vas gazi i nastavljate sa drugim temama i događajima“, kaže naš sagovornik.

Strah, mobing, ucene: Ljubiša Stanković (foto: Nova TV)

Atmosfera straha, pritisaka i mobing, tako novinar Ljubiša Stanković opisuje situaciju u ugašenog lista „Utrinski vesnik“. „Politički pritisci obično su se prenosili šapatom ili te glavni i odgovorni urednik poziva na razgovor. Ali politički pritisci VMRO-DPMNE na kompaniju „Media print Makedonija“, prema rečima novinara i urednika s kojima smo razgovarali, svedoče koji je pritisak Vlada pravila svaki dan. Dok su neki urednici hteli da se bore, koristeći razne veštine pregovaranja sa vlasnicima ove medijske imperije, drugi su prihvatili cenzuru i zahvalno su nastavili zbog finansijskih beneficija.  

U takvom okruženja, borba za slobodu medija u tadašnjim provladinim medijima (televiziji) gotovo nije postojala, a najčešće, ako se nezadovoljstvo manifestuje, odnosilo se isključivozbog finansijskih problema, nikada zbog cenzure i samocenzure, o čemu se govorilo tiho i sa strahom, da cenzori i vladajuće strukture ne čuju.

* Tekst izvorno objavljen na stranici Nove TV

* Ovaj tekst objavljen je u sklopu regionalnog projekta "Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije", podržanog od EU i deo je programa „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja“, koji realizuje Hrvatsko novinarsko društvo kao deo projekta „Regionalna platforma za zagovaranje slobode medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana“. Projekat je realizovan kroz partnerstvo šest regionalnih novinarskih udruženja: Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara BiH, Hrvatskog novinarskog društva, Udruženja novinara Kosova, Udruženja novinara Makedonije i Sindikata medija Crne Gore.