Vlast u Srbiji, novo-stara, ponovo je zabranila Paradu ponosa. I ovaj put, kao i prethodnih nekoliko godina, glavno opravdanje je - loša bezbedonosna procena. Opet su mediji bili puni besmislenih tekstova kako su se huligani i fašisti opako spremali da napadnu učesnike šetnje, poput vesti o pčelama koje su spremali da bacaju na njih. Malo ko danas, nakon svih zabranjenih Parada, veruje da država nije mogla da zaštiti svoje građane - da je htela. Ono sa čim država Srbija nema problem jeste vaskrsavanje već zabranjenih organizacija sa malim stilskim promenama imena i na čelu sa ljudima koji su osuđivani za širenje rasne i druge diskriminacije upravo prema pripadnicima LGBT populacije. No, uprkos zabrani Parade, u Beogradu se ove godine konačno desilo jedno glasno i odlučno "Ne!" Organizatori, aktivisti i svi koji ih podržavaju slobodno su se prošetali od zgrade Vlade do Skupštine Srbije. Protestni Prajd je pokazao da se više ne pristaje na zabrane ni na demagoške izjave vlasti koje slušamo već godinama. Nova Parada ponosa je zakazana za maj 2014.

O svemu ovome razgovaramo sa Bobanom Stojanovićem, izvršnim direktorom Queerie – Centra za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti i članom Organizacionog odbora Parade ponosa. 

KONTRA: Zabrana Parade ponosa je iza nas, sa malom razlikom što ove godine na tu odluku niste pristali. Da li, sa ovim malim odmakom, imaš osećaj da se nešto promenilo nakon protestnog Prajda?

Stojanović: U Srbiji se za LGBT prava zalaže veoma mali broj aktivista okupljenih u nekoliko organizacija, ali bez masovnije podrške zajednice za koju radi. LGBT zajednice u Srbiji ne postoji u punom smislu te reči, a njene male forme aktivne su tek u tragovima. Za razliku od zemalja Zapadne Evrope i Amerike gde je gej aktivizam autentični refleks gej zajednice, kod nas je u pitanju projektni pristup u kome organizacije rade prema projektnim planovima. Mogućnost da se deluje ad hoc je gotovo nepostojeća, kao i mogućnost da se deluje u skladu sa potrebama zajednice zbog koje LGBT organizacije i postoje. Jedina grupa koja je bila potpuno nezavisna je Queer Beograd kolektiv koji se ugasio.  

Izlazak na ulicu 27.septembra prvi je put da se jedan mali deo LGBT zajednice protestno organizuje kroz jednosatnu sms akciju i svi smo veoma ponosni na tu činjenicu. To dokazuje da je široko političko delovanje moguće ako postoji jasan zajednički cilj i ako se izađe iz partikularnog delovanja kojim se ostvaruje dobit samo jedne organizacije. Poruka je jasna: LGBT zajednica treba da se osnažuje i da postane dovoljno jaka da samu sebe brani, a ne da se bavi institucijama i političarima.

KONTRA: Kako komentarišeš činjenicu da je Parada ponovo zabranjena, bez obzira na odluku Ustavnog suda koji je prvu zabranu proglasio neustavnom? Jasno je, da je vlast htela, da je mogla da je obezbedi.

Stojanović: U pitanju je primitivni zakon jačeg, jer realnog razloga za zabranu nema. Srbija je predala Kosovo, pa međunarodna zajednica pristaje da pravi ogromne kompromise sa nekim odlukama naše Vlade. To više nema veze ni sa populizmom, to je oprobani Putinov recept iskazivanja moći Zapadu. Zapadne zemlje koliko god podržavale Prajd, imaće ipak  više razumevanja i biće tolerantni prema vladi Srbije jer se problem odvajanja Kosova od Srbije završava. Prajd je kolateralna šteta.

Dačićeva izjava da „država nije kapitulirala“ je čista glupost. Kako se to onda naziva? Onda treba  zabraniti i gradski prevoz jer huligani svako malo prebiju nekog vozača ili kontrolora. Ili ukinuti škole. O fudbalskim utakmicama i da ne govorim.

KONTRA: Imamo priliku da vidimo kako se reoblikuju fašističke organizacije. Umesto zabranjenog Obraza, dobili smo Srpski Obraz sa istim čovekom na čelu koji samo mesec dana ranije osuđen na osam meseci zatvora zbog širenja rasne i druge diskriminacije pred jednu od otkazanih Parada ponosa. Održao je konferenciju za novinare u press centru Udruženja novinara Srbije. Kako komentarišeš novo obrazovanje Obraza?

Stojanović: Takve organizacije će uvek postojati, one postoje i u većini zapadnih zemalja i raspravljati o takvim stvarima je besmisleno. One treba da služe i kao korektiv unutar demokratskog društva i nema nekih većih problema dok im različite institucije društva, od medija do ljudi koji sede u vladi ne daju legitimitet. Recimo, mediji ne treba da suočavaju LGBT aktiviste i aktiviste Dveri, Obraza i sličnih organizacija. Ja bih, na primer, voleo da sednem u neki TV studio jedan na jedan sa Dačićem i da ga pitam neke stvari.

KONTRA: Da, tražili ste da se Obradoviću zabrani učešće na konferenciji. Misliš li da zabrana rešava problem ovakvih organizacija?

Stojanović: Sa pravne i etičke strane veliko je pitanje da li osobe poput Mladena Obradovića treba da se pojavljuju i govore javno, ako znamo da su već osuđeni za one stvari koje tek planiraju da kažu. Nemaju oni novi sadržaj, oni opstaju na istim stvarima koji ih dovode u žižu javnosti. Recimo, kada će Obraz ili Dveri da se oglase po pitanju ekologije, to takođe utiče na naše zdravlje, možda i na sterilitet i ode srpska porodica u propast. Ali, to nije zanimljivo i onda se time ne bave, LGBT je "seksi" tema i oni idu tamo gde mogu da pokupe medijsku pažnju.

KONTRA: Zakazan je Prajd za 2014. godinu. Ovaj put u maju. Očekuješ li da će ga biti nakon svega što se dogodilo ove godine?

Stojanović: Javnost mora da zna koje su obaveze organizatora nekog javnog skupa kao što je Prajd. Taj skup mora biti prijavljen, da bude u skladu sa Ustavom i zakonima ove zemlje i da se nabave sve neophodno dozvole za njegovo nesmetano izvođenje. Ako Prajd nije u skladu sa Ustavom, zašto ga ne zabrane odmah?

Sve što je van toga je potpuno trošenje vremena. Verujem da aktivisti ne treba da pregovaraju sa političarima i institucija o nečemu što već postoji, već da vrše pritisak na vlast tako što zahtevaju poštovanje prava.

KONTRA: Uoči ovogodišnjeg Prajda, izašli ste sa rezultatima istraživanja prema kojima oko 60 posto Beograđana podržava mirni javni skup LGBT osoba. Šta je doprinelo ovakvim rezultatima istraživanja?

Stojanović: Većina običnih ljudi se ne bavi Prajdom niti LGBT pravima, još manje queer teorijom ili time šta misli Fuko.  Iskreno, i ne treba time da se bave. Ono što mi želimo je da budemo toliko obični da ne budemo tema državne bezbednosti, da nismo meta huligana, da se o Prajdu ne priča mesecima pre nego treba da se desi.

Pitanje se odnosilo na mirno okupljanje LGBT zajednice, dakle na nešto što bi bio Prajd bez huligana i njihovog razaranja. I tu su rezultati bili izuzetno dobri. Međutim, čim se nešto imenuje kao Prajd i dobije LGBT predznak, razmišljanja su drugačija. Ono što je ohrabrujuće je da se iz godine u godinu dokazuje da Prajd umnogome menja sliku o LGBT zajednici na bolje jer jedini uspeva da ovu temu otvori kao debatu u javnosti, za razliku od svih drugih pojedinačnih akcija koje radimo kao organizacije.

KONTRA: Na konferenciji nakon zabrane Parade ponosa si predstavnicima Međunarodne zajednice prebacio i njihov deo odgovornosti zbog zabrane Prajda. U čemu je njihova odgovornost?

Stojanović: Postoji fama da se Prajd organizuje na nagovor međunarodne zajednice i da je u pitanju velika zavera protiv Srbije. Nije tako. U Srbiji postoje brojne međunarodne organizacije koje se bave ljudskim pravima i one moraju nešto da rade, a Prajd je uvek zgodan povod da se oglase. Mnoge od tih stranaca imaju veoma ograničene mandate ili veći interes da rade sa državnom nego sa aktivistima. Često osećam da je moja borba samo deo njihovih izveštaja i opravdanje za primanje plata. Predrasuda je i da je sa tzv.međunarodnom zajednicom lako. Naprotiv, u pitanju su institucije, a sve su institucije po prirodi konzervativne.

 

Moja lična zamerka je bila upućena pojedinim predstavnicima te zajednice koji govore nerazumljivim jezikom i koji se neprestano referišu na posledice koje će zabrana Prajda imati na EU integracije. Tako ispada su gejevi i lezbejke najveća unutrašnja kočnica Srbije na putu ka boljoj budućnosti, što samo podiže stepen netrpeljivosti prema nama. Zamolio sam ih da govore humanim a ne birokratskim i naglasio im da ja nisam ni poglavlje 24 ni poglavlje 25, već da imam svoje ime i ako žele da me podrže to mora da bude ljudski. Oni dođu i prođu, a mi ostajemo ovde i ako hoće da budu korisni onda kada sede sa nama, onda moraju da daju jasne poruke.

KONTRA: Američki kongresmeni su uputili otvoreno pismo premijeru da treba da obezbedi održavanje Parade ponosa 2014. godine. Nakon svih poruka i iz EU i iz SAD, međunarodne zajednice, koje su dobili državni funkcioneri, misliš li da one uopšte imaju poentu?

Stojanović: Osećanje da neko podržava to što radiš je lepo, a da li to ima smisla pokazaće naredna godina i to da li će Prajd biti održan. Takve vrste podrške su dobra volja, deo političke kulture koja postoji na Zapadu ili PR potez belosvetskih političara. Šta mi ovde imamo od toga? Ništa. Hvala svima na podršci, ali međunarodna zajednica nije gej muškarac koji u Srbiji živi sa 250 eura mesečno. Meni bi mnogo više značilo da me pozovu u Njujork na dve nedelje da odmorim od slušanja Dačićevih izjava.

KONTRA: Nedavno je poslanik DSS Nebojša Bakarec napravio incident u UK Parobrodu. Desničarski list “Pečat” je objavio i jedan njegov tekst protiv LGBT populacije. Odgovorio si mu u otvorenom pismu. Kako je živeti u društvu koje takve osobe priznaje za moralne vertikale?

Stojanović: Svako ko je politički ili estradno postao nebitan svoju vidljivost gradi kroz napade na LGBT osobe. To je postalo dosadno. Bakarecu i sličnim etičkim arbitrima kojima nije OK gej, a OK je biti Palma ili Čorba, jedino može žargonski da se odgovori: Brate, smaraš. Gledam sam Fejsbuk profil tog Bakareca. Toliko je moćan i uticaj da ima tri do pet lajkova na ono što postavlja na sociljanim mrežama. Zato ne verujem da Bakarec nekome predstavlja autoritet kome će iskazati slepu poslušnost, ali on svakako duva u leđa onima koji će sutra da nas prebiju na ulici jer su u njegovom besmislenom tekstu našli neki smisao. To što je napisao je neodgovorno i nasilno.

KONTRA: Na tribini Peščanika si se zahvalio na sugestijama i kritikama upućenim organizatorima Parade ponosa. Jedna od njih je bila da se uključite u podršku drugih marginalizovanih grupa. Da li razmišljate o tome? Misliš li da bi to pomoglo većoj podršci i, na prvom mestu, razumevanju LGBT populacije?

Stojanović: Takva ideja je uvek prisutna, ali to ne ide tako lako. Za prava marginalizovanih grupa se zalažu ljudi okupljeni oko nevladinih organizacija ili manjinskih političkih partija. Svi se oni nalaze u veoma neugodnim pozicijama jer se bore za dobar imidž, donatore ili rejting. Podržati Prajd nije nešto što donosi pozitivne poene. Manjinske zajednice nisu nužno solidarne jedne prema drugima jer se svako bori za svoje mesto pod suncem. Nacionalne manjine će se međusobno podržavati jer nemaju drugi izbor. Verske manjine kao i Romi uopšte nisu tema kojom se ovo društvo bavi. LGBT zajednica je specifična jer sa njom niko neće. Moram da priznam da nekad ne razumem to insistiranje. Zašto bi mi morali da, na primer, podržimo radnike a da niko nikad ne insistira na tome da radnici podrže gejeve. To je takođe deo sistema marginalizacije.

KONTRA: Na tribini Peščanika je bilo reči i o tome da li bi Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića trebalo uopšte zvati na Prajd. Kakav je tvoj stav o tome, da li je njima mesto u povorci?

Stojanović: Na Prajd je dobrodošao svaki građanin i svaka građanka. Ukoliko njih dvojica dođu, mogu da se pridruže ostalim građanima i prošetaju u ime istopolne ljubavi.

KONTRA: Godinama se baviš pitanjem ljudskih prava i LGBT aktivizmom. Sa ove vremenske distance, šta vidiš kao propuste u dosadašnjem radu – da li je nešto iz pozicije civilnog sektora trebalo drugačije uraditi?

Stojanović: Veliki deo civilnog društva, pa i LGBT pokret, predstavljaju neku vrstu etički superiorne grupe u Srbiji. To što ja znam uzroke homofobije ne daje mi za pravo da ljude koji to ne znaju nazivam nepismenima, neobrazovanima, promitivina, krezubima. Civilno društvo je hermetično i elitističko, ne ume da komunicira sa običnim čovekom niti da mu priđe. Samo mali deo civilnog sektora to što radi, radi srcem, sve ostalo je korist. Nažalost.

KONTRA: Šta vidiš kao prostor za delovanje LGBT aktivista u narednom periodu?

Stojanović: Mobilisanje mladih i novih aktivista, jačanje zajednice i omasovoljavanje LGBT pokreta. Mi jedni te isti smo godinama u aktivizmu i više ne znamo ni šta radimo, realno. Potrebni su mladi ljudi koji imaju drugačija životna iskustva nego što su naša i koji bi uključivanjem u pokret mogli da donesu veliki boljitak mladim generacijama LGBT osoba.

KONTRA: Kad već govorimo o mladim ljudima, prema nedavnom istraživanju u srednjim školama, 80 odsto srednjoškolaca u Srbiji podržava diskriminaciju nad osobama drugačije seksualne orijentacije. Kako objašnjavaš ove rezultate?

Stojanović: Ovde su u pitanju grupne dinamike i pravilo "da ne ispadnem glup u društvu". Posle svega što nam se dešavalo na ovim prostorima, postoji neka vrsta konsenzusa da se javno ne ispoljava mržnja prema nekim grupama. Zato država mora da interveniše. Recimo, od kad postoji Deklaracija o Srebrenici primetno je manje negiranje ovog genocida. Njime se bave neki intelektualci i neke marginalne grupe, ali u odnosu na pre deset ili pet godina, negiranje je znatno manje. Isto treba učiniti i sa mržnjom prema gej i trans zajednici. Država mora da se ogradi od takvog nasilja, a kad se ogradi država onda će to morati i njene institucije.

Drugi faktor je fenomen posramljenosti. LGBT ljudi u Srbiji su posramljeni i nad njima je prihvatljivo iživljavati se. To rade svi, od psihologa, psihijatara, političara, estrade, zašto ne bi i neka deca.