Obrazovni sistem u Srbiji je zastareo, nefunkcionalan i za đake neretko monoton, a odgovornost za to dele resorno ministarstvo, nastavnički kadar, sindikati i roditelji. Ovako bi se mogli sažeti neki od zaključaka iznesenih u sredu na debati održanoj u Galeriji Artget u okviru Foruma „Velika škola Ljubiše Rajića“.

Povod za razgovor u kojem su učestvovali predstavnici različitih sektora – od nacionalnog saveta, preko nastavnika, do nevladinih organizacija – je objavljivanje najnovijih rezultata PISA testiranja za 2012. godinu, na kojima su učenici iz Srbije u globalu postigli rezultat ispod proseka. Aritmetička sredina na skali na  kojoj se mere obrazovna postignuća iznosi 500, a rezultati dece iz Srbije kreću se između 445 i 449.

Zadaci koje su rešavali učenici prvih razreda srednjih škola bili su iz oblasti matematike, prirodnih nauka i čitanja. PISA u obrazovnom sistemu Srbije postoji već 10 godina, a testiranja se organizuju svake treće godine. Prema rečima nacionalna koordinatorka za program PISA 2012. Dragice Pavlović-Babić, tokom čitave decenije gotovo da nema pomaka.

„Kad pogledamo unazad, vidimo da smo ukupno napredovali za 10-12 poena, u jednom trenutku čitalačka pismenost je zabeležila i malo više. Ali, nama su bila potrebna četiri testiranja u trogodišnjim intervalima da bismo napredovali za desetak poena, a naše zaostajanje za prosekom je 40 poena i više“, rekla je Dragica Pavlović-Babić.

Jedan od najkritičnijih pokazatelja novog PISA testiranja govori da skoro 40 odsto učenika nije dostiglo nivo funkcionalne pismenosti. Prema kvalitetu pokazanog znanja, postignuća naših učenika se grupišu na drugom nivou, koji obuhvata jednostavne situacije u kojima su direktno date sve informacije.

„Od njih se očekuje da primenjuju formule i algoritme koje su naučili u školi – dakle, ono što bismo jednim imenom zvali reproduktivni nivo znanja. Dakle, sistem je ’naštimovan’ da funkcioniše na reproduktivnom nivou i većina postignuća je tu“,  kaže Pavlović-Babić.

Uprkos lošim rezultatima, profesor na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta Aleksandar Baucal, koji je i moderirao razgovor, naglašava da PISA ocenjuje obrazovne sisteme, a ne decu.

„Mi dobijamo informaciju koliko naš obrazovni sistem podstiče razvoj mladih, to nije priča o učenicima, iako se oni testiraju. U stvari je to informacija o nama kao društvu, o tome koliko smo novim generacijama obezbedili da razvijaju neke važne kompetencije“, ističe Baucal.

Najvažnije je, dodaje Baucal, da ovi rezultati pokrenu debatu unutar zemlje, iz koje će se (debate) na koncu doći do zaključka kako unaprediti obrazovni sistem.

Petar Ogrizović, profesor matematike u Gimnaziji “Ruđer Bošković”, napominje da je velika odgovornost na nastavničkom kadru, koji neretko ne ume da prilagodi pristup predavanja đacima.

“Učenicima smeta to enciklopedijsko gradivo i to što ih ne naučimo kako da uče. A, to je čini mi se, naš glavni zadatak. Često u razgovoru čak i sa mlađim kolegama čujem da savetuju decu rečima: ‘Uči više’. Mislim da je to najpogrešnija poruka koju možemo da pošaljemo. Nije stvar u tome, jer možda deca provode sate i sate učeći na pogrešan način, nego moramo mi kao nastavnici da se menjamo”, smatra Ogrizović.

Ogromna politizacija u obrazovnom sistemu i potcenjivanje znanja u društvu samo su deo mozaika koji oslikava stanje u kojem se trenutno nalazi obrazovanje u Srbiji. To smatra Desanka Radunović, predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta (NPS).

“Prema rezultatima koje smo nedavno dobili, imamo 14 posto vukovaca u osnovnoj školi i 43 posto odličnih u osmim razredima. Roditelje to uopšte ne zabrinjava, ne zabrinjava ni nastavnike. To je ono što je strašno. PISA nam to sve otvoreno govori i možemo da radimo šta god hoćemo na papirološkom nivou, ali ništa nam to ne vredi ako kao društvo ne preduzmemo određene mere i suštinski neke stvari ne promenimo”, smatra Radunović. 

Problem je, dodaje Desanka Radunović, i u samom Zakonu o sistemu obrazovanja, čijim se izmenama protivio NPS.

„Prednost pri zapošljavanju imaju tehnološki viškovi. Tako dolazite u situaciju da mlade nastavnike, koji možda imaju neke modernije kompetencije, dugo vremena ne možete zaposliti u školi.“

Prema rečima Tatjane Stojić, iz Fonda za otvoreno društvo, i sami roditelji su pasivni i nespremni da se uključe u problem koji se tiče obrazovanja njihove dece.

“Za roditeljsku participaciju mi imamo dosta formi: školski odbor, savete roditelja, čak i na nivou opština. Ti kanali se grade, ali sve zavisi od nas. Niko nam neće dati ništa dok se sami za to ne izborimo”, smatra Stojić.

Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga, rešenje vidi u decentralizaciji obrazovanja.

“Ne znam kojom literaturom baratate kada govorite o testiranjima, ali postoji i ona koja govori o tome da deca u školama koje su mnogo ‘labavije’ organizovane i gde deca imaju veću mogućnost izbora postižu mnogo bolje rezultate. Dakle, nama ne treba strog, centralizovan sistem. Ne treba da nam neko nešto propisuje i da propituje i testira nastavnike koji će posle da izlaze kao po kalupu. Ne, olabavite sistem, jer na kraju krajeva on pokazuje da ne može da se centralizuje i da ne može da postigne dobar rezultat”, zaključuje Ilić.